KNEZ Pavle je zazirao od prestolonaslednika Đorđa koji ga je u Ženevi bio skoro utopio a u Beogradu mu pucao pored stopala da bi ga naterao da skače. Posle se užasavao svakog nasilja i klonio se Đorđa koga je njegov brat kralj Aleksandar, posle Prvog svetskog rata, smestio u Toponicu, ludnicu kraj Niša.
U sećanjima Milorada Pavlovića Krpe, objavljenim u “Politici” 1963. godine pod naslovom “Svedok jednog stoleća”, bilo je izostavljeno jedno poglavlje posvećeno školskoj 1905/1906. godini, kada je Milorad Pavlović bio profesor Druge beogradske (muške) gimnazije koja se tada nalazila u staroj neuglednoj zgradi kod Batal-džamije, blizu sadašnje Narodne skupštine. Kosta Dimitrijević je u knjizi “Iz starog Beograda” objavio cenzurisane redove koje mu je Krpa ispričao i tako ispravio nepravdu.

PISMO PROFESORA KRPE
Po želji svog strica i staratelja, ovu gimnaziju je kao učenik drugog gimnazije pohađao i knez Pavle, kojem sam dao slabu ocenu u đačkoj knjižici, jer nije znao da mi odgovori o Hercegovačkom ustanku. Direktor me zbog ovog prekori, a ministar prosvete pozove na odgovornost u Dvor kod kralja Petra I dok su moje kolege mislile da mi je već potpisano rešenje o penziji. Bogme, iako sam znao za kraljevu pravičnost, ulazeći u ‘čika Perin’ kabinet nije mi bilo lako, a on se tamo osmehuje, tapše me po ramenu i čestitajući kaže: ‘E baš ste dobro postupili, ne sme se mom rođaku i štićeniku gledati kroz prste!’ I još me kralj zamoli da se primim za stalnog profesora i vaspitača tada bolešljivog dečaka - kneza Pavla, što sam prihvatio pod uslovom da mi plata bude ista kao i mojih kolega u Drugoj gimnaziji. Tako sam se sa mladim knezom i njegovom guvernantom (gospođica Butkovićeva, prim. autora) uskoro obreo u Napulju da bismo putovali po celoj Italiji, gde sam mu pokazivao sve znamenitosti i o svemu redovno pismima obaveštavao kralja Petra od kojih neka i danas, u prepisu, čuvam.”
Kosta Dimitrijević je potpuno sa pravom zaključio da je buduću veliku sklonost kneza Pavla prema lepom i umetnosti probudio njegov gimnazijski profesor Milorad Pavlović Krpa. U Napulju i Italiji knez Pavle je proveo osam meseci. Za vreme odmora mnogo je voleo da odlazi na izlete u okolinu Napulja a naročito na San-Martini, gde se nalazio muzej italijanskog kralja. Često je odlazio i na Vezuv i u Pompeje. Pismo profesora Milorada Pavlovića Krpe (1865-1957) upućeno 1907. godine iz Napulja kralju Petru I Karađorđeviću o svom učeniku knezu Pavlu Karađorđeviću, čuva se u Rukopisnoj zbirci Narodne biblioteke Srbije (iz lične dokumentacije profesora i književnika Koste Dimitrijevića):
“Prema usmenoj naredbi, koju mi je Vaše Veličanstvo dalo da Vam svake nedelje ispratim po jedno pismo o knezu Pavlu, ja danas, posle dva meseca bavljenja i rada s njim, hitam da saopštim sledeće:
Knez Pavle je pitom, tolerantan i prilagodan za razgovore. Pokazuje izvesne znake sujete, ali nije uobražen. Ispoljava svoje mišljenje, ali hoće katkada da prihvati i tuđe razloge. Uzdržljivost je odlika i prisebnost, koja će mu kasnije u životu dobro doći, ako se ne zanese uobraženjem, što nije isključeno. Kod njega zasad preovlađuje osećaj nad razumom - što nije uvek dobro.
U crtama njegova lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka. Tu bi lepotu spoljašnosti dopunjavala snaga unutrašnja duha.
