Piše: Milorad Janković
U JEDNOM pismu koje je knez Pavle uputio svojoj tašti, velikoj vojvotkinji Jeleni, početkom 1940. godine, on kaže da je Stojadinovića morao smeniti jer je počeo da širi gnusne neistine o njemu, tobože, knez Pavle nije bio sin Arsenov! Vajar Ivan Meštrović u svojim **Uspomenama na političke ljude i događaje** pripoveda razgovor s knezom Pavlom u Zagrebu sredinom leta 1939. godine . Prilikom lova koji je u Belju bio priređen grofu Galeacu Ćanu, Stojadinović i Ćano su danju lovili a noću pravili orgije. Ćano je poželeo jednu lepu ženu koja je bila supruga izvesnog državnog funkcionera i bilo mu je udovoljeno.
Isto tako, noću su dugo razgovarali u četiri oka. Rezultat je bio nacrt dogovora da Srbi uzmu Solun i pola Albanije. Meštrović je svoje memoare pisao posle Drugog svetskog rata i sa velike vremenske distance. Zbog toga, a naročito zbog njegovog ostrašćenog hrvatskog nacionalizma, teško je poverovati da se Stojadinović sa Ćanom u Belju dogovarao da se **isprazne i napuste svi zapadni krajevi** a uzme Solun i pola Albanije. Pogotovu teško je poverovati da bi knez Pavle u takve stvari poverovao i da bi, prema Meštroviću, još dodao da bi, da je uspelo Stojadinoviću ostvariti svoj dogovor sa Đanom, bili **zadovoljeni velikosrbi, Musolini i Pavelić**. Potonji **poglavnik** NDH je u to vreme i sve do proglašenja hrvatske nezavisne države bio sasvim beznačajan politički **čimbenik**.

BEOGRAD OBAVEŠTAJCU NE VERUJE
DRAGIŠA Cvetković je započeo sa formiranjem svoje vlade 6. februara 1939. goidne. Marta meseca Čehoslovačka je prestala da postoji. U okrnjenoj, Slovačkoj, stvorena je marionetska vlada i ta država je imala fiktivnu nezavisnost. Moravska i Češka bile su priključene Trećem rajhu. U Zagrebu Vlatko Maček je shvatio da ne može očekivati od Nemačke i Italije svoju nezavisnu državu. Bio je u pravu jer je 1941. godine NDH bila sasvim nalik na Slovačku i bez budućnosti. Zbog toga je Vlatko Maček pristao da se sa Beogradom dogovori po pitanju **hrvatskih legitimnih zahtjeva**.
Početkom 1939. godine u Berlinu se na dužnosti jugoslovenskog vojnog, pomorskog i vazduhoplovnog atašea već nalazio Vladimir Vauhnik, đeneralštabni pukovnik, izuzetno sposoban obaveštajac koji će ostaviti dragocena svedočanstva o događajima koji će uslediti. Posle pada Čehoslovačke svi posmatrači u Berlinu su se pitali šta će biti sledeći Hitlerov zahvat: Poljska, Litvanija, Jugoslavija ili Belgija i Francuska. Stvaranje Velikog rajha bilo je u toku i više se nisu mogli prikriti nemački osvajački planovi nazvani **proširenje životnog prostora**. Pukovnik Vauhnik je vrlo brzo došao do podataka o broju divizija koje bi Nemačka mogla imati ako rat izbije do jeseni 1939. godine: od 92 do 96. Od tada, jugoslovenski Generalštab je imao najpreciznije moguće izveštaje o potencijalu i namerama Nemaca, a preko jugoslovenskog konzulata u Pragu sve inforamcije iz Berlina stizale su do Londona i Pariza.
Iz razgovora sa generalom Bekom, koji je zbog neslaganja sa Hitlerom bio uklonjen iz vojske, pukovnik Vauhnik je saznao da u nemačkom glavnom štabu postoji bojazan od rata na dva fronta (zbog manjka divizija) i da bi u takvoj jednoj situaciji treći front na Balkanu doveo Nemačku u gubitničku poziciju. Zbog toga je bio shvatljiv napor vojne industrije Rajha da se što pre proizvede dovoljno oružja za opremanje što većeg broja divizija, to jest, na osnovu toga moglo se zaključiti da Hitler sigurno priprema Nemačku za borbu na dva fronta. Hitler je čekao da broj njegovih divizija dosegne stotinu, kako bi tek onda izazvao sukob.
