Piše: Miodrag JANKOVIĆ

U PRVOJ balkanskoj oslobodilačkoj vojni brat kralja Petra učestvuje kao armijski general i komandant konjičke divizije, uzima učešća i proslavlja se u bitkama za Kumanovo, Veles i Bitolj. NJegovi saborci pričali su kasnije o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja kneza Arsena tokom gonjenja razbijenih DŽavid-pašinih odreda kroz Albaniju. Naročito je zapamćena njegova uloga u borbama na položajima oko reke Bregalnice, na položajima poznatim kao “bestrišinski”, gde je snažnim i nenadnim naletom svoje konjice pomogao da pešadija dejstvuje kako treba, pa je tako konačno slomljen otpor bugarske vojske i dobijen rat.
U Prvom svetskom ratu knez Arsen učestvuje u svim borbama koje Rusi vode na Zapadnom frontu kao general konjice Carske garde. Proslavlja se u bitkama kod Rige i kod Varšave. Posle prevrata Lenjinovih boljševika, zajedno za mnogim drugim plemićima, knez Arsen biva zarobljen i izveden pred preki “sovjetski sud građana i vojnika”. Dignute glave saslušao je optužnicu i držao se kako mu je priličilo. Boljševici se nisu usudili da ubiju slavnog srpskog generala i on je posle oslobađajuće “presude” zauvek napustio Rusiju i nastanio se u Parizu.
Umro je 20. oktobra 1938. godine u Parizu i njegov sin knez Pavle ga je uz najviše počasti sahranio na Oplencu, u kripti, nedaleko od kneza Aleksandra i kneginje Perside. NJ. k. v. knez Arsen Karađorđević spada u red najviše odlikovanih srpskih vojnih starešina.

MATI KNEZA PAVLA
Mati kneza Pavla, kneginja Aurora (na srpskom: Zorka) Pavlovna, rođena je u Kijevu 15. novembra 1873. a umrla 28 juna 1904. u Torinu. Preko nje knez Pavle vodi poreklo od najstarijih plemićkih porodica u Evropi i to od loza češke, braunšvajske, habzburške i bavarske. Prema naučnim saznanjima i istraživanjima doktora Alekse Ivića (geneološke tablice 1928), bečkog profesora Ota Dungerna (objavljeno u glasilu nemačkog društva za heraldičko-geneološko ispitivanje za maj i jun 1937. pod naslovom “Nemački preci princa Pavla”) i finskog genealoga Ota Durhmana proizlazi da preci kneza Pavla po majčinoj liniji (prinčevi Trubeckoj) vode poreklo od Bele II Slepog, mađarskog kralja, i Jelene, ćerke velikog srpskog župana Uroša Belog iz 12. veka. Isto tako, preko majke knez Pavle vodi poreklo od Nikite Demidiča koga je uveo u plemstvo 1720. godine lično ruski imperator Petar Veliki.
Pričalo se da je Nikita bio siromašan kovač u gradu Tuli, kada se jednog dana, 1694. pred njegovom radionicom zaustavila kočija sa carevim grbom. Lakej mu je doneo pištolj da ga odmah popravi jer se tane bilo zaglavilo u cevi. Car je bio u lovu i desilo se da je njegovo oružje francuske izrade zatajilo. Petar Veliki se vajkao što niko u Rusiji ne zna da pravi oružje. Nikita je, brzo popravljajući carev pištolj, rekao da je takvo oružje sasvim lako napraviti. Car se razbesneo i udario šamar kovaču zbog drskosti. Nikita je bez reči izneo pred cara dva pištolja slična onom koji je popravio, oružje njegove izrade. Car se obradovao i pozvao kovača u Petrograd. Pošto se uverio u valjanost Nikitinih rukotvorina, car ga je ugostio i darovao mu slobodu i zemljište na Uralu. Nikita je bio preduzimljiv i odmah je sagradio fabriku oružja i municije. Za vreme rata sa Švedskom njegova fabrika je radila dan i noć kako bi se snabdela careva vojska. Petar Veliki ga je nagradio titulom grofa. Tako je začeto potonje veliko bogatstvo i uticaj plemićke porodice Demidov.
Titula je postala nasledna 1780. u vreme kada su Demidovi posedovali rudnike gvožđa, srebra, platine i zlata. Nikola Demidov, deda kneginje Aurore, majke kneza Pavla, oženio se Jelisavetom Aleksandrovom Stroganovom. Sa njom se preselio u Pariz i tamo živeo zahvaljujući svome ogromnom bogatstvu. NJihov sin Anatolij odrastao je u prelepoj vili San Donato u Firenci koju je Nikola Demidov kupio i ukrašavao. Anatolij se oženio Napoleonovom nećakom Matildom, koja je bila sestričina Romanova i praunuka engleskog kralja DŽordža III. Dobio je titulu princa od San Donata, ali brak mu nije bio uspešan pa je Matilda otišla da živi u Pariz, a on je ostao da živi u svojoj basnoslovnoj vili odajući se pisanju putopisa i kolekcionarstvu.

