Piše: Miodrag Janković
POSLE višemesečnih rasprava u novoizabranoj Ustavotvornoj skupštini Kraljevine SHS, na Vidovdan 1921. godine izglasan je novi ustav. Ustavotvornoj skupštini koja je donela Vidovdanski ustav, prethodili su izbori. Broj birača: 2,480.625 (77 odsto biračkog tela). Poslanici koji su glasali za Ustav predstavljali su 752.740 glasača, što čini 46,75 odsto od svih glasača i trećinu svih birača. Glasalo je za ustav 233 poslanika, 35 protiv, 161 poslanik nije glasao. Samo je 11 Hrvata glasalo za Vidovdanski ustav a Slovenci uopšte nisu glasali. Ustav je bio izglasan većinom od samo 12 glasova! Ta većina dobijena je iz muslimanskog kluba dr Mehmeda Spahe (24 poslanika koji su bili protiv Ustava, ali su neki glasali za isti, pošto im je obećano povoljno rešenje pitanja begluka), zatim i poslanici DŽemijeta sa Kosova i Metohije, zato što im je obećana i docnije isplaćena novčana naknada. Ustav je izglasan praktično samo srpskim glasovima. Srbi, Hrvati i Slovenci su prolašeni za JEDAN narod - trojedini narod.
Toga dana, 28. juna 1921. godine, Beograd je proslavljao ujedinjenje **južnih Slovena** pod krunom Karađorđevića. Aleksandar je toga dana i zvanično postao kralj - **po milosti Božjoj i volji narodnoj**. Zvone zvona na svim crkvama, blago sunce obasjava prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice. Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje. Narod oduševljeno pozdravlja svoga kralja koji je toga dana i zvanično proglašen za dinastu.

**KRALJ MORA UMRETI!**
KAPE lete uvis, cveće se baca pod točkove **pakarda** u kome sedi Karađorđević, koji je, čini se, obnovio Dušanovo carstvo. NJegovo lice je ozbiljno, i tek po neki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenu ljubav svoga naroda u kojoj uživa i koju oseća svim svojim čulima. Automobil iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti rema **pakardu** i pada iza automobila. Vidi se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju. Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica iz pratnje i publike bivaju lakše ranjena. Atentator pokušava da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže dok ovaj uzvikuje: **Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!** Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež. Žandari i policajci stižu i odvode ga.
Na saslušanju atentator kaže da mu je ime Spasoje Steić, da je po ubeđenju komunista. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da taj živi u Austriji odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Steić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi. Zbog ovoga atentata nastao je bio rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Steić nije uspeo, i posle ovoga rascep u KP se produbljuje. Kralj je ostao nepovređen i prisustvovao je blagodarenju. Vidovdanski ustav, izglasan tako tesnom i sumnjivom većinom, odmah je obeležen krvlju, i da loš predznak bude potpun - srpskom krvlju. Štaviše, u Delnicama je 21. jula 1921. godine ubijen Milorad Drašković, prvak Demokratske stranke, ministar unutrašnjih dela. Ubica se zvao Alija Alijagić, pripadnik grupe mladih komunista iz Bijeljine. Vlada Miljenka Vesnića je zabranila rad KP Jugoslavije.
Kralj je, zajedno sa knezom Pavlom, uskoro otputovao u Francusku, u privatnu posetu. U Parizu mu knez pokazuje muzeje i Versajsku palatu. Kralj je imao da podnese delikatan hirurški zahvat. Zbog obavezne nege posle operacije, kralj nije bio prisutan kada je 16. avgusta stari kralj Petar izdahnuo u skromnoj kući svoga ličnog lekara na Senjaku. Pored njega se nalazio Nikola Pašić koji je, utvrdivši smrt kralja Petra Prvog Oslobodioca, rekao: **Kralj je mrtav - živeo kralj!**

