Piše: Milorad Janković
MINISTAR Dvora Milan Antić ostavio je u svojim zabeleškama utiske na tu posetu Berlinu: **Hitler je bio neprirodno tih i miran, on koji nije ćutao ni danju ni noću, koji je uvek živeo u transu. Nisam poneo nikakav utisak, što je najgore! Knez je sa njim govorio. *Ruke su mu meke*, kaže, *kao kraci meduze. Osećate jezu od njihovog dodira. Lice žuto kao voštane figure***.
Može se reći da je knez izašao kao pobednik iz duela sa firerom, čovekom još radikalnijim nego što je to bio njegov ideolog Alfred Rozenberg koji je u svom delu **Mit dvadesetog stoleća** bio postavio **nova** pravila ponašanja: pravičnost, objektivnost, gotovost na ustupke - sva ova stanovišta koja racionalnom mišljenju moraju izgledati dragocena, potpuno gube svoju vrednost pred jednim naročitim idealom koji se zasniva na verovanju u rasu. Rozenberg je tvrdio da sve što hoće da postane činjenica mora se odreći objektivnosti, ne sme znati ni za sporazum ni za obzire, jer onda gubi svoju samosvojnost, samoličje.
Knez Pavle je posvećivao veliki deo svog vremena radu na sporazumu sa Hrvatima. On je skoro pet godina u raznim situacijama vodio razgovore sa Mačekom, slušao njegove predloge za sporazum, davao mu odgovore i protivpredloge i sa nadčovečanskim strpljenjem slušao neprekidne žalbe i protivrečne dokaze sa hrvatske strane. Bio je uveren da Jugoslavija ne može opstati ako Srbi i Hrvati nisu za nju, a imajući stalno na umu amanet kralja Aleksandra da se njena celina mora sačuvati, knez Pavle je morao pitanju njenog očuvanja posvetiti najveću pažnju.

NEMCI OKUPIRALI POLJSKU
SREDINOM jula, na poziv kralja DŽordža, knez Pavle i kneginja Olga otputovali su u London. Kralj DŽordž je 17. jula odlikovao kneza Pavla najvišim britanskim odličjem viteškog reda - Ordenom podvezice i tim povodom je u Bakingemskoj palati bio priređen veličanstven bal za devet stotina zvanica. Na ručku kod predsednika vlade u Dauning-stritu, pred najvišim zvaničnicima Imperije, knez Pavle je izneo svoje mišljenje o Hitleru i preneo šta Hitler misli o Britancima. Isto tako, upozorio je da su rusko-nemački pregovori u toku. Knez Pavle je predviđao da će pitanje Danciga izazvati rat.
Knez se nalazio u svom dvorcu Brdo kod Kranja kada je 22. avgusta dobio vest da je potpisan pakt o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke. Pošto je samo nekoliko dana pre toga prihvatio uslove sporazuma Srba i Hrvata, Maček je pristao da sa Cvetkovićem potpiše taj dokument 23. avgusta na Bledu, a 26. avgusta formirana je nova valda Cvetković-Maček. Hitler je 1. septembra u Rajhstagu objavio da su nemačke trupe prešle poljsku granicu. Uprkos svim predviđanjima da će poljski otpor trajati čak šest meseci, pukovnik Vauhnik je svoje pretpostavljene u Beogradu obavestio, sjajno predviđajući trajanje operacije: **Značajno naprednije stanje nemačke vojske u sprovođenju ratnih priprema kao i preimućstvo njihovog obuhvatnog napredovanja dovodi do zaključka da će otpor biti slomljen u roku od četiri nedelje. Ako dođe i do neočekivanog uplitanja sovjetske Rusije, onda može da bude kampanja reducirana na tri nedelje**. Poljska je pala posle 18 dana! I, zaista, Sovjeti su kao maroderi ugrabili Istočnu Poljsku i baltičke dražve. Engleska i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Jugoslavija je proglasila svoju neutralnost.
Sporazum Cvetković-Maček izazvao je nezadovoljstvo i kod Srba i kod Hrvata. Uspostavljena je Banovina. Hrvatska, koju je Slobodan Jovanović smatrao kao **izdvojenu oblast sa naročitim pravima**, nalik na današnju zajednicu Srbije i Crne Gore. Dragiša Cvetković je bio napadan sa svih strana, a Mačekova koalicija je počela da se raspada jer su Hrvati smatrali da su dobili manje nego što im pripada. U Beogradu, predsednik SANU Slobodan Jovanović je objašnjavao da bez građanskog rata Hrvatima se ne može oduzeti ono što su dobili. U Hrvatskoj je ustaša Mile Budak rasturao svoj letak u kome je teško optuživao Mačeka **da više voli bijelog orla Karađorđevića nego li čast i slobodu hrvatskog naroda**.