TITULA AURORINOM OCU
OD Anatolija nije bilo naslednika pa je titula prešla na Aurorinog oca Pavla. On je iz prvog braka imao sina Elima i sa Jelenom Trubeckoj dve kćeri Auroru i Moinu. Elim je postao diplomata i skrasio se u Grčkoj a Moina se udala za slavnog i kulturnog ljubitelja putovanja ruskog kneza Simeona Abamaleka Lazareva sa kojim se nastanila u raskošnoj vili u Rimu. Posle smrti svoga muža i bez dece živela na imanju kod Firence zvanom “Pratolino” koje je posle Drugog svetskog rata nasledio knez Pavle.
Ta vila Demidova smatrana je bila za jednu od najskupljih i umetničkim predmetima najbogatijih privatnih muzeja Italije. Nalazila se u ogromnom parku ograđena zidom koji je bio dugačak kilometrima. Vilu je izgradio veliki vojvoda Fransoa od Medičija 1569. godine i da bi je ukrasio pozvao je čuvene umetnike toga doba Ćanbolonja, Amanatija i Bernarda Buontalentija. Posle je to postala letnja rezidencija Medičija. Vojvoda Lorenco Mediči Veličanstveni ju je nazvao “Vila di Pratolino” i poklonio svojoj ljubavnici Bjanki Kapelo. Kasniji naslednici Lorenca Veličanstvenog živeli su u Firenci i vila je počela polako da propada.
Od nekoliko građevina koje su bile u sastavu vile ostala je samo jedna i u ono vreme nazivali su je “Dom paževa” i tu se omladina učila ponašanju dostojnom plemića. Godine 1870. vilu je kupio Anatolij Demidov, koga su zvali “ruski Krup”. Kako bi dostojno obnovio “Pratolino” prodao je 15. marta 1880. godine svoju palatu San Donato u Firenci. Anatolij je bio vrlo dobar poznavalac umetničkih slika i antikviteta i za njihovu kupovinu nije štedeo novac. U “Pratolino” je iz Rusije preselio zbirku svog oca Nikolaja, koja je u to vreme važila za jednu od najskupocenijih kolekcija na svetu.

