Piše: Miodrag JANKOVIĆ


LEPOTA će spasti svet, rekao je knez Miškin, junak u romanu Fjodora Dostojevskog. ”Kob lepote, kao najviši zakoniti produkt svetske evolucije, predstavlja suštinski izraz bića, zapravo njegov okvir i neumitnu sudbinu”, napisala je Isidora Sekulić. Dakle, po svemu neočekivano, u nesretnoj Srbiji posle Prvog svetskog rata, u vremenu kada Srbin polako počinje da shvata da je utopivši svoju državu u neprirodnu zajednicu sa svojim do juče okorelim neprijateljima, postavši ”trojedini narod” počeo da gubi svoje samosvojstvo, identitet, u takvom sumraku koji je pretio tminom, namicanjem teške zavese zaborava u mraku, u jednom turskom konaku, u kome je kneginja LJubica, supruga knaza Miloša Obrenovića, oprala odranu glavu srpskoga vožda Karađorđa koju je za račun sultana dao odrubiti njen muž, oprala i oplakala pre nego što ju je vratila porodici, u tome zdanju će, pred kraj dvadesetih godina dvadesetog stoleća, zahvaljujući obdarenosti i dobroj kobi kneza Pavla Karađorđevića, u toj ”uspomeni na pusto tursko” i stari Beograd, zasvetleti ”neumitna sudbina” srpska - to jest lepota, koja, kako je rekao Laza Kostić - ”kod Srba i Rusa uvek nadvladava sve ugodne, utakmičarske pojmove u duševnom svetu”.
Nalazimo se pred ukrštenim procesima evolucije i involucije, jer u zakonu tragedije počiva heraklitovska dramska vizija sveta. Da li je visokoobdareni srpski knez Pavle tada samo naslućivao, da će oživljavajući ideal antičkih Grka i svetih Nemanjića, svojim životom potvrditi da je tragično najviši izraz lepote?
Na svoja pisma knez Pavle je uskoro dobio ohrabrujuće odgovore. Odgovorila mu je Emerald Kjunerd, ser DŽozef Davin, lord Ajvor Čerčil... A Knez je molio za svoj muzej ovako pišiću: ”Moja zemlja Srbija, nema nijednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu. Moja vlada je, naravno, obezbedila zgradu za tu svrhu, s tim da ja na početku obezbedim dovoljno slika da se stvori jezgro jedne nacionalne zbirke. Predlažem da to bude galerija moderne umetnosti i da se u njoj ne izlažu dela nastala pre devetnaestog veka.”

GROM U NARODNOJ SKUPŠTINI
DO proleća 1927. Pavlu je dato ili obećano oko pedeset slika kaže Nil Balfur u ”Jednoj zakasneloj biografiji”. Krajem aprila uputio je pismo Berensonovima u kome se zahvalio gospođi za poklonjenog Pisaroa:
”Oboje ste toliko divni prema meni, što ste tu prekrasnu sliku dali za moj muzej... Nemam reči da izrazim zahvalnost zbog vaše velikodušnosti. Kad sam se vratio, muzej je već bio spreman - što je više nego što sam se nadao; preostaje samo da se slike okače o zidove. Prvo sam mislio da zidove prekrijem nekom vrstom kudeljne tkanine, ali sam zaključio da bi to poremetilo atmosferu prostorije i da slike baš ne izgledaju ružno na belo okrečenim zidovima. Pošto je reč o staroj turskoj zgradi, namerno sam ostavio razna udubljenja u zidovima, kao i male fontane... Bojim se da bi ovakvu atmosferu neki drugi strani materijal samo pokvario...”
Drugi sin kneginje Olge i kneza Pavla rođen je u Vajtlodžu 29. juna 1928. godine. Dali su mu ime Nikola.
I dok je zamisao stvaranja muzeja savremene umetnosti napredovala, na nemirnoj političkoj sceni Kraljevine SHS, posle višegodišnje grmljavine - udario je grom. Dana 20. juna 1928. godine, u toku burne sednice Narodne skupštine koja je čak imala svoje histerične tonove, Puniša Račić, radikalski poslanik iz Crne Gore, postao je ubica. Bio je za govornicom kada je rekao: ”Za ovu zemlju ja sam svoju krv prolivao”, a na to mu je poslanik Radićeve Hrvatske seljačke stranke Ivan Pernar dobacio: ”Kaži koliko si krvi prolio, da ti platimo u zlatu.” Račić je više puta zahtevao od Pernara da povuče svoje reči, no ovaj to nije želeo. Račić je tada potegao pištolj i sa nekoliko metaka ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka a ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i Stjepana Radića. Vođa Hrvatske seljačke stranke Stjepan Radić će od zadobijenih rana umreti 8. avgusta.