KĆI GRČKOG PRINCA
KNEZ Pavle je uspešno okončao svoje studije na Oksfordu i dobio titulu master of arts. On je, kako je to rekao Pol Moran, 13 godina kasnije, postao **oličenje blagosti života**.
On je sebe video pod zastavom Lepote za kojom je tragao tako svojski vojujući protiv usamljenosti. Kako li je knez Pavle zamišljao ženu sa kojom će podeliti svoje dane i svoje zanose prefinjenog estete? Da li je poput Jovana Dučića **snevao o ženi većoj no sve žene / Čija će lepota biti tajna svima?** O čudesnoj ženi koju **Ne razume više niko osim mene / Osim moje večno očarano biće**.
Najstariju kći grčkog princa Nikole knez Pavle je prvi put ugledao u Londonu, na balu kod ledi Zije Verner. Posle trećeg susreta, Olga je u svoj dnevnik zapisala da joj se učinio **strašno stidljiv**. NJenom ocu Nikoli mladi knez se dopao, imali su istu strast prema slikarstvu, osim toga, princ Nikola je bio i sam slikar. Olga je bila vrlo lepa i Pavle se bio odmah u nju zaljubio. Ako je suditi po njenom dnevniku, ni ona nije bila ravnodušna. Naprotiv. Jedni su govorili da ona liči na staroegipatsku kraljicu Nefretiti, drugi su je poredili sa starogrčkim Tanagrama. NJena baka po ocu bila je sestra imperatora sve Rusije Aleksandra Drugog, a deda iz danske kraljevske loze. Majka kneginje Olge je bila velika kneginja Jelena, ćerka velikog vojvode Vladimira, drugog sina imperatore sve Rusije Aleksandra Drugog Romanova.
Nil Balfur piše: **Odveo ju je u bioskop, ali se ponašao smeteno i nervozno. Osetivši sasvim dobro njegovo raspoloženje, Olga se okrenula prema njemu i prošaputala: - Jesi li našao ono što želiš? Pavle, koji je pre toga bio sav uznemiren i ustrašen, pogledao ju je pun zahvalnosti i rekao: - Jesam, najzad!**
Kada je stiglo odobrenje kralja Aleksandra veridba je ubrzo objavljena. Pavle je otputovao za Beograd i uskoro je zakazano venčanje, za ponedeljak 22. oktobra 1923. godine. Pavle je zamolio vojvodu od Jorka da mu bude kum.

VISOKA CENA POBEDE
VENČALI su se u Beogradu sutradan posle krštenja Petra, prvorođenog sina kralja Aleksandra i kraljice Marije. Uveče su krenuli, kako je Olga zapisala u **sopstveni život udvoje** u Veneciju. Posle nekoliko dana otputovali su u Firencu. Knez Pavle je svoju nevestu odveo u Pratolino da je predstavi tetki Moini. Olga je pribeležila u svoj dnevnik: **Pavle me je proveo svuda kroz kuću i po vrtovima, koji su ogromni!** Odmah su otputovali za Rim i odseli u vili Simeona Abamaleka Lazareva. U večnom gradu ostali su pet nedelja. Knez Pavle je svoju kneginju Olgu uveo u svoj svet.
I zbilji, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, gde je odnedavno, po Ustavu, živeo samo jedan **trojedini** narod, istorija se ubrzavala. Svoju pobedu u ratu Srbija je preplatila. Rat i okupacija su odneli 1,511.415 života. Ovoj hekatombi treba dodati ogromne materijalne štete koje je zemlja pretrpela. Srbija je u Jugoslaviju ušla bez tri petine svog narodnog bogatstva, koje se pre 1914. godine cenilo na oko 11 milijardi dinara u zlatu. Stvarni iznos štete u Srbiji premašivao je šest milijardi zlatnih franaka. Pri podeli ratnih reparacija, Srbija je bila u svemu izjednačena sa ostalim krajevima nove države. Tako se udesilo da su Hrvatska i Slavonija imale pravo na ratnu odštetu od 2.659 miliona zlatnih franaka, Slovenija 1.555 miliona, Bosna i Hercegovina 675,5 miliona, Dalmacija 695,5, a Bačka i Banat 110 miliona zlatnih franaka.
Iz ovih krajeva za vreme rata Austro-Ugarska je bila mobilisala preko 500.000 muškaraca koji su učestvovali u ratnim operacijama protiv Srbije i za vreme okupacije počinili mnogobrojna zverstva nad civilnim stanovništvom. Nova država preuzela je obavezu da isplati dugove Crne Gore, kao i zajam za železnice u Bosni i Hercegovini, zatim dugove Austro-Ugarske u iznosu od 130 miliona zlatnih kruna. Pored toga, propala kruna koja se u Beču i Trstu menjala po kursu: hiljadu za jedan dinar, u zemlji (u Hrvatskoj i Sloveniji) menjana je po skandaloznom kursu: četiri krune za jedan dinar! Sve ovo je doprinelo da se opljačkana i teško ranjena Srbija našla u vrlo teškom položaju. Posle 1918. godine, u Srbiji na hiljadu seljaka jedan ima čitavo odelo; kod ostalih je zakrpljeno, često sa sto zakrpa. Ceo opanak je, takođe, bila retkost.
Leti seljak ide u gaćama i košulji bos. Ubrzo posle ujedinjenja položaj srpskog seljaka se pogoršao - zbog prezaduženosti. U godini 1927, devet godina posle rata koji je srpska vojska dobila, srpski seljak bukvalno grca u dugovima. Osim prezaduženosti, veliko opterećenje za seljaka u Srbiji, prema pisanju Vase Kazimirovića (**Srbija i Jugoslavija 1914-1945**) bili su porezi i kamate. Pre 1932. godine seljak u Srbiji davao je skoro 3/4 svog novčanog dohotka za ove obaveze, tako da je jednoj porodici, prema anketi Privilegovane agrarne banke, ostajalo godišnje 394 dinara, to jest dinar dnevno za kupovinu monopolskih i industrijskih predmeta, za plaćanje crkvenih i školskih taksa, za troškove lečenja i za sve druge izdatke u gotovom novcu.