ODRŽANJE DVA GREHA
NEKOLIKO meseci posle sporazuma Cvetković-Maček u Beogradu je pokrenut list Srpskog kulturnog kluba **Srpski glas** u kome Dragiša Vasić i Slobodan Jovanović pišu pod parolom **Jako srpstvo - jaka Jugoslavija**: **S obzirom da su Hrvati sporazumom Cvetković-Maček dobili više nego što su ikada imali, da je njihov teritorijalni opseg postao veći nego i u jedno doba njihove mutne državne samostalnosti**, **Srpski glas** je zahtevao da se izvrši revizija sporazuma i **Srbima iz granica bivše Hrvatske i Slavonije dade puno pravo da se slobodno izjasne, da li će njihovi srezovi ostati u Hrvatskoj ili će se pridružiti svojoj srpskoj jedinici**.
I advokat Stevan Moljević je, kako piše Vasa Kazimirović, izjavio da je sporazum Cvetković-Maček drugi Minhen, **ružno delo**. Dimitrije LJotić je 22. februara 1940. godine šaljući knezu Pavlu svoju brošuru **Drama savrmenog čovečanstva** uputio knezu svoje prvo pismo u kome kaže da su se **u stvari Presto i Država oslonili na dr Mačeka i Hrvate, da se oni sporazuma ne drže, da se sve jasnije ispoljava njihova težnja za državnošću hrvatskom - težnja koja će se završiti cepanjem**. LJotić je još rekao da su se **dva greha, srpski i hrvatski, sporazumeli za svoje održavanje**.
Pred kraj leta 1939. godine Knez Pavle je zahtevao od Engleske i Francuske da se njihove trupe što pre iskrcaju u Solun **kako bi se Italiji nametnula neutralnost, što će nam dozvoliti da preteknemo nemačko-italijanski blok na jednoj ranjivoj tački koja nam se sada nudi** (iz pisma francuskog ambasadora Brižera Parizu, 3. septembra 1939. godine). Francuska je taj zahtev odbila. Britanija je odgovorila predlažući **Neutralni balkanski blok** - staru Stojadinovićevu ideju koju on nije uspeo da izvede. Francuzi su taj plan stavili u novine i tako je sve bilo unapred osuđeno na neuspeh. Svet je opet bio iznenađen kada su 1. decembra sovjetske trupe prešle finsku granicu. Otpor Finaca je potrajao sto dana i okončao se kapitulacijom.

OPET KRIV KNEZ?
PO pitanju sporazuma Cvetković-Maček duhovi u zemlji se nisu stišavali. Knez Pavle je posle svoje posete Zagrebu polovinom januara 1940. godine verovao da je time postignut bar delimičan uspeh, pa je nastupilo kod njega malo olakšanje. Međutim, stvorile su se snage koje su se iz raznih, često, uglavnom partijskih razloga, stale protiviti sporazumu. Najviše su tome doprineli stalno ponavljani hrvatski zahtevi za proširenje sporazuma, ne samo u pogledu nadležnosti već i u pogledu teritorija.
Polemika oko sporazuma se rasplamsavala ali on je u inostranstvu bio vrlo korektno primljen, osobito u Engleskoj i Francuskoj. U Hrvatskoj Banovini Frankovci su i dalje zahtevali posebnu hrvatsku državu. Komunisti su najpre napadali **velikosrpske hegemoniste** ističući da je postignut uspeh koji treba **da zbije još više radne mase i ugnjetene narode** a onda su napali sporazum ocenjujući ga kao **pokušaj velike prevare naroda**.
Napadali su i hrvatsku gospodu prigovarajući joj za **majmunisanje talijanskim fašistima i nemačkim nacional-socijalistima** zbog formiranja uniformisanih postrojbi **Seljačke zaštite** i **Građanske zaštite**. U Srbiji se otvoreno govorilo da je glavni krivac za sporazum - knez Pavle i da je on stvorio Banovinu Hrvatsku kako bi udovoljio zahtevima Engleza koji su se uvek rukovodili samo svojim interesima.
Tada je o knezu počelo da se govori da je njemu Srbija poslednja briga. Bilo je i mišljenja da je sporazum bio neophodna mera kako bi se zemlja ojačala uoči novog opšteg rata. Vladimir Ćorović je, pak, pisao da je sporazum **čista plemenska podela**. Demokratska stranka je smatrala da je sporazum napravljen kao trgovački pazar za gotovo i da je njime srpski narod **odgurnut u stranu**.

DEBAKL KOD DENKERKA
POČETKOM 1940. godine na zapadnom frontu počelo je grupisanje nemačkih divizija. Istovremeno započet je propagandni rat. Nemci su puštali glasine da će tog i tog dana napasti Mažino liniju. Širili su i glasine o okupljanju nemačkih snaga u Slovačkoj radi napada na Jugoslaviju. A onda je usledilo novo Hitlerovo iznenađenje: 8. aprila Nemci su napali Dansku i iskrcali se u Norveškoj. Englezi behu nadmudreni, kako je to priznao i Vinston Čerčil, a uspeh nemačkog oružja je bio potpun.
Posle velikog broja propagandnih manevara, 10. maja 1940. godine započeo je nemački napad na Francusku. Mažino linija je zaobiđena napadom na Holandiju, Belgiju i Luksembrug! Holandija je pala posle pet dana a general fon Runšted je u Abvil, francuski gradić na morskoj obali blizu granice sa Belgijom, stigao 15. maja. Engleska vojska je bila potisnuta ka Denkerku. Nemci su demonstrirali veštinu ratovanja i njihove trupe su išle iz proboja u proboj pobedonosno prema Parizu.
Francuska odbrana je slabila iz dana u dan. Pariz je zauzet 14. juna 1940. godine. Mažino linija se raspala i snage Trećeg Rajha su prešle Rajnu. Francuska se vrlo brzo našla na kolenima. Hitlerov uspeh je bio kolosalan. Primirje je potpisano 24. juna. Englezi su jedva spasli ostatke svojih trupa posle debakla kod Denkerka. U Berlinu je Gebels organizovao 18. juna Hitlerov trijumfalni ulazak u prestonicu kao **najvećeg vojskovođe svih vremena**. Toga dana Radio London je emitovao glas jednog francuskog generala koji se nije predao i koji je svoje ponižene sunarodnike pozvao da mu se pridruže u borbi protiv nemačkog zavojevača. Bio je to general Šarl de Gol, koji je toga dana spasio obraz Francuske.

(NASTAVLJA SE)