Dok je bio u školi nije bio najbrži u odgovorima: ali je uvek bio priseban i razborit. Trezveniji od ostalih. Vidi se da ima još dosta da nauči, no on to krije i ćuti, ali se vidi da i želi da što novo nauči. Kako je bio nemiran dok je sedeo u đačkoj klupi, tako je isto živ i nemiran sada dok s njim provodim u odaji. Hoće da zna više nego što se može dati. Ispoljava dobru volju za rad i energiju. Ako to potraje do ispita - položiće ga sigurno, ne računajući na to da je sinovac Vašeg Veličanstva. (...)

“SIGURNO SASTAVLJA PRIČU”
TU, skoro, ponovo sam čitao raspravu velikog nemačkog filozofa Kanta Emanuela o vaspitanju prinčeva i kraljevske dece. Došao sam do vrlo korisnih podataka, ali za mene je knez Pavle učenik trećeg razreda gimnazije, koji mora da uči ako želi u životu što da postigne. Tako ga tretirajući - mislim da pravilno radim što tako postupam - ja nazirem u njemu embrio jednog duha, koji želi da pronikne u mnoga znanja, koja treba u životu da mu budu dostupna.
Radim s njim naročito na srpskom jeziku, istoriji i geografiji, a i na stranim jezicima. Sa prirodnim naukama iako sam učio i sam labavo stojim, kao i sa matematikom. No svakako kasnijih godina on će to stići i postići. Ne moram naglasiti, pored školskih predmeta, mi radimo i druge stvari: upoznajem ga sa našom istorijom i narodnom poezijom. Ove časove pokatkad sluša i gospođica Butka (kneževa guvernanta - pr. a). Zna dosta pesama iz narodne poezije. G. Milovan Milovanović mi je pre neki dan poslao iz Rima jednu knjigu vukovih dela, i posle večere, pre nego što krenemo u postelju on mi čita ‘Starca Vujadina’ ili ‘Početak bune na dahije’. Sa srpskim jezikom ide dosta lagano - tu sam vrlo skrupulozan i tražim da mu pismeni zadaci budu besprekorni. Pre neki dan zadao sam mu da sastavi originalnu pripovetku. Nekoliko puta sam ga opomenuo i skrenuo mu pažnju da za mesec dana treba da napiše originalnu priču... Posle ovoga traži samoću, šeta obalom mora i gleda nekuda u daljinu, prema Kapriju... sigurno sastavlja priču. Šta bude izradio, nadam se da će biti nešto originalno, njegovo. No nalazim da knez Pavle ima mnogo više sklonosti za muziku nego za književnost. A još više dobre volje prema slikarstvu i vajarstvu nego prema muzici.”
U zaostavštini prof. i književnika Milorada Pavlovića Krpe pronađeno je i ovo kratko pismo, koje pokazuje da je knez Pavle uvek vodio o njemu brigu, a ono glasi:
“Pariz, 10. 6. 1955.
Dragi Pavloviću,
Po nalogu NJ. K. V. kneza Pavla, poslao sam Vam danas jedan paket sa tri kg. kafe, 6 paketa razne supe, pola kilograma kakaoa i pola kilograma čokolade - koliko je dozvoljeno po tamošnjoj Uredbi, a da carinu ne platite.
Pozdravlja Vas srdačno
Dragiša J. Cvetković
13 rue Chernovir
Paris XVI”
Na ovoj koverti profesor Pavlović je napisao samo: “Odgovoriti sa hvala.”

SUZE JEDNOG SAMOTNIKA
ZA Pavla je život u Beogradu bio u neku ruku lak, iako u vojničkoj atmosferi kraljevskog domaćinstva, u kome su dominirali muškarci, nije nalazio mnogo inspiracije, a ni nežnosti ni ljubavi, piše Nil Balfur u svojoj “zakasneloj biografiji” kneza Pavla. Počeo je da priprema manje pozorišne komade i da recituje poeziju u kućama svojih poznanika. Pisao je stihove.
Sa svih fotografija iz tog vremena gleda nas jedan lepi dečak krupnih pametnih očiju, ali preozbiljan mladi knez Pavle ima čvrsto stisnute usne koje odaju rezignaciju a ceo izraz lica je, čini se, odbijajući. Dečak u belom maturskom odelu kao da gleda u neku svoju liniju horizonta, sve jednako iščekujući svoje sunce.
