Piše: Midorag Janković
KRUNSKI savet se složio da se prihvati Trojni pakt. Tri ministra su podnela ostavke, ali se jedan pokajao i ostao u vladi, a dvojica su bila zamenjena novim licima. Tačno u ponoć 23. marta 1941. godine, kad je isticao rok, ministar spoljnih poslova Cincar-Marković je obavestio nemačkog ambasadora da će Jugoslavija potpisati. Ceremonija potpisivanja je obavljena 25. marta u Beču. Posle čina pristupanja Trojnom paktu, u specijalnoj i zasebnoj audijenciji, Hitler je Cvetkoviću i Cincar-Markoviću rekao da on zna kakve su simpatije kneza bile i šta je knez žrtvovao kad je preko toga prešao.
O knezu Pavlu je u tim danima, ostavio sećanje i njegov ministar dvora Milan Antić: **Znao je da žrtvuje sebe za veću stvar. Svi smo mi znali na čijoj su strani njegove simpatije, ali je on ipak superiorna ličnost. Knez je bio psihološki kompleksna priroda, koja karakteriše samo više duhove Počev od priznanja Sovjetskog Saveza, raslo je njegovo ubeđenje da nema obzira preko kojih ne bi trebalo preći za spas svoje države.**
Dva dana pre nego što je pakt potpisan knez Pavle je primio patrijarha Gavrila i generala Simovića. Širilo se antiosovinsko raspoloženje i sve više se govorilo protiv kneza Pavla. Crkva je već početkom te sudbonosne godine počela da širi jednu brošuru pod nazivom **Mirotvorci** u kojoj se na Nemačku ukazivalo kao na izvor svih zala za Evropu. Od Namesnitšva i vlade traženo je da se okanu Nemačke. U brošuri je pisalo: **Bolje je žrtvom zadobiti carstvo nebesko, nego lukavstvom carsvo zemaljsko... Oko živog tela ovog naroda nema pogađanja! Ko nam po tome poslu prilazi, neka računa samo sa jednom cenom. Ta cena je - krv.**

OGORČENJE ZBOG PAKTA
PATRIJARH Gavrilo je obavestio kneza Pavla da SPC smatra vladinu politiku nacionalnim ugrožavanjem. Knez nije uspeo da patrijarha ubedi u potrebu vođenja upravo politike koju vodi Cvetkovićeva vlada. Dušan Simović je knezu rekao da u vojsci vlada ogorčenje zbog vladine odluke da priđe paktu. On nije mogao da garantuje da neće izbiti pobuna sa ciljem da se obori Namesništvo. General Pešić i Maček su odbacili Simovićevu pretnju kao neozbiljnu. Knez je u privatnu audijenciju primio i starog prijatelja doma Karađorđevića dr Vladimira Ćorovića, koji mu je takođe izrazio bojazan da se pristupanje paktu u narodu može razumeti kao kapitulacija. Knez mu je mirno odgovorio:
**Dragi gospodine profesore, i dragi prijatelju, ja razumem vaša osećanja, ali vas molim da mi verujete i da znate da, dok se god na ovome domu vije steg Karađorđevića, ne može, ne sme i neće biti kapitulacije. Ja ću učiniti sve da spasem zemlju od ratne katastrofe, ma i samog sebe žrtvovao.**
**Po Beogradu se**, kako je kasnije (25. juna 1969) rekao knezu Pavlu Dragoslav Đorđević (istoričar, jedini koji je imao priliku da ga knez Pavle primi posle rata i sa njim razgovara o prevratu 27. marta 1941. godine), **pričalo otvoreno, da će vojska izvršiti svoju dužnost i braniti čast nacije koja je uprljana izdajom naših saveznika od strane Cvetkovićeve vlade.** Na to je knez Pavle odgovorio: **Koji su to saveznici? Mi nismo imali nikakve saveznike. Propašću Francuske 1940. godine, koja je kako tako pomagala zemlje istočne Evrope i podržavala Versajsku Evropu, mi smo ostali potpuno usamljeni. Meni se uvek pripisivalo, da sam veći Englez od Engleza, a posle došli pučisti da brane Englesku od mene. Gde je ovde logika?**
O tome koliko je bio u pravu, i u kolikoj meri je bio vizionar, najbolje kazuju ove reči Vase Kazimirovića: **Kakva je osećanja knez Pavle gajio prema Englezima, i kako je procenjivao šanse Jugoslavije u njenom eventualnom ratu sa silama Osovine, vidi se iz mnogobrojnih izveštaja poslanika Velike Britanije u Beogradu, naročito iz 1940. godine. U junu 1940. britanski poslanik je obavestio svoje ministarstvo u Londonu, da je knez Pavle svim srcem za pobedu Britanije u ratu sa silama Osovine, ali da smatra da bi ulazak Jugoslavije u rat protiv Nemačke i Italije, u uslovima kakvi su tada uopšte uzev vladali, to bilo ravno - samoubistvu. U avgustu iste godine, pak, poslanik Velike Britanije, istakao je u svom izveštaju, da je knez Pavle mišljenja, da Jugoslavija, sasvim sama, i upućena samo na sebe, ne bi mogla da pruži otpor duže od 14 dana i da bi u ratu sa armijama Nemačke i Italije sigurno izgubila dva miliona ljudi.**

