Piše: Ismet Kočan
KADA su u maglovito i sipljivo jutro, 23. oktobra 1912, nadomak Kumanova, udarili topovskim baterijama po najisturenijim položajima Prve armije srpskog prestolonaslednika Aleksandra, Turcima su bile jasne dve stvari: da su u potpunosti iznenadili protivnika koji nije imao blagovremene informacije o blizini i rasporedu njihovih snaga, te da taj kvalitet koji su postigli na samom startu bitke, moraju da pretvore u žestoku ofanzivu sa kojom će slomiti srpski otpor.
Prema pisanju turske istoriografije, osmanlijski vojni stratezi, pre svega komandant Vardarske armije, Zeki-paša, pribojavali su se nečega što su jedino oni znali - da je Prva armija prestolonaslednika Aleksandra, uprkos faktoru iznenađenja, u stvari, bila mnogo moćnija od Vardarske armije, ali Srbi toga izgleda uopšte nisu bili svesni. Zeki-pašu je brinula i činjenica da njegove jedinice nisu mogle posle efektnog iznenađenja da munjevito iskoriste taj kvalitet, a znalo se i zašto: zbog zakašnjenja drugih jedinica koje su se približavale bojnom polju, prava ofanziva je mogla da otpočne jedino posle podne.

NAPUSTILI BOJNO POLJE
TURSKE jedinice su bile ovako raspoređene: na levoj strani se nalazio Sedmi korpus pod komandom Fethi-paše, na srediniŠesti pod komadom DŽavid-paše i desno 5. korpus kojim je komandovao Said-paša. Te su se jedinice i pored sve iscrpljenosti i umora sa jednim začuđujućim naporom bacile na Prvu srpsku armiju, koja je bila zapanjena onim što joj se desilo. U trenucima, kada je bitka postizala najveću žestinu, nastupilo je i veče koje će doneti noć punu čudnih događaja u turskoj vojsci, koji će u velikom delu odrediti i sudbinu sutrašnjeg nastavka okršaja.
Dve vojske su tog jutra, 24. oktobra, ponovo započele ljuti boj. Međutim, Srbi su se sada već bili malo sabrali i povremeno su počeli da prelaze i u ofanzivu. Međutim, drugog dana u najkritičnijem delu bitke, jedna praznina u linijama Sedmog turskog korpusa odredila je i sudbinu ovog rata. Ta praznina je pripadala Skopskoj rezervnoj diviziji koja je većinom bila sastavljena od Albanaca koji su prethodne noći, da bi se zaštitili od kiše, samovoljno napustili svoje položaje i rasprsnuli se u obližnja sela, pa čak i Kumanovo!
Prema pisanju turske istoriografije, dogodilo se i to da se jedna kompletna divizija sakrije pod krovove kuća u pozadini. Sutradan se zakasnilo sa prikupljanjem jedinica i njihovim slanjem na front. Srbi, koji su uočili ovu prazninu ušli su kao klin u turske redove i počeli da napreduju. Ovo je dovelo u opasnost ostale turske jedinice koje su stale, a neke su počele i da se povlače. Sedmi turski korpus koji je juče i danas napredovao, odjednom je bio zaustavljen i rastresen i počeo je da se povlači.
Turskim snagama se od ovog trenutka nije lepo pisalo. Iako su Peti i Šesti korpus koji su se nalazili desno od Sedmog i dalje uspešno napredovali ka srpskim snagama, komandant Vardarske armije, Zeki-paša, nije raspolagao ni sa jednom rezervom sa kojom bi popunio nastalu prazninu. Uz to sa istočnog krila se ka frontu brzo usmeravala i Druga srpska armija, što je pretilo da narednog dana dovede u teško stanje tursku Vardarsku armiju. Simptomi povlačenja Sedmog korpusa već su kao epidemija zahvatili turske redove, zbog čega je Zeki-paša odlučio da tog poslepodneva prekine ofanzivu i da iste noći počne sa povlačenjem.
Rahim Alpak, oficir u redovima Vardarske armije, ostavio je upečatljivo sećanje na tok bitke i razloge preokreta u korist srpskih snaga: **Srbima su, kada je napravljen prvi kontakt sa njima ispred Kumanova, bili naneseni veliki gubici. Tok bitke, do uveče, izgledalo je da ide u našu korist. Međutim, kada je nastupila noć, neki divizijski i ostali komandanti, napustivši bojno polje, otišli su da se opuste u Kumanovo. Neki divizijski komandanti su čak u ponoć zvali i šnajdere da bi im prišili generalske činove koji su im bili dodeljeni. Brigade i divizije su se još te noći rasprsle.**

