Piše: Svetlana Velmar Janković
U PRVI mah, Vožd nije bio spreman da usvoji ovu molbu. Turska sila jeste vleika, odgovorio je vojvodama a izgledi za srpsku pobedu mali ali, ako se on ukloni iz bitke, vojnici i sav narod mogli bi pomisliti da se Vožd uplašio a to ne bi na dobro izašlo. Vojvode su uveravale Karađorđa da se to neće dogoditi jer će oni sve objasniti i vojnicima i narodu i neprekidno hrabriti ratnike. Ipak, Karađorđa nisu mogli da nagovore. U tome je uspeo tek ruski pukovnik, grof Orurk, kojije, kako je zapisano, rkao Voždu: "Gospodar Đorđe! Ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene nego i mene, i tebe." Ove reči ruskog pukovnika još su jedno svedočantvo o novom odnosu koji nastoji da uspostavi, sa Karađorđem, ruski komandant, grof Kamenski pa, samim tim, i njegov potčinjeni, grof Orurk. Ove se reči mogu uzeti i kao puno priznanje Karađorđevog vođstva.
Karađorđe je obećao ruskom pukovniku da će usvojiti njegov savet. raposredio je vojsku po Varvarinskom polju, odredio pravce i odbrane i mogućih napada, a sam se povukao na jedno malo brdo na severu Varvarinskog polja, sa kojeg je imao jasan pregled vojnih zbivanja. Ali čim su ta zbivanja počela, čim su Turci udarili na Srbe i čim je njihov treći top opalio, Karađorđe više nije ogao da izdrži sopstvenu odsutnost iz bitke. Kažu da je uzviknuo: "Ene, po duši im turskoj!" i za tili časak sleteo nizbrdo, kako svedoči Konstantin Nenadović, ušao među svoje vojnike i preuzeo komandu nad bitkom.
Više od sedam sati, celog tog dana 6. septembra 1810. po starom kalendaru, trajala je ova bitka, ovaj strahoviti okršaj u kojem su Turci imali mnogo više žrtava od Srba i Rusa i iz kojeg su Srbi i Rusi izašli kao pobednici. Da nije Karađorđe sleteo u svoju vojsku, ko zna da li bi bitka imala baš takav ishod, razmišlja sen a slično razmišlja i letopisac.
Rušid-paša je bio poražen.
U godini 1809. poraz u bici na Čegru izazvao je niz poraza srpske vojske i gubitke i u ljudima, i u gradovima, i u pokrajinama. U godini 1810. pobede srpske vojske, potpomognute ruskom, ne odviše brojnom ali uvežbanom i uspešnom, prvo kod Varvarina a zatim kod Loznice i, kasnije na tičaru i kod Gurgusovca, izazivale su druge pobede i ponovno zauzimanje izgubljenih gradova i regija. Na kraju 1809, ustanička država je bila stešnjena i osetio smanjena, opalog ugleda, smao je Voždov ugled bio silno porastao i među ustanicima, i u narodu, i kod stranih vlada. Na kraju 1810. godine, ustanička država je povatila ne mali deo svojih gradova i regija a Karađorđe je, ovenčan slavom, slao svoje deputate da knezu Kamenskom i ruskoj vladi isporuče veliku zahvalnost srpskog naroda za pomoć koju imje pružila moćna saveznica. Ali dok su, u ratnim nevoljama i pod pogledima ruskih komandanata, nastojali da budu koliko-toliko saglasni i među sobom i sa Voždom, vojvode su, čim su nevo malo minule, opet počele sa azmiricama.
Već su bili pristigli i novembar i decembar, hladni meseci kada bojišta miruju a vojnicima biva dozvoljeno da se vrate kućama i kad se, po ustavljenom običaju, predstavnici zaraćenih strana počinju da dogovaraju o primirju. Tako su i sad Rusi uzeli sa Turcima da pregovaraju, a srpske vojvode su uzele da se među sobom svađaju i ogovaraju i da podbunjuju jedni druge opet protiv Vožda. Sve same stare priče, poznata ponašanja, po drugi put ponovljene odsudne greške starešina. Ništa nije pomoglo nito što su, u Prahovu, ruski grof Cikatov i srpski predvoditelj Karađorđe, održali satanak uz neviđeno međusobno uvažavanje. Grof ipak nije mogao da nagovori Karađorđa da prihvati sve njegove predloge: Vožd je pristajao da se svi odbegli Srbi vrate u svoju zemlju i u svoje domove kao da nisu ni odlazili, ali nikako nije pristajao da se vrate mitropolit Leontije i naročiti savetnik ruske vlade Nedoba, zaot što umeju da seju samo zlo.
Ali, iako se nisu vratili, ova su dvojica zainsta sejali zlo gde god da su boravili. Uspeli su da ponovo okrenu protiv Karađorđa i Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, a uz ovu dvojicu jakih vojvoda bio je stao i Hajduk-Veljko: moćni na bojnom polju a nemoćni u krugovima spletaka, srpske starešine su još jednom pokazale da ne umeju da uče iz sopstvenih grešaka i da cene tuđe zasluge. Kad je iznenadno, poslednjih dana decembra 1810, umro u Bukureštu vojvoda Milan Obrenović, političke spletke i zli glasovi su se umnožili, Iako tajna smrt ovog uglednog vojvode, koji je dugo vremena bio Karađorđevi prijatelj a sasvim kratko neprijatelj, ni do danas nije potpuno razjašnjena
- Oko Vožda su se splitale mnoge optužbe. Posle godine u kojoj je, teškom mukom poraze ustaničke vojske iz 1809. pretvorio u pobede, Karađorđe je opet imao da se nosi sa svojim zlim vojvodama - kako ih je jednom sam nazvao - kojima je on, začudo, bio onoliko odan koliko one njemu nisu.