ŠESTOJANUARSKA DIKTATURA
KRALJ Aleksandar je 6. januara 1929. godine odlučio da uvede lični režim. Suspendovao je Vidovdanski ustav. U njegovoj proklamaciji, između ostalog, stajalo je: ”Nastupio je čas kad između naroda i kralja, ne može i ne sme biti posrednika... Sporazumi, pa i najobičniji odnosi između stranaka... postali su apsolutno nemogući... Tražiti leka tom zlu u dosadašnjim parlamentarnim promenama vlade... značilo bi gubiti dragoceno vreme... Mi moramo tražiti nove metode rada i krčiti nove puteve....” Kralj je postavio novu vladu, proglasio Zakon o zaštiti države, tj. ukidanje svih stranaka, uveo (3. oktobra 1929) nov naziv države - Kraljevina Jugoslavija, koju je podelio na devet banovina i - tom novom administrativnom podelom on je razbio srpski etnički prostor. Na ovaj korak kralj se odlučio oslanjajući se na podršku nekih krugova u Hrvatskoj i na svoje poslušne generale sa Petrom Živkovićem na čelu. Međutim, situacija se pogoršavala, naročito u ekonomiji što je delom bila posledica svetske krize, koja je od 1929. harala svetom. Posebno je opet najviše stradao seljak u Srbiji. Zbog velikog pada cena poljoprivrednih proizvoda srpski seljak više nije bio u stanju da podmiri ni najosnovnije potrebe. Nije više mogao da plaća porez državi, plaća kamate i otplaćuje dugove.
Slobodan Jovanović će kasnije, pred rat, izreći svoj sud napisavši da je lični režim kralja Aleksandra dezorganizovao srpske političke stranke, a ojačao hrvatski narodni pokret. Prva reakcija na kraljev šesti januar Vlatka Mačeka, bila je: ”Kako vidite, lajbek je raskopčan. Vidovdanski ustav, koji je preko sedam godina tištio hrvatski narod, srušen je. Srušen je ne samo u svijesti naroda nego i faktično rješenje NJegovog veličanstva kralja. Posve sam siguran u slogu i zrelost, a prema tome i u jakost hrvatskog naroda, te s obzirom na veliku mudrost NJegovog veličanstva kralja, da će nam uspjeti da ostvarimo ideal hrvatskog naroda: da Hrvat bude gospodar u svome domu, u svojoj slobodnoj Hrvatskoj.”
Milan Gavrilović, prvak Zemljoradničke stranke, ambasador u Moskvi i učesnik u puču od 27. marta 1941. godine, o ličnom režimu kralja Aleksandra rekao je sledeće: ”Misao je bila prosta, suviše prosta. Gordijev čvor, srpskohrvatski spor, imao je da preseče samo kralj svojom ličnom diktaturom. I on je to učinio. Ukinuo je sve političke slobode, sa njima stranke i parlament. Cilj je bio da se svi, i Srbi i Hrvati, pod velikim pritiskom u jednom gvozdenom loncu skuvaju u jednu jugoslovensku naciju. Ta se teorija mogla održati i taj eksperimenat i uspeti samo u nemogućem slučaju da se uistinu održi mir unutra i spolja za veoma dugi niz godina, za pola veka, možda i za ceo jedan vek. Ko je to mogao zajemčiti?

