Piše: Miodrag Janković
U LETO 1911. godine, u vreme kada su književnik, profesor i novinar LJuba Jovanović Čupa, vicekonzul Bogdan Radenković, Milan Pribićević, puk. Petar Živković, p. puk. Velimir Vemić, major Dragutin Dimitrijević Apis, kap. Voja Tankosić i drugi već bili osnovali organizaciju **Ujedinjenje ili smrt**, kasnije nazvanu **Crna ruka**, knez Pavle se opredelio za studije u inostranstvu, po mogućnosti u Oksfordu. Preko srpskog poslanstva u Londonu Pavlu je u aprilu 1913. nađeno mesto u koledžu **Hristova crkva**.
Godine 1912, 6. oktobra, započeo je rat protiv Turske. Cilj je bio proterivanje Turske sa Balkana. Leto te godine, koja će se upisati u srpski venceslov, knez Pavle je proveo u Rimu kod tetke Moine i teče kneza Simeona Abamaleka Lazareva. NJegova vila je, kao i **Pratolino**, bila na velikom glasu zbog raskoši i kolekcije umetničkih slika. Pavle i Simeon su se tada zbližili, bili su srodne duše. Pavle je bio presrećan, mnogo toga je naučio i video. Počeo je da čita De Tokvila, Flobera, Rilkea. . . Na putu za London, zaustavio se u Parizu i prvi put posetio Luvr. Posle je pričao da noć uoči toga nije spavao od silnog uzbuđenja.
Upisan na klasične studije u Oksfordu, Pavle je započeo svoj studentski život odmah posle pada Jedrena (13. marta 1913), dakle, posle velike pobede srpske vojske i uoči tragičnog rata sa Bugarskom koji je izbio 17. juna 1913.

OBJAVA RATA SRBIJI
PREMA njegovim kasnijim kazivanjima, po prvi put u životu osetio se slobodan i u Oksfordu je brzo sticao nove prijatelje. Na njegovo zanimanje za umetnost posebno je uticao profesor DŽon Marej iz **Hristove crkve**, koji je bio kolekcionar litografija. Mladi srpski knez je bio rado priman u najpoznatije i najekskluzivnije klubove i svakim danom sticao je sve više samopouzdanja. Nil Balfur piše da je jednom iznenadio svoje drugove **kad je na jednoj večeri ispio u jednom dahu strašnu **belu ledi** i porto do dna velike čaše. Ali ta prva godina u Oksfordu je brzo prošla i bezbrižni Pavlov život imao je da bude prekinut: na Vidovdan, u Sarajevu 1914. godine, ubijeni su Franja Ferdinand i njegova supruga Sofija. Dve nedelje pre toga, 11. juna, kralj Petar je abdicirao, to jest, u Kraljevini Srbiji izvršeno je **prenošenje vršenja kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra zbog bolesti nj. k. v. kralja Petra Prvog Oslobodioca**.
Za Pavla su preko poslanstva u Londonu počele da stižu iz Beograda sve nove i nove instrukcije. Mesec dana kasnije, 28. jula 1914. Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji. Kroz nedelju dana Nemačka se pridružila Austro-Ugarskoj, a Rusija, Francuska i Britanija stavile su se na stranu Srbije. Italija je ostala neutralna do 1915. da bi i ona posle ušla u rat na strani Srba. Japan je, takođe, stao na stranu saveznika Srbije, dok je Turska pristala uz Austro-Ugare i Nemce.
Slavni francuski pisac i ambasador Pol Moran u jednom kasnijem tekstu objavljenom u **Figarou** ovako se prisećao kneza Pavla koga tek što beše upoznao: **. . . Knez Pavle je dolazio u London sa žudnjom da oseti život. Bledog lika kao kamelije u butonijeri njegovog fraka i veoma crne zalizane kose. Ceo je svet trčao za njim mada je u to vreme na engleskom dvoru i u engleskom društvu bilo nešto negodovanja protiv Srbije. I mada su ova negodovanja na nekoliko meseci posle Sarajeva iščezla u Engleskoj, simpatija koju je inspirisao kod svakoga i svuda knez Pavle, doista nije bila strana ovoj promeni engleskog raspoloženja. U Bakingemskoj palati, na ruskom baletu, u francuskoj ambasadi, pod kraljevskim šatorom u Askotu, knez je obilazio, smešio se, igrao srećan da bezbrižno proživi časove koji su sada, mecima iz revolvera sasvim prekinuti. **