Svake godine je odlazio svojoj tetki Moini u čarobnu vilu “Pratolino” kraj Firence u kojoj je nekada, na svome putovanju kroz Italiju, boravio slavni francuski mislilac Mišel Montelj, pisac čuvenih “Eseja”. Na dnu vrta, pod toskanskim nebom, u krajoliku skoro mitskom kojim krivuda Arno srebrn zauvek u pesmi Miloša Crnjanskog, nalazila se monumentalna statua Đanbolonje koja je u dečaku izazivala divljenje i budila maštu. Ogromni bradati čovek - duh reke Po, džin nazvan Apenino - nalakćen i presamićen opkoračuje malo jezero. Odrastao čovek mogao je da stoji na njegovom nožnom palcu ili da prođe uspravan ispod njega. Mirisi šimšira, tuje, lovora, lipe, bosiljka... Nad zamišljenim dečakom nadnosio se kolos - dobri duh. Šta li je pomišljao mladi knez? Da će mu bogovi silni biti naklonjeni? Da li je već tada brao bosiljak čiji ga je miomiris zanosio izazivajući nostalgiju za nečim što još nije bilo jasno kristalizovano u njegovom umu? Mnogo godina kasnije, kada mu beše punih sedamdeset leta, na kraju jednog razgovora sa Kostom St. Pavlovićem upitao ga je oseća li čežnju za zemljom.
NJegov sagovornik mu je rekao da žal oseća naročito kad cvetaju jorgovani, jer je vrt njegovih roditelja u Beogradu bio pun jorgovana. “A ja”, uzvratio mi je knez, “kad šetam pratolinskim vrtom kad uzaberem struk bosiljka, protrljam ga međ prste i pomirišem. Tada mi gotovo pođu suze na oči.” Retka ispovest za čoveka koji se skoro nikome nije poveravao! Miris bosiljka je za kneza Pavla bio miris otadžbine, sublimirana Srbija u mislima. I suza, sasvim sigurno, suza jednog samotnika nad Srbijom. Koliko li je puta u svojim usamljeničkim šetnjama pratolinskim vrtom izgnani srpski knez trljao međ prstima bosiljak i mirisao ga? Naš narod veruje da bosiljak raste u vrtovima Presvete Bogorodice i zbog toga s pijetetom se bosiljak gaji u Srbiji, ova biljka, znano je, učestvuje u mnogim pravoslavnim ritualima. Kaže se još i to, da je u bosiljku sveti miris pamtiveka.

SENZUALNA LJUBAV
PREMA UMETNOSTI
GOVORILO se da je odveć rano počeo da sakuplja lepe predmete. Kao dečaku u njemu se probudila gotovo senzualna ljubav za umetnost. Nilu Balfuru je govorio o plavoj šolji sa tacnom iz manufakture u Sevru koju je kao dečak bio otkupio od jednog stranog diplomate akreditovanog u Beogradu.
U bombardovanju Beograda 1914. godine, kada je srušen Dvor, pored svih njegovih ličnih stvari, uništena je kolekcija starih tanjira i statua Sevra, Saksa... Zatim, jedna slika “Kneza Demidova u mletačkom ramu”, jedna slika velikog francuskog slikara Davida, biblioteka “Stara srpska izdanja”, ikona svetog apostola Pavla od srebra, velika ikona Majke Božje “naročite izrade u zlatu, srebru i emajlu”, još deset starih ikona, akvarel - portret Aurore Demidov u srebrnom ramu, slika kneginje Perside u ramu od bronze, biblioteka starih naučnih izdanja 320 knjiga u povezu... Zvuči gotovo neverovatno, ali pred Drugi svetski rat svoj dom je ukrasio celim jednim skupocenim servisom tanjira iz Sevra, servisom koji je negda bio rađen za francuskog kralja. I danas su ti njegovi tanjiri u Belom dvoru. Knez Pavle je odmalena imao pouzdan ukus za umetnost i sa godinama je izgradio svoj stil koji je utemeljio na ljubavi za lepo. “Lepota je kobna”, tvrdio je Laza Kostić u “Osnovnom načelu”. “Kod Srba i Rusa”, kaže, “lepota je uvek nadvladavala sve ugodne, utakmičarske pojmove u duševnom svetu.” Kostić je u tragičnom video najviši izraz lepote.
(NASTAVLJA SE)