RANJENICI BEZ ZAŠTITE
KRATKO iza naređenja komandanta, sve su turske jedinice, ne čekajući veče, počele sa povlačenjem koje se ubrzo pretvorilo u bekstvo, paniku i rasulo. Razlog za to su, osim Skopske rezervne divizije bile i druge rezervne divizije susednog Šestog korpusa, među kojima i rezervna Bitoljska divizija, sastavljena takođe od Albanaca koji su okrenuli leđa i počeli da beže. Ovo se stanje za kratko vreme bilo proširilo i na ostale jedinice. Vardarska armija kao da je oponašala tursku Istočnu armiju koja je dan pre toga, 23. oktobra, posle gubitka bitke sa Bugarima kod Krklarelija, u jednom haosu bežala u pravcu Lule Burgaza.
Obe ove turske armije zadesila je ista sudbina. Po kiši i blatu požurile su u ofanzivu protiv moćnijeg neprijatelja, ne završivši pre toga svoju mobilizaciju i, gotovo bez prave bitke, obe okrenule leđa i dale se u bekstvo. To je, jedan dan posle Krklarelija, na Kumanovu učinila i najmoćnija jedinica Zapadne armije, Vardarska armija.
O ovom rasulu je zabeleženo i sećanje potpukovnika ove armije Hafiza Hakija, prema kome je to rasulo počelo naprasno i u neočekivano vreme, da bi se za tren oka proširilo u čitavoj armiji kao neka epidemija ili oluja: **Čim su čuli trubu za povlačenje, vojnici su počeli sa strašnim krikovima da beže. Panika se proširila na celu armiju. Ništa nije ostalo ni od reda ni od discipline. Oficiri su preklinjali pobesnele vojnike da se zaustave, ali uzalud. Najviše se slušala vika onih koji su bežali. Posle nekoliko minuta je cela armija bežala. Što god je bilo od municije i topova, ostavljeno je na bojnom polju. Mnogi su odvezivali konje sa topova i bežali na njima. Oni koji su ostali, podizali su belu zastavu i predavali se.**
Pod jakom kišom, 24. oktobra uveče, beleže turski istoriografi, vojnici Vardarske armije su umesto povlačenja u borbenom poretku, bežali. Jedinice su se pomešale jedna s drugom i komandovanje je potpuno prestalo. Nekoliko sati posle ovog rasula, grad Kumanovo koji se nalazio 5 kilometara iza poprišta, izgledao je kao mesto sudnjeg dana. Jedan svedok je ovako opisao kumanovsku železničku stanicu te noći: **Naročito žalosnu sliku su predstavljali nasrtaji na vagone u kojima su bili ranjenici. Vojnici koji su bežali silom su izbacivali ranjenike iz vagona da bi zauzeli njihova mesta. Ti jadnici su, bez milosti, ostajali zdrobljeni ispod njihovih nogu, ali njihovo zapomaganje nije imao ko da čuje. Međutim, niko nije preduzimao nikakvu akciju i nije bilo nikoga ko bi stavio te kompozicije u red i pokrenuo ih na put.**

GUBICI 4.500 VOJNIKA
U **ISTORIJI balkanskih ratova**, autora Arama Andonijana stoji i ovo: **Kada su se Srbi ukazali na brdima nasuprot železničke stanice, tužni prizor je dobio još gori izgled. Ova ljudska stada koja nisu znala šta da rade, počela su da beže pod paljbom pušaka u neobjašnjivoj buci, gazeći žene i decu, sa svim stvarima koje su nosili - oružjem, municijom, hranom i odećom prema kumanovskom putu**. Drugog dana od ovog rasula, **koje je ličilo na sudnji dan**, beleži u istoj knjizi Aram Andonijan, 25. oktobra 1912, srpska armija je ušla u Kumanovo. **Od strane Srba zarobljeno je deset vagona turskih ranjenika koji su bili napušteni na železničkoj stanici. Dok se ovo dešavalo u gradu, za to vreme su srpske dobrovoljačke čete pljačkale muslimanska sela i bile zauzete ubijanjem muslimana u okolini, koji su se, sada bez zaštite turske armije, takođe dali u beg...**
Prema oceni turskih istoriografa, Kumanovska bitka je trajala samo dva dana i Vardarska armija ju je izgubila više zbog toga što se sama rasula, nego zbog uticaja neprijatelja. U balkanskoj arhivi Predsedništva za vojnu istoriju Generalštaba turske armije je zabeleženo da su ukupni gubici osmanlijske armije u ovom boju iznosili 4.500 osoba, što i nije bilo tako značajno u odnosu na činjenicu da je bilo izgubljeno komandovanje jedinicama na terenu. Skopska divizija sa albanskim rezervistima gotovo da je prestala da postoji. Albanski i bošnjački vojnici su pobegli u svoja sela, a pri povlačenju je Vardarska armija ostala i bez teškog naoružanja. Od 120 topova, 80 je ostalo kod neprijatelja, dok su ukupni gubici kod Srba bili 4.595 poginulih vojnika.
Usred jednog takvog haosa, zamenik vrhovnog komandanta, Nazim-paša, poslao je Zapadnoj armiji telegram u kojem, ne znajući da je njena Vardarska armija izgubila bitku na Kumanovu, traži da Zapadna armija **produži sa ofanzivom i da, napredujući u pravcu Sofije spasi Istočnu armiju koja se našla u pritešnjenju**. Ovaj telegram se takođe čuva u balkanskoj arhivi Predsedništva za istoriju Generalštaba armije i iz njega se vidi da zamenik vrhovnog komandanta turske armije, dakle, nije uopšte imao pojma da se uspešna ofanziva Vardarske armije od prethodnog dana bila pretvorila narednog u rasulo!? **Zbog njenog, do sada poznatog junaštva i istovremene zaštite Soluna i pobede nad srpskom armijom, koju je juče uspela da odbaci nazad**, piše između ostalog u ovom telegramu Nazim-paša, **od Zapadne armije se očekuje da svim raspoloživim snagama krene u pravcu Dubnica - Ćustendil (južno od Sofije) i da pokuša da olakša operacije Istočnoj armiji, koje ona treba da izvede u Trakiji**.


(NASTAVLJA SE)