Piše: Miodrag Janković
I LAZAR Trifunović će primetiti da se Milan Kašanin stalno borio protiv
mediokritetskog, protiv osrednjosti u slikarstvu protiv literature i anegdote, banalnog preslikavanja stvarnosti. Svojim izuzetno jasnim asocijacijama uvek je nastojao da dokaže da je **plastična lepota istorijska stvar**. Posmatrajući freske u srpskim manastirima i crkvama, diveći se skladu srpske civilizacije izraženom u arhitekturi do nas sačuvanih crkava, Milan Kašanin je lepotu svrstao u stvari hristocentrične istorije, i veličanstvene i bedne, sa toliko mnogo padova i uzleta, tako tragične za Srbe, potvrđujući Laze Kostića ubeđenje da je lepota kobna. Kao da su Srbi, poput antičkih Grka, svojom Gračanicom, Dečanima ili Manasijom izazivali zavist bogova i ovi su im se, po pravilima tragedije, svetili ratovima u kojima su gubili slobodu, bivali opustošeni, proterivani, osatanjivani.
Veliku ideju Kašaninovu o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture, u shodnoj interakciji žanrova, najrečitije objašnjava njegov svetlosni esej o Resavi i vremenu despota Stefana Lazarevića, Resavi koja je sazdana **u viteškom raspoloženju i u znaku samopouzdanja**. Za srpsku kulturu, nesvakidašnji duhovni i radni zamah ovog elitnoga Srbina na dužnosti direktora Muzeja kneza Pavla, prevashodno je značajan ne samo u didaktičnom smislu nego i iz razloga što je Kašanin pronašao ključ od svoda, ključ kojim se otvaraju vrata iza kojih je sve u celosti. Sintetička misao Milana Kašanina povezuje podvig kralja Milutina sa vremenom apoteoze srpske kulture - dobom u kome je vladar Serbov bio pesnik **Slova ljubve**, a Muzej kneza Pavla, u koji je Milan Kašanin bio ugradio celog sebe, jeste dokaz da se nit koja sve povezuje, kao sveta veza Marka Aurelija, da je neprekinuta ta naša nit u lavirintu povesti; sve što nas veže sa
večnošću u svemu je, jer je lepota sad, nikad juče i sutra, i, zaista, bilo je života dostojno glačati dijamant koji i danas, makar zatomljen, svetli na bregu za razmišljanje, Beogradu, tako često bregu dvoboja.

TRAGAČ OPŠTEG SAVRŠENSTVA
NE bi bilo teško objasniti kako je uspostavljena, ali bi bilo preteško protumačiti kako se održala gnusna legenda da su ove dve uzvišene ličnosti, ljudi od najboljeg kova bili **izdajnici**. Muzej kneza Pavla je beočug, i nepostojeći, kakav je sad, on je hram, baš kao Resava. Kašanin je ustrojavajući Muzej kroz prožimanje našeg i evropskog lepog, uistinu tragao za izrazom najviše moguće suverenosti, to jest neuništivosti celine u kojoj se ostvarilo savršenstvo.
Stil Milana Kašanina je jedan od najfascinantnijih u srpskoj slovesnosti. On spada u red logosnih Srba. Onih koji su bili kadri da duboko i plodonosno poimaju smisao celine srpske kulture. Ta vizija ga nikada nije napuštala, ni onda kada je kao veliki znalac pisao o umetnosti inostranaca, uvek je njegov srbocentrični um poredio tuđe i srpsko i uvek u srpskom nalazio vrednosti da se ne može postideti. Pišući o katedrali u Šartru kaže: **Ne marim gotske crkve. Ima u njima nešto lažno, nešto na silu izmišljeno, što je sušta protivnost brojevima i zidarskom razumu**... **Celog veka se mučim da razumem romansku i gotsku skulpturu, no slabo uspevam. Ne volim figure od kamena, koje kao prosjaci stoje na vratima i gledaju na trg. Ja volim slike, povučene, kao i naše misli, unutra u crkvu, koju osvetljavaju bojama kao što je spolja osvetljava sunce.**
Ali govoreći o vitražima te katedrale kaže: **Ugledao sam najlepšu igru koju sam u životu video**... **jedino u slika na staklu, gde svetlost ne ostaje na površini, nego prolazi kroz njih, boje nisu iste jačine nijednoga trenutka. Činilo mi se da prizori koje gledam i slike na njima naslikane nisu nikad postojali, da nisu načinjeni pre sedam vekova i za sve ljude, nego da ih neko za mene sad prvi put stvara**. I diveći se u Šartru **Bogorodici od lepog stakla**, on se seća male crkve u svome rodnom Belom Manastiru: **Isturenih grudi, smeo, netremice sam gledao kako se nad pevnicom svetli prozor koji je dotle bio crn.
Što sam duže gledao u njega, sve gromkije sam pevao, a prozor je bivao sve jasniji, sve širi, sve slobodniji, kao umiljat pogled nekog ko je zbog mene radostan. To ozareno plavetnilo koje je iz daljine prodiralo u sumračnu crkvu; taj mali prozor, koji je, od svetlosti i od moje radosti, postao ogroman, ta himna pobedniku, koji je, za sebe, samo jednom bio na zemlji, a ostao, za nas, na njoj, zauvek; to sjedinjenje pobede i svanuća govorilo mi je da sam i ja nepobediv, i da život možda i ima početka, ali da kraja nema** (Slučajna otkrića, **Svitanje**).