BORAVAK U PRATOLINU
ČESTO boravi u Pratolinu. Tamo iz odaje u odaju, on ide iz jedne epohe u drugu. Jedna prostorija sadrži samo uspomene iz vremena Napoleonove imperije. Zidovi su od damasta i crvene svile. Pokloni kralja Vestfalije Žeroma, Napoleonovog brata, svome zetu Anatolu Demidovu i ćerci Matildi. Neverovatan muzej relikvija iz vremena francuske Napoleonove imperije. Knez Pavle se ponekad zaustavi ispred oktogonalne vitrine od pozlaćenog drveta sa četvoro vrata na kojoj se nalazi bista Polin Bonapart koju je izradio Kanova. Unutra, u jednom medaljonu u obliku srca, čuva se kosa imperatora Napoleona Prvog, u drugom medaljonu od kristala sa zlatnim okvirom - čuperak imperatorovog sina, prerano umrlog kralja Rima, **orlića**. Pored je i kosa Žozefa Bonaparte, efemernog kralja Španije.
Tu su i bolne uspomene sa Elbe i Svete Jelene: fragment cementne ploče sa groba Napoleona, okrugla tabakera obrubljena zlatom sa medaljonom na kome je crtež Napoleona ispod tužne vrbe na Svetoj Jeleni. Još mnogo medalja, uspomena iz doba slave i moći i onih drugih, posle propasti francuske imperije na Vaterlou. Knez se ipak, mnogo više zadržava u odajama gde se nalaze slike po njegovom ukusu. Pred Ticijanom, **Darovi boginji ljubavi** (slika je varijacija na onu u Muzeju Prado u Madridu sa istom temom), Fragonarom, **Portret vikontese Stormon** i skoro od detinjstva, uvek malo odstoji pred jednom biblijskom scenom El Basana (Jakobo de Ponte) **Noe i njegova porodica**: sa vrha oblaka i u slavi Gospod Bog pokazuje Noji i njegovima barku spasenja prema kojoj oni hodaju. Isto tako, knez, uvek zamišljen, zastane pred jednom prelepom bronzom Mikelanđela koja se zove **Noć**. U dekoru u kome sve izaziva pažnju ljubitelja lepog: nameštaj, skulpture i slike, draperije, tepisi, tapiserije...
kristališe se u njegovome umu plemenita namera. On o tome nikome još nije govorio.

(NASTAVLJA SE)