TEŠKI OBLIK HEPATITA
PREKO Firence Pavle je na jesen stigao u svoju zemlju. U Firenci je upoznao svog potonjeg velikog prijatelja Bernarda Berensona i njeovu suprugu Meli. U Beogradu je već bio bombama srušen Stari dvor i Pavle je izgubio svu svoju imovinu. Kao konjički potporučnik stavio se na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Vlada je bila preseljena u Niš. I knez Pavle se tamo obreo usred epidemije tifusa. Srpska vojska je u noći između 2. i 3. decembra otpočela svoju veliku ofanzivu(Suvoborska bitka) i posle 11 dana isterala neprijatelja iz zemlje i povratila Beograd. Šezdeset hiljada zarobljenih vojnika Austro-Ugarske ostalo je u Srbiji. Ceo svet je bio zadivljen srpskim podvigom.
Malo pre ove lekcije iz umetnosti vođenja rata, koju je pred licem sveta demonstrirao vojvoda Živojin Mišić i junaštva bez premca srpskih vojnika, u Nišu je, 24. novembra 1914. objavljena tzv. **Niška deklaracija o ratnim ciljevima Srbije**:
**. . . Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje, iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. **
U aprilu 1915. obrazovan je Jugoslovenski komitet u Londonu i Parizu. Čelnici ovog **jugoslovenskog** pokreta bila su tri Hrvata: Ante Trumbić, Frano Supilo i vajar Ivan Meštrović.
U januaru 1915, knez Pavle se bio ozbiljno razboleo od teškog oblika hepatitisa. U martu ga Vlada šalje u Rim gde je uručio neke hitne molbe i dokaze o potrebama Srbije. Odatle je, preko Firence, stigao u Englesku u maju. Posle ponovnog pada Beograda 26. septembra 1915. i pada Prištine, kada je već započelo povlačenje srpske vojske i naroda preko Prokletija, Pavle je očajan, i otvoreno okrivljuje Engleze što nisu na vreme poslali trupe i sprečili nevolju. Početkom novembra odlazi za Firencu i tu mu se odmah pogoršalo zdravlje. U postelji je do Božića, a onda, opet mu je gore. U martu 1916. preko Rima i Brindizija stigao je na Krf. Počeo je da radi u Međunarodnom crvenom krstu. Za Božić je sa Moinom u Rimu i Pratolinu.

DEMON JUGOSLOVENSKE IDEJE
STIGAO je u Solun krajem januara 1917. i učestvovao u pripremama za prolećnu ofanzivu. U Solunu je od 20. marta do 23. maja održano suđenje pred vojnim sudom pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i drugovima, članovima organizacije **Ujedinjenje ili smrt** (pukovnici Milan Milovanović, Čedomir Popović, Radoje Lazić, p. puk. Velimir Vemić i vicekonzul Bogdan Radenković), kao i članovi, puk. Vladimir Tucović i major LJubomir Vulović. Uhapšeni su i nečlanovi, general Damjan Popović i p. puk. Vitomir Cvetković, koji je ubrzo umro u zatvoru. Kasnije će na sud biti izvedeni i Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić, Apisovi poverenici za Bosnu, od kojih je drugi bio jedan od učesnika sarajevskog atentata, ali je jedini uspeo da se spase i prebegne, najpre u Crnu Goru.
Istoričari se danas slažu, da krivicu za montirani solunski proces snose, pre svih, regent Aleksandar, Nikola Pašić i Stojan Protić. Posle njih dolaze lažni svedoci koje je trebalo da ohrabri regentov poziv: **Svakom poštenom čoveku, dužnost je da unese što više svetlosti u aferu**. Komandant Kraljeve garde **belorukac** general Petar Živković, pobrinuo se bio i da imaju šta da kažu, organizujući neku vrstu kancelarije za pripremu svedoka, dajući uputstva svima onima koji su želeli da ispune svoju **dužnost**. Svi optuženi **crnorukci** osim dvojice (gen. Popović 15 godina zatočenja i Mehmedbašić 15 godina robije) bili su osuđeni na smrt. Svima je kazna bila preinačena u godine robije, svima - osim pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, majoru LJubomiru Vuloviću i Radetu Malobabiću. U praskozorje 13. juna 1917. nedaleko od Soluna u jednoj jaruzi, nad njima je izvršena smrtna kazna streljanjem. U ličnosti legendarnog Dragutina Dimitrijevića Apisa, u to strašno praskozorje 13. juna, na kukavički način ubijena je ljubav i briga za Srbiju koja je krasila srpski oficirski kadar dok se nad njim nije nadnela ambicija regentova i njegov **demon jugoslovenske ideje u mundiru** - Petar Živković.
Početkom 1918. godine lekari su knezu Pavlu otkrili da pati od jednog vrlo neprijatnog hroničnog kolitisa i zahtevali da ostane u Londonu na lečenju.