POSLEDNJI SUSRET SA DUČIĆEM
KADA blista, Kašaninova rečenica je dodir - ukrštaj suprotnosti. NJegov omiljeni Laza Kostić je tvrdio da se u tački ukrštaja **suprotina** nahodi - rađa **armonija**. Preko Kostića, on je od Heraklita i Homera, od klasičnih Grka, naučio kako se sve drži u vezanosti, kako se umnim očima sagledava celina, veliki mozaik srpske kulture, kome, kao i životu **možda ima početka, ali da kraja nema**. Zbog toga je Kašanin s pravom mogao tvrditi da se o lepom mora govoriti i pisati najlepše moguće.
Imajući velikog dara da oseti ontološke povezanosti, on neprestano polemiše sa onima koji ne shvataju da se naša prošlost ne može razumeti niti ponovo otkrivati ako se ne posmatra kroz kategoriju estetskog koga prožima vizantijska kultura, i, posve razumljivo, srpska samosvojnost u odnosu na nju. U svojoj čuvenoj knjizi Srpska književnost u srednjem veku, Milan Kašanin je u istoriju književnosti uveo čak pojam naše **srednjovekovne osećajnosti**.
Pišući esej o svome prijatelju Jovanu Dučiću (**Usamljenik**) koga je neizmerno voleo i kao paganina, mediteranca i Latina, i kao Srbina, razume se, Kašanin slika možda najbolji portret ovoga pesnika koji **kao da nije imao nesreća u životu**. I na kraju, seća se njihovog poslednjeg susreta u Muzeju kneza Pavla, pred sam rat: **Bilo je jutro i velika svetlost po dvoranama i slikama. Iz parka se čula muzika. Rečitiji od svih ljudi koje sam ikad sreo, on je, bodar i osmehnut, govorio o budućnosti i životu. Ja ga slušao. Nije znao da za njega budućnosti uskoro neće biti, niti je mislio da život može tako brzo da pređe u prošlost.**
Susret kneza Pavla i Milana Kašanina ima za rezultat lepotu, a **lepota je istorijska stvar**.