Cenio je njihovu hrabrost, ljutio se na njihovu alavost, besneo zbog njihove namere da se oslobode njegovog starešinstva, da ga ograniče - hteo ih je sve uz sebe, i složne. Pa bili su njegovi. Ipak je morao da uvidi da su, krajem 1810. najbolji među njima opet ustali protiv njega iako su bili nesložni između sebe. Prljila ga je ta njihova zla volja koja bi buknula čim bi se opasnost od propasti izmakla. Gde im je pamet, čudio se, zar ne shvataju da Turci, u svojim ratničkim igrama, samo pođu korak unazad da bi, zatim, koraknuli tri unapred? Zar je Milenku Stojkoviću, junačini i pobedniku u tolikim bitkama, poverenje u Rusiju moglo biti bitnije od sopstvene predanosti Buni? Ili Petru Dobrnjcu? Zar je Jakovu Nenadoviću njegovo gospodarstvo i gospodstvo moglo biti važnije od zajedničkog uspeha u borbi za opstanak Ustanka? Zar bi se prota Mateja mogao odreći svega što je, do sada, radio i uradio i u narodu i za narod? Kad osvoje pobedu, mrštio se u sebi, oni kao da oture mogućnost poraza, pa u pobedi uživjau kao deca u novoj igrački - zaborave se.

Odlučio je da im doskoči: mnogi novi i mladi ustanici stajali su sad uz njega kao i oni najistaknutiji od učenih Serbalja iz Austrije, iz Cesarije. Nošen svojim plamenom i sigurna u sebe kao nikad ranije,Karađorđe je na Mali Božić, 1.januara 1811.po starom kalendaru, sazvao narodnu Skupštinu. Na toj Skupštini, uz punu saglasnost i narodnih poslanika i starešina, izglasan je važan akt: "Ustrojenije Sovjeta i Velikog suda". Prema tom aktu, kojim se, kako se smatra, završava rad na ustavnom uređenju Srbije započet još 1805. a dopunjavan 1808. i 1810. ustrojenije Sovjeta podrazumevalo je i ustrojenje, odnosno uspostavljanje nove vlasti i nove vlade. I u jednoj i u drugoj stajao je na čelu Vožd. Sen vidi u sebi tog Vožda iz januara 1811: nikad nije bio jači, ni celovitiji. Nikakva strana, ni jedan Rus, ma kako sposoban, nije, hvala Bogu više bio tu da mu se meša u upravljanje državom i da ga zavađa sa vojvodama. Kad se, u početku ustanka, dogovarao sa Turcima, umeo je da bude i lukav, sad u osmoj godini Ustanka, posle izvojevnaih pobeda, naučio je da bude lukav i u ophođenju sa svojim starešinama. Na sva važna mesta u vladi bio je predložio svoje najžešće protivnike: za ministra, popečitelja inostranih dela, Milenka Stojkovića, za popečitelja pravosuđa Petra Dobrnjca, kome je još bilo dodeljeno da, kao ministar pravde, bude i Predsedatelj Velikog suda.

Ove visoke dužnosti što su se mogle smatrati a i smatrane su, kao velika priznanja, nisu se preterano dopale ni vojvodi Stojkoviću, ni vojvodi Dobrnjcu. Ako bi ih prihvatili, morali bi da odsustvuju iz svojih oblasti u kojima je njihova reč bila zakon, i da dugo borave u Beogradu. Tako bi bili primorani da svoju vlast i svoju punu slobodu zamene za manju vlst i ograničenu slobodu pod Karađorđevim starešinstvom i takva zamena nije mogla da im odgovara. Mislili su da mogu da se odupru Karađorđu jer su uz njih, početkom 1811. bili njihovi ratni saborci i prijatelji, ruski grof Orurk i njegovi komandanti Cukato i Zas sa svojim četama koji su, verovale su čuvene srpske vojvode, mnogo naklonjenije njima nego Karađorđu. Možda su i bili naklonjeniji, ali je drugačije ispalo.

PORUKE KNEZA KAMENSKOG
Skupština je još zasedala kad su i Karađorđe i Sovjet dobili, od Glavnokomandujućeg ruske vojske, kneza Kamenskog, poruku da u Srbiju dolazi da ostane - ceo puk ruske vojske. Tako je stajalo u prvom, dužem delu poruke ei taj je deo izazvao pravo oduševljenje i u Karađorđu i u Sovjetu. Kraći deo delovao je kao udar: grof Kamenski je javljao i Voždu i Sovjetu da će, sp ukom, doći i jedna ruski diplomata a, sa tim diplomatom, i mitropolit Leontije koga Karađorđu lično preporučuje, da ga primi, ruski car Aleksanda Prvi!

Prvi put posle dugog vremena u Voždu se podigao onaj grki jed i mučnina, ali niti je bilo prilike da to izbaci iz sebe, ntii da se skloni u Topolu makar na dan. Zla misao je počela da palaca u njemu: zašto mu ruski car preporučuje proverenog neprijatelja Bune i da li takva poruka zaista stiže od samog imperatora? Ima mnogo posrednika koji prenose poruke od Petrograda do Beograda. Nije imao više s kim da se posavetuje, s kim da podeli sumnju. Nemoćan pred tom visokom preporukom, Karađorđe je nagurao u utrobu svoju crnu gorčinu i počeo da se priprema za svečani doček ruskog puka.
Kraj