Pukovnik Vladimir Vauhnik je krajem proleća 1939. jugoslovenskom Generalštabu poslao dužu analizu u kojoj je predvideo i nemački napad na Poljsku. Nažalost, ne samo u Beogradu, preovladavalo je uverenje da se Hitler ubrzano naoružava zato što je Nemac po mentalitetu vojnik koji voli da paradira. Posle Minhena, verovalo se da će se **manjim ustupcima** zadovoljiti nemačka aspiracija i da će mir u Evropi potrajati.

**CRVENI KAMERNI ORKESTAR**
DRAGIŠA Cvetković, rođen u Nišu 1893. godine, u politiku je ušao 1923. godine kada je postao predsednik niške opštine. Za poslanika je izabran 1927. godine. Zanimljiv je podatak do koga je došao Vasa Kazimirović, prema kome je Dragiša Cvetković, prozvan Gile, za vreme studija u Švajcarskoj bio socijalista po ubeđenju i veliki antimilitarista pa je zbog toga odbio da služi vojni rok. Dragiša Cvetković je bio vrlo omrznut i omalovažavan, nije imao, što je sigurno, govornički dar, ali nije bio od **ljudi najniže kulture, sumnjive rase, ozloglašene reputacije** kako mu je to Jovan Dučić pripisivao. Ministar dvora Milan Antić je primetio da Cvetković vrlo često završava svoje govorenje neodređeno: **Kod njega nijedna misao nije izrečena do kraja i uvek je prekidana uzrečicom **i to tako**.
Teško da bi se mogao naći više opanjkavan političar između dva rata od Dragiše Cvetkovića, kojem je, između ostalog, prigovarano da se po dolasku na vlast lično zauzeo da se iz zatvora puste komunisti Koča Popović i Ivo - Lola Ribar. Ceo predratni Beograd je znao da se otac Koče Popovića obogatio liferujući brašno srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, brašno sa dodatkom peska ili gipsa, ali malo ko je u to vreme znao da su sinovi uglednog dr Ivana Ribara ostrašćeni ideološki zaslepljenici - komunisti. Recimo, bogata i otmena beogradska dama, rođaka slikara Save Šumanovića, Hrista Đorđević je bila članica uprave Paviljona **Cvijeta Zuzorić** na Malom Kalemagdanu, gde su se održavale mnogobrojne izložbe slika. Često je Hrista Đorđević dočekivala kneza Pavla i bila u njegovoj pratnji dok je on obilazio neku izložbu u Paviljonu. Tek mnogo posle rata se doznalo da je ona u najvećoj konspiraciji bila u mreži zvanoj **Crveni kamerni orkestar**, tajnoj komunističkoj organizaciji koju je u Beogradu uspostavio, niko drugi do, Mustafa Golubić!
Od stvaranja Jugoslavije vlade Velike Britanije su budnim okom pratile sve što se događalo sa hrvatskim pitanjem. Bilo je prihvaćeno mišljenje da su zahtevi najpre Radića, a potom Mačeka, privlačno tlo za strano mešanje i dobar povod za uplitanje gordog Albiona u unutrašnju politiku Kraljevine Jugoslavije. U vremenu namesništva brojni su Britanci dolazili u Jugoslaviju i bavili se našom rak-ranom kao savetodavci, dušebrižnici, lekari i nadrilekari. Hrvatsko pitanje i britansko uplitanje vrlo dobar su reprezentativan primer za jednu studiju o mehanizmu, versatilnosti, sredstvima i rezultatima vrlo konstantne engleske spoljne politike koja joj još uvek obezbeđuje status velike sile. Pored stalnih službenika ambasade, hrvatskim pitanjem su s bavili DŽ. Sejvidž, Siton-Botson, B. Bin, a Mačeku su engleske poruke stizale i preko žena. Najsigurnija veza između Hrvata i Engleza bio je Juraj Krnjević.

DVE GRANICE SA ITALIJOM
POČETKOM aprila, tačnije 9. aprila 1939. knez Pavle je otputovao u posetu Italiji. I pored svih njegovih strepnji, Musolini nije vršio pritisak na Jugoslaviju, igrao je ulogu mirotvorca. Jedino što je predočeno knezu Pavlu bilo je u formi saveta da bi, u slučaju da se sile osovine nađu u ratu, bila poželjna neutralnost Jugoslavije. Na Veliki petak 1939. godine Italijani su se iskrcali u Albaniji. Kraljevina Jugoslavija dobila je dve granice sa Italijom. Knez Pavle proživljavao je teške dane.