NASLEDNIK - SANDRO
OBRUKAN u aferi posle smrti svoga sluge Stevana Kolakovića, prestolonaslednik Đorđe je 27. marta 1909. godine podneo ostavku. U istoriji porodice Karađorđević 27. mart je dvostruko zlokoban: označava najpre jednu sumnjivu abdikaciju i zatim, prevratom u kome je svrgnut knez Pavle - kraj vladavine Voždovih potomaka, pogibiju, stradanje i sramotu za srpski narod. Kralj Petar je za svoga naslednika odredio mlađeg Aleksandra. Sandro, kako su ga iz milošte zvali u porodici, bio je pet godina stariji od Pavla, po svemu različit od njega i oduvek je imao veliku naklonost prema svome bratu od strica. Posle marsejskog atentata 1934, knez Pavle je rekao da je otišao iz života jedini čovek kome je on mogao da se poveri i više od rođaka, jedini čovek koji ga je razumevao.
Sa 19 godina položivši sa odlikom veliku maturu, dakle, 1912. godine, knez Pavle je ispoljavao prevashodno intelektualne sklonosti. NJegovi profesori iz Druge muške gimnazije hvalili su njegove velike umne sposobnosti i marljivost. Govorio je ruski, francuski, srpski i ponešto nemački jezik, a počeo je sa učenjem engleskog.

POBEDNIČKI MARŠ
POLOVINOM septembra započeo je proboj solunskog fronta. Srpska Druga armija probila je bugarske linije i krenula na sever, dolinom Vardara, praćena francuskom konjicom, a britanske trupe su odnele pobedu nad Bugarima kod Strumice. Bugari su uspeli da zaštite svoju teritoriju, time što su 16. septembra položili oružje, s tim da srpska vojska ne prelazi njenu granicu, bojeći se, opravdano, da ne dođe do revanša za onolika zverstva koja su počinili u Srbiji za vreme trogodišnje okupacije.
Zadržani bugarskim razoružavanjem, naša je vojska malko usporila svoj pobednički marš, ali ipak, već 21. septembra bila je u Vranju, tri dana kasnije u Leskovcu, 29. septembra u Nišu, 2. oktobra u Aleksincu, . . . da bi u 10 časova i 30 minuta, 19. oktobra 1917. ušla u srpsku prestonicu. Dva dana kasnije cela teritorija Kraljevine Srbije bila je oslobođena. Tog dana Prva armija je prešla u Vojvodinu, a Druga u Višegrad. U Subotici je 31. oktobra potpisana mađarska predaja. Nastavljajući svoje nadiranje kroz Bosnu, Druga armija ušla je 24. oktobra u Sarajevo, dva dana kasnije njene jedinice bile su u Kotoru, potom u Dubrovniku 1. novembra i u Splitu 5. novembra. Pre toga, tzv. **Jadranski odred** (sastavljen od jednog puka jug. dobrovoljaca, uz **izvestan broj Crnogoraca**) stigao je 17. oktobra u Podgoricu i na Cetinje.
Dana 1. decembra 1918. posle mnogo peripetija sa Hrvatima, u Beogradu je u **Krsmanovićevoj kući** na Terazijama, regent Aleksandar proglasio Kraljevinu SHS. Srpska dinastija Karađorđevića je postala **jugoslovenska**. Velike sile su ubrzo priznale novu državu koja se pružila i na delove propale Austro-Ugarske.
(NASTAVLJA SE)