KRALJ FORMIRA STRANKU
NE dovodeći u sumnju jugoslovensku ideju, već, naprotiv, uveren da ide pravim i najboljim mogućim putem, kralj Aleksandar je u drugu deceniju svoje vladavine ušao sa tzv. oktroisanim ustavom od 3. septembra 1931. godine. Pre nego što je pod spoljnim i unutrašnjim pritiskom ukinuo svoj lični režim, kralj je formirao svoju **dvorsku stranku**. On je oduvek imao averziju prema parlamentu i parlamentarizmu a za političke stranke govorio je da ih treba **zaviličiti**.
Zbog toga, nameravajući da nastavi politiku samodržavlja, imao je samo jedan cilj, da u parlamentu u svako doba ima obezbeđenu apsolutnu većinu koja bi izvršavala sve ono što on naredi. Stranku je nazvao JRSD - Jugoslovenska radikalno-seljačka demokratija, i ubrzo je preimenovao u JNS - Jugoslovensku nacionalnu stranku. U nju su ušli disidenti iz raznih stranaka koje su bile zabranjene 6. januara 1929. godine. Zadatak dvorske stranke je bio da u život uvede **jugoslovensku nacionalnu misao**. Istovremeno kralj je isposlovao da se stvori i lažna opozicija - Jugoslovenska narodna stranka (tzv. Borbaši) koju su vodili Petar Živković i Svetislav Hođera. I ovoga puta Petar Živković je opravdao naziv koji mu je bivši ađutant kralja Aleksandra pukovnik Aleksandar Blagojević nadenuo: **demon jugoslovenske ideje u mundiru**! Vasa Kazimirović je rekao da je kralj **imao velikog političkog dara, ali još više dara, na svoju
nesreću, i nesreću zemlje, za političke igre, za političke smicalice, za piratstvo u politici**.
Posle svega učinjenog, on je formalno ukinuo apsolutistički režim i **poklonio** svom narodu novi ustav. Tom prilikom oktroisao je nov izborni zakon i raspisao opšte javne izbore. Nešto više od jedne decenije posle, komunisti su se iskazali isto tako kao mrzitelji tajnih izbora, pa su zarad tobožnje demokratije uveli **ćorave glasačke kutije**. U novembru su se dogodili izbori ali nikakav napredak nije zabeležen. U Zagrebu je Mačekova Seljačko-demokratska koalicija u vidu tzv. Zagrebačkih punktacija (7. novembra 1932) otvoreno tražila povratak stanja pre 1. decembra 1918, tj. kada su imali svoju **samostalnu državu**, proklamovanu na sednici Narodnog veća, 16. (29) oktobra 1918.

USTAV VELIKO RAZOČARANJE
OPISUJUĆI događaje koji su prethodili tragediji u Marselju, Nil Balfur konstatuje da je oktroisani ustav bio gorko razočaranje za sve ljude u zemlji. Građanske slobode su uspostavljene, ali samo u **granicama zakona**. Zbog toga, nezadovoljstvo i nemiri su se širili. Početkom 1933. godine izlazi na videlo jedan politički manifest koji traži vraćanje na snagu ustava iz 1918. godine i priznavanje narodnog suvereniteta. Manifest, dakle, više ne priznaje suverenitet oličen u kralju Aleksandru. Manifest su potpisali Antun Korošec za Sloveniju, Mehmed Spaho za Bosnu i Hercegovinu i Vlatko Maček za Hrvatsku, i čak se Srpska radikalna stranka bila pridružila ovim zahtevima. Kralj je dao da se Spaho uhapsi, a Korošec i Maček su internirani. Kralj je, pored ostalih, napao i rimokatoličku crkvu.
Knez Pavle je, kraljevim ukazom, početkom septembra 1933. godine imenovan za direktora svih muzeja Jugoslavije. Za sve to vreme bio je samo nemoćni posmatrač odvijanja na političkoj sceni, zabrinut zbog nedosledne Aleksandrove politike. Isto tako, knezu Pavlu je jasno da njegov rođak sebi izabira vrlo loše savetnike. Jedan dobar poznavalac kralja Aleksandra, divizijski general Dragutin Milutinović, posle desetogodišnje službe na dvoru, u svojim neobjavljenim memoarima, takođe je primetio da je kralju Aleksandru uz **nezavršeno vojno i opšte obrazovanje** najviše smetalo to što je bio prevrtljiv i povodljiv i što se **nije umeo okružiti iskrenim i sposobnim ljudima**, već je stavljao u prvi plan **došaptavače i intrigante, kao i ljude koji se ulaguju i sve odobravaju, pa ga, štaviše, i u oči hvale i uznose**.

(NASTAVLJA SE)