Geostrateški položaj Jugoslavije u budućem ratu i njenu politiku neutralnosti jasno je uviđao i britanski ambasador u Beogradu ser Ronald Kembel. U pismu lordu Halifaksu od 16. februara 1939. godine, on kaže: **Time se ne menja činjenica na koju sam više nego jednom skretao pažnju, da geografski položaj primorava Jugoslaviju da dok je god to moguće očuva neutralnost, pod pritiskom ekonomskih činilaca, pak, ona može više favorizovati Nemačku i Italiju, ukoliko se te sile udruže u jednom budućem ratu**. Osim što je povećala propagandnu aktivnost u Jugoslaviji Britanija nije mogla da uzme većeg učešća u trgovini sa Jugoslavijom i pored upornog insistiranja kneza Pavla pa i samog ambasadora se Ronalda Kembela.
Okolnosti na evropskoj sceni i poimanje sopstvenih slabosti doprineli su da se u Velikoj Britaniji polako menjao kurs prema Jugoslaviji koja je sve više bila posmatrana kao nesiguran saveznik. Nil Balfur navodi jedan razgovor kneza Pavla i britanskog ambasadora koji se odigrao posle posete kneza Pavla Italiji. Po uputstvima lorda Halifaksa ser Ronald Kembel je upitao kneza: **Šta Jugoslavija namerava da učini ako Nemačka upadne u Rumuniju?** Knez Pavle je besno reagovao i zauzvrat upitao: **Šta Britanija namerava da učini?** Na ovo Englez nije imao odgovor.

KNEZ U BERLINU
U JUNU mesecu, 1. 6. 1939. godine, knez Pavle je krenuo u četvorodnevnu državnu posetu Nemačkoj. Poseta je upriličena nemalo posle pompezne i grandiozne proslave firerovog pedesetog rođendana. Pukovnik Vladimir Vauhnik ostavio je precizan opis dočeka koji je knezu Pavlu priređen. Bilo je potrošeno preko 30 miliona maraka za ukrašavanje Berlina a palata za goste na reci Spree bila je potpuno preuređena. Trideset hiljada SA trupa je bilo mobilisano za službenu bezbednost i špalir, novine su donosile napise o Jugoslaviji u najboljem mogućem svetlu. Bila je priređena parada trupa koja skoro nije zaostajala za onom koja je bila za Hitlerov rođendan. Tome treba dodati veličanstven prijem sa banketom, a Gering je u zamku Šarlotenburg priredio večeru sa neverovatnom **venecijanskom noći**.
**Program prijema je protekao bez ikakvih smetnji i ponovo je zablistala nemačka sposobnost za organizaciju**, piše pukovnik Vauhnik. **Ali, mnogo teže je tekao rad oko pregovora između kancelara Hitlera i kneza namesnika, koji se tada pokazao kao jedan krajnje vešt i priseban diplomata. Bezuspešan je bio trud Hitlerov, Geringov i Ribentropov da pridobiju kneza za pakt prijateljstva sa Nemačkom, ili da barem iz njega iznude obećanje da s Engleskom neće sklapati nikakav ugovor o garantijama. Knez namesnik nije štedeo komplimente silnom napretku nove Nemčake i svečano je obećao, da će Jugoslavija održavati prijateljske političke i privredne odnose sa Nemačkom, naravno samo dotle dok Nemačka ne bude stavila nikakve teritorijalne zahteve prema Jugoslaviji**. Bauhnik svedoči da je pred sam odlazak kneza iz Berlina učinjen još jedan pokušaj da se knez privoli. **Ovaj razgovor koji je bio predviđen za pola sata, otegao se preko tri čas. Strpljivo sam čekao u predsoblju kraj razgovora i jako sam bio iznenađen, kada sam morao zapaziti da Hitler, pri napuštanju odaje nije ni pokušao da sakrije svoje nezadovoljstvo o rezultatu rzagovora. NJegov mrki pogled i nervozno micanje usana je to dokazivalo.**
(Nastavlja se)