KNEZA VRATITI U BEOGRAD!
POŠTO je 26. marta 1941. godine objavljeno da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, u Beogradu su se dogodili ulični nemiri. Protesti protiv pakta bili su uhvatili maha naročito u srpskim krajevima. Ovo nezadovoljsvo je bilo organizovano i podbadano od agenata britanske tajne službe koji su svuda po Srbiji bunili narod protiv vlade i protiv kneza Pavla. I Sovjeti su u Srbiji imali svog organizatora nezadoljstva - bio je to general NKVD-a Mustafa Golubić! Knez Pavle je bio svestan nepopularnosti čina koji se odigrao u bečkom dvorcu Belvedore prethodnog dana. Znao je da je time njegov položaj bio ugrožen, ipak se bio odlučio da sve stavi na kocku za spas svoje zemlje i naroda. Sačekao je da mu Dragiša Cvetković podnese izveštaj o događaju u Beču i u devet uveče, seo je u voz i krenuo za Brdo kod Kranja, da se odmori.
Iz Dnevnika generala Jovana Leka, u to doba komandanta pešadije Dunavske oblasti i upravnika Dvora nj. k. v. kralja i Zapisa ministra dvora Milana Antića, imamo sasvim dobar opis ovog putovanja nj. k. v. kneza namesnika Pavla Karađorđevića.
Knez namesnik Pavle je sa Topčiderske železničke stanice krenuo u 21.30 č, 26. marta 1941. godine. Bio je u pratnji ordonans-oficira đeneralštabnog kapetana Pomorišca. U Vinkovcima je voz bio zadržan i putnik u njemu doznao je da je u prestonici gužva.
Ujutru, zlosrećnog 27. marta 1941. godine, u Zagrebu, na glas o puču vojni sveštenik Milutin Arsić otišao je u Vojnu komandu generalu Petru Nedeljkoviću. Kod njega su već bili generali Duško Trifunović i Milorad Petrović Lord. Iz Beograda je telefonom zvao general Dušan Simović i sa Nedeljkovićem razgovarao o knezu Pavlu. Nedeljković ga je obavestio da je knez iz Zagreba otišao u pravcu Brežica i tada mu je Simović izdao zapovest da kneza stigne i vrati u Zagreb. Nedeljkovićev odgovor je bio: **Razumem**! Međutim, nije mu bilo prijatno da naredbu izvrši, malo vremena pre toga bio je u audijenciji kod kneza, da bi mu se zahvalio za unapređenje u čin armijskog generala. Ne bi li zaboravio na nelagodnost, zamolio je sveštenika da zajedno sa njim pođe automobilom u Zaptežić kraj Brežica. Sveštenik to nije želeo, ali mu je general jednostavno naredio i sveštenik je poslušao.