TEŠKE GODINE SAMOVANJA
PAVLE je iz Rusije otišao kad mu je bila godina dana, majka ga je, zajedno sa njegovom ruskom dadiljom, povela u Nicu. Premlada i bez muža, Aurora nije smogla snage da sam odgaja sina već je svoga polubrata Elima, ruskog diplomatu u Grčkoj, molila da usvoji Pavla. Međutim, Elimu to nije bilo moguće zbog karijere. Dve godine kasnije, uz pomoć Arsenovu, Aurora je trogodišnjeg Pavla i njegovu dadilju poverila knezu Petru Karađorđeviću koji je, posle tragične smrti svoje žene Zorke i sina Andrije, bio napustio Cetinje i sa decom živeo u Ženevi. Knez Pavle je svoju majku video još samo dva puta, na palubi broda koji je plovio po Ženevskom jezeru i kasnije na jednoj železničkoj stanici. Celog života sećao se tadanjih njenih zagrljaja i njenih suza, tih oproštaja, majčinske topline koja zauvek negde odlazi. Od svih njenih fotografija najviše je voleo onu fotografiju (Aurora, profil s leđa), na kojoj njegova mati, mlada i tako lepa, čini se stalno odlazi ne osvrćući se, pogleda uperenog u budućnost, avaj budućnost, koje za nju, uskoro nije više bilo.
Obožavao je svoju rusku dadilju koja mu je bila i otac i majka. Kada je napunio sedam godina dogodio se dramatičan preokret u njegovom životu: pošto je knezu Petru uspelo da svoja dva sina i ćerku pošalje na školovanje u Rusiju on je odlučio da Pavla upiše u školu gospođice Brehbil koju su ranije pohađala njegova deca a Pavlovu rusku dadilju otpusti. Pavlu je odatle ostala uspomena na pacove koji su jurili hodnicima i učionicama hladne i mračne škole. Mnogo godina kasnije jedna njegova učiteljica još ga se sećala: “Bio je tako mio, tako dobar i tako neveseo”.
Do odlaska za Beograd, gde je njegov stric Petar trebalo da bude proglašen za kralja posle krvavog Majskog prevrata, Pavle je proživeo svoje najteže godine ispunjene usamljenošću, osećajem odbačenosti i bolne tuge. Počeo je da pati od hronične anemije i zbog toga je svoja leta sledećih jedanaest godina morao provoditi u austrijskoj banji Bad-Hal. Zadesivši se slučajno u salonu svoga strica početkom juna 1903. Pavle se do kraja života sa užasom sećao izveštaja glasnika iz Beograda koji su budućem kralju Petru do detalja opisali ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage.

SRPSKO PODANSTVO
U BEOGRADU nastavio je školovanje. NJegovi nastavnici u Drugoj muškoj, između ostalih behu: Đukanović, Lorenc, Pavlović i Jeremija Živanović. Ruskim Carskim ukazom, na molbu kralja Petra, Pavle i njegov otac Arsen bivaju najpre otpušteni iz ruskog, da bi 26. aprila 1904. godine ukazom kralja Petra bili primljeni u podanstvo srpsko. U dvoru bio je smešten u jednu sobu pod krovom i prvo što je morao da uči bio je srpski jezik. NJegov prvi jezik bio je ruski, a školovanje u Lozani je bio započeo na francuskom. Imao je velikih teškoća da bude sit posle ručkova za kraljevskom trpezom. Kralj Petar je neobično brzo jeo i kako je uvek bio prvi poslužen završavao je prvi, pre nego što bi ostali bili posluženi kako treba, kralj bi ustajao od stola što je bio znak da je obed završen.
Jedine lepe uspomene bile su mu razgovori sa stranim diplomatama, druženje sa Aleksandrom i časovi igranja u Starom dvoru. U starim danima se još sećao gospođica koje su dolazile kako bi se prinčevi naučili da igraju. Sećao se gospođice Grujićeve, Mare Vojina Čolak-Antića, Leposave i Olge Milivoja Lozanića. Najbolji drug mu je iz toga doba bio potonji hemičar Veljko Bata M. Nikolić. Prema kazivanju Vladimira Živanovića (feljton u “Politici” pod naslovom “Jedan čudan život u zemlji Srbiji”, januar-februar 1997. godine) takođe đaka Druge muške gimnazije, tada najbolje škole u Srbiji, knez Pavle je sedeo u istoj klupi sa Savom Popovićem, potonjim velikim anarhistom i komunistom, zaboravljenim slikarom i likovnim kritičarem, agentom sovjetske vojne obaveštajne službe, inače u beogradskim levičarskim krugovima posle Prvog svetskog rarta poznatim kao Sava Anarhista i Sava Glista.
(NASTAVLJA SE)