DUG JUGOIDEJI
NIKO. Otuda je ta teorija bila pogrešna. Otuda je i taj eksperiment morao propasti. Unutra, diktatura je pogodila i Srbe i Hrvate, i digla protivu sebe i jedne i druge. Spolja, ona je bila fatalna. Čim je kralj 6. januara 1929. sveo državu na sebe, i unutrašnji i spoljni neprijatelji države udružili su se u jednoj tačnoj misli, da ako ubiju kralja Aleksandra ubiće i tu državu. I tako se i dogodilo. Metak u Marselju... smrtonosno je pogodio i Jugoslaviju. NJoj je bio i namenjen.”
Uvođenje samovlašća kralja Aleksandra osokolilo je jugoslovenski orijentisane organizacije od kojih je ”Soko” Kraljevine Jugoslavije postao udarna pesnica nove ideologije ”integralnog jugoslovenstva”. Za svoju unitarnu misao ”Soko” je imao parolu ”Ko je soko taj je Jugoslavija”, a radio je na promeni plemenskih mentaliteta trojedinog naroda s osnovnim ciljem da ”podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije”. Kralj Aleksandar je pripadnicima ”Sokola” zacrtao smernice rečima: ”Od kolevke do groba dužni ste služiti samo Jugoslaviji i jugoslovenskoj ideji, njene su vaše mišice i vaše srce, njene imaju da su sve vaše radosti i ideali, vaše težnje i sva vaša pregnuća.” Sokolstvo je, posle dolaska na vlast jugoslovenskih komunista, mnogo inspirisalo njihov propagandni i partijski rad.
Usred svih ovih događanja, početkom 1929. godine, u Konaku kneginje LJubice počeo je sa radom Muzej savremene umetnosti, preteča ”Muzeja kneza Pavla”.
Prvi direktor Muzeja bio je, tri godine mlađi od kneza Pavla, diplomirani istoričar umetnosti na Sorboni, književnik, umetnički kritičar Milan Kašanin, potonji verni saputnik kneza Pavla, čovek koji je sa knezom podelio slavu ali i nemilost posle Drugog svetskog rata.
Oženjen Ruskinjom koju je upoznao u Parizu, Milan Kašanin se u Beograd vratio 1923. godine. Izdavač Geca Kon je 1925. godine objavio njegovu prvu zbirku pripovedaka ”Jutrenja i bdenja”, a Kašanin je istovremeno počeo da objavljuje svoje umetničke kritike primenjujući stečena stručna znanja dobijena od svojih pariskih profesora Emila Mala i Rene Šnedera. Zaposlen je kao pisar Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete i pripremajući doktorski rad putuje, obilazi Mileševu, Studenicu i druge manastire, a 1927. godine ”Matica srpska” objavljuje njegovu prvu kapitalnu studiju ”Srpska umetnost u Vojvodini” (zajedno sa Veljkom Petrovićem). Pošto je 1927. odbranio svoju doktorsku tezu ”Bela crkva Karanska”, Milan Kašanin je na preporuku kneza Pavla postavljen najpre za kustosa, a ubrzo i za direktora ”Muzeja savremene umetnosti” u Konaku kneginje LJubice.

NE VERUJTE SLEPO!
VEĆ 1926. godine Milan Kašanin, sa odlučnošću koja mu je posle bila svojstvena, objavljuje kredo, princip govora o umetnosti, kojeg će se do kraja pridržavati: ”Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno.”
Za razliku od svog nedavnog pisanja o Milanu Kašaninu, pisanja posve čaršijskog, koje je bilo i zajedljivo i nedostojno, Dejan Medaković je, na Svečanoj akademiji povodom stogodišnjice rođenja Milana Kašanina u Narodnom muzeju, sasvim drugačije počeo slovo o Kašaninu: ”Jer, zaista je retko i u razvijenim narodima sresti čoveka sazdanog od više talenata, osobu koju nisu raznele te izuzetne stvaralačke moći. Retka je ličnost koja je dorekla mnogo, možda i sve ono što je mogla i htela da poruči potomstvu.” Dejan Medaković je filigranski tačno odredio veličinu pojave Milana Kašanina govoreći: ”Do Milana Kašanina niko nije na jedan istinitiji i dublji način trajno orodio pisca Domentijana sa velikim neznancima koji su slikali u Mileševi i Sopoćanima. Ispoljavajući takav pristup našoj umetnosti, Kašanin je sa nekom neverovatnom sigurnošću bio kadar da oseti njenu vrednost, da domaši sve njene vrhunce, a iznad svega da se založi da se naša srednjovekovna kultura ne izoluje iz šireg kulturnoistorijskog konteksta, jer se ona samo u svojoj celovitosti može tačnije razumeti.(...) Kao da je stalno želeo da upozori na osnovni zahtev naše kulture da iznađe svoj koren i da ga vrednuje prema neumoljivim evropskim merilima.”
(NASTAVLJA SE)