BLEDI NOVI KRALJ
KADA su stigli, pojavio se knez bled u licu. General mu se izvinio i objasnio mu da po nalogu generala Simovića mora da ga vrati u Zagreb. Na to, knez je upitao: **Zar ne mogu na Brdo?** Odgovor je bio odrečan. Spremio se i pošao. U automobilu, do Zagreba, knez se svešteniku Arsiću učinio još bleđi nego ranije i sve vreme vožnje nije nijednu reč izgovorio. Došli su u komandu. General Nedeljković je otišao da telefonom izvesti Beograd. Knez se šetao po kancelariji. Pošto su bili sami, knez se obratio svešteniku i rekao: **Jadni Srbi, šta će s njima biti?** Sveštenik mu je odgovorio: **Visočanstvo, mi smo u ratu. Mnogi su veliki ljudi i u prošlom ratu podlegli svojoj sudbini. Ako su Vaša dela politički bila ispravna i korisna po narod, vi ćete biti jednog dana veliki čovek, što će narod i istorija priznati.** Knez Pavle je bio smiren, samo je duboko uzdahnuo.
Ubrzo je stigao Vlatko Maček sa trojicom svojih saradnika i otpratio kneza u Banski dvor. Jedan oficir, veran pučistima u Beogradu, bio je stalno sa njima. Maček je zamolio kneza da puč prihvati kao svršenu stvar i ponudio mu usluge Četvrte armije. Ta armija je u potpunosti bila sastavljena od
Hrvata. Maček je opkušao da ubedi kneza da će uz pomoć te armije moći da pregovara sa prevratnicima. Knez Pavle mu je odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir i da on ne želi da izazove građanski rat. Podsetio je Mačeka da su njegova žena i deca u Beogradu, u rukama pobunjenika. U Beograd je otputovao zajedno sa banom Ivanom Šubašićem. Na zemunsku železničku stanicu stigao je posle sedam uveče. Tamo je čekao general Dušan Simović, oficijelni vođa pučista. U njegovoj pratnji je bilo nekoliko oficira i jedan odred pešadije!
Posle potpisivanja ostavke u ministarstvu vojnom, knez Pavle je stigao u Beli dvor gde se nalazila cela njegova porodica i gde ga je čekao maloletni kralj Petar. NJegovu proklamaciju o preuzimanju vlasti pročitao je, imitirajući kraljev glas, poručnik bojnog broda Jakov Jovović. Tako je, taj poslednji jugoslovenski kralj, započeo svoju efemernu vladavinu: umesto njega govorio je neko drugi imitirajući ga. I kasnije, često je on govorio kao da je neko drugi, često je mladi Petar bio upotrebljavan.

BAJKA O CRVENOJ AŽDAJI
PRED odlazak imali su vrlo malo vremena da se spreme. Knez Pavle je izdavao uputstva za pakovanje i vladala je velika užurbanost u Belom dvoru. Simović je bio tu i knez i on su imali razgovor koji je potrajao čitav sat. Prolazeći pored jenog kupatila na spratu, sluškinja je čula jecaje iznutra i zatekla malog kneza Nikolu kako šćućuren plače. Stariji Aleksandar imao je da se brine o knenjigi Jelisaveti.
I danas, ona se seća šta joj je on tada čitao - bajku o crvenoj aždaji! Posluga je užurbano iznosila kofere i
smeštala ih u automobile. Oko jedanaest sati na vrhu stepenica pojavio se knez Pavle sa celom porodicom. Kod Nila Balfura nalazi se opis ispraćaja, pisan po sećanju jednog svedoka. **Čim ih je ugledao, kralj se odmah popeo do njih. Sad smo svi shvatali šta to znači. Znali smo da knez i njegova porodica odlaze u izgnanstvo i da je to sad poslednji pozdrav kralja sa stricem - koji mu je bio savetnik umesto roditelja i koji ga sada, čudnom igrom sudbine, napušta i odlazi u izgnanstvo u trenutku u kome mladi kralj preuzima vlast i presto, da bi preuzeo najveću odgovornost... i to u trenutku u kome mu je stric najpotrebniji. Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog.**

(NASTAVLJA SE)