PIŠE: Miodrag Janković
KNEZ namesnik Pavle je sa Topčiderske železničke stanice krenuo u 21.30 časova 26. marta 1941. godine. Išao je u svoj dvorac Brdo kod Kranja da pokuša da se odmori od prevelike napetosti i opšteg umora. U njegovoj pratnji bio je samo ordonans-oficir đeneralštabni kapetan Pomorišac. Usred noći, na stanici Vinkovci voz je bio zakratko zadržan, i putnik u njemu doznao je da je u prestonici gužva. Zaverenici su upravo bili započeli svoju akciju.
Ujutru, zlosrećnog 27. marta 1941. godine, u Zagrebu, na glas o puču, vojni sveštenik Milutin Arsić otišao je u Vojnu komandu generalu Petru Nedeljkoviću. Kod njega su već bili generali Dušan Trifunović i Milorad Petrović Lord. Iz Beograda je telefonom zvao general Dušan Simović i sa Nedeljkovićevm razgovarao o knezu Pavlu. Nedeljković ga je obavestio da je knez iz Zagreba otišao u pravcu Brežica i tada mu je Simović izdao zapovest da kneza stigne i vrati u Zagreb. Nedeljkovićev odgovor je bio **razumem**! Međutim, nije mu bilo prijatno da naredbu izvrši, malo vremena pre toga bio je u audijenciji kod kneza, da bi mu se zahvalio za unapređenje u čin armijskog generala. Ne bi li zaboravio na nelagodnost, zamolio je sveštenika da zajedno sa njim pođe automobilom u Zaptežić kraj Brežica. Sveštenik to nije želeo, ali mu je general jednostavno naredio, i sveštenik je poslušao. Kada su stigli, pojavio se knez bled u licu. General mu se izvinio i objasnio mu da po nalogu generala Simovića mora da ga vrati u Zagreb. Na to, knez je upitao **Zar ne mogu na Brdo?** Odgovor je bio odrečan. Spremio se i pošao.
U automobilu, do Zagreba, knez se svešteniku Arsiću učinio još bleđi nego ranije i sve vreme vožnje nije nijednu reč izgovorio. Došli su u komandu. General Nedeljković je otišao da telefonom izvesti Beograd. Knez se šetao po kancelariji. Pošto su bili sami, knez se obratio svešteniku i rekao: **Jadni Srbi, šta će s njima biti?** Sveštenik mu je odgovorio: **Visočanstvo, mi smo u ratu. Mnogi su veliki ljudi i u prošlom ratu podlegli svojoj sudbini. Ako su Vaša dela politički bila ispravna i korisna po narod, Vi ćete biti jednog dana veliki čovek, što će narod i istorija priznati.** Knez Pavle je bio smiren, samo je duboko uzdahnuo.

GLAS NEKOG DRUGOG
UBRZO je stigao Vlatko Maček sa trojicom svojih saradnika i otpratio kneza u Banski dvor. Jedan oficir, veran pučistima u Beogradu, bio je stalno sa njima. Maček je zamolio kneza da puč prihvati kao svršenu stvar i ponudio mu usluge četvrte armije. Ta armija je u potpunosti bila sastavljena od Hrvata. Maček je pokušao da ubedi kneza da će uz pomoć te armije moći da pregovara sa prevratnicima. Knez Pavle mu je odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir i da on ne želi da izazove građanski rat. Podsetio je Mačeka da su njegova žena i deca u Beogradu, u rukama pobunjenika. U Beograd je otputovao zajedno sa banom Ivanom Šubašićem. Na zemunsku železničku stanicu stigao je posle sedam uveče. Tamo je čekao general Dušan Simović, oficijelni vođa pučista. U njegovoj pratnji je bilo nekoliko oficira i jedan odred pešadije!
Plan generala Bore Mirkovića bio je sproveden sa velikom preciznošću: predsednik Ministarskog saveta Dragiša Cvetković uhapšen je pred svojom vilom, nešto kasnije isto se dogodilo sa namesnicima Perovićem i Stankovićem. U devet sati izjutra 27. marta, pročitan je preko radija proglas kralja Petra 2. NJegovu proklamaciju o preuzimanju vlasti pročitao je imitirajući kraljev glas poručnik bojnog broda Jakov Jovović. Igrajući se sa svojim rođakom knezom Aleksandrom, kralj je čuo proklamaciju. Aleksandar je rekao: **Gle ti govoriš na radiju?** Kralj je uzvratio: **Ali to nisam ja.** Tako je, taj poslednji jugoslovenski kralj, započeo svoju efemernu vladavinu: umesto njega govorio je neko drugi imitirajući ga. I kasnije, često je on govorio kao da je neko drugi, često je mladi Petar bio upotrebljavan.
Kad je knez Pavle stigao u Beograd, Simović je već obrazovao svoju vladu. Vozeći se u automobilu zajedno sa Simovićem prema Ministarstvu vojnom, knez je ovome rekao: **Vi ste bili jedino lice koje mi je kazalo istinu i šta će se desiti.** Posle potpisivanja ostavke, knez Pavle se odvezao u Beli dvor, gde se nalazila cela njegova porodica i gde ga je čekao maloletni kralj Petar.
Pred odlazak imali su vrlo malo vremena da se spreme. Knez Pavle je izdavao uputstva za pakovanje i vladala je velika užurbanost u Belom dvoru. Simović je bio tu i knez i on su imali razgovor koji je potrajao čitav sat. Prolazeći pored jednog kupatila na spratu, sluškinja je čula jecaje iznutra i zatekla malog kneza Nikolu kako šćućuren plače. Stariji Aleksandar brinuo je o kneginjici Jelisaveti. I danas, ona se seća šta joj je on tada čitao - bajku o crvenoj aždaji! Posluga je užurbano iznosila kofere i smeštala ih u automobile. Oko 11 sati na vrhu stepenica pojavio se knez Pavle sa celom porodicom. Kod Nila Balfura nalazi se opis ispraćaja, pisan po sećanju jednog svedoka: **Čim ih je ugledao, kralj se odmah popeo do njih. Sad smo svi shvatali šta to znači.**

DIRLJIV TRENUAK RASTANKA
**ZNALI smo da knez i njegova porodica odlaze u izgnanstvo i da je to sad poslednji pozdrav kralja sa stricem - koji mu je bio savetnik umesto roditelja i koji ga sada, čudnom igrom sudbine, napušta i odlazi u izgnanstvo u trenutku u kome mladi kralj preuzima vlast i presto, da bi preuzeo najveću odgovornost... i to u trenutku u kome mu je stric najpotrebniji... Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako, dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog.**
Noć, koja je zadugo imala da ostane u Srbiji, beše poodmakla kada je knez Pavle, posle vojničkog pozdrava umesto rukovanja, zakoračio u izgnanstvo neizvesno i bolno kao zaborav. Izlazio je iz Belog dvora. Belo je transcedentno savršenstvo. Belo je lepo za one koji su bili posvećeni, obasjani znanjem. Belo je blaženost, svetost, izbavljenje. Kao da je, izlazeći iz omiljenog krajolika mitske Arkadije na slikama Nikole Pusena, tih remek-dela što i danas samuju u Belom dvoru, knez Pavle zakoračio u pejzaž Domenikosa Teotokopulosa zvanog El Greko. U onaj pejzaž plamteći kao molitva velikih mistika odevenih u belo, božjih ugodnika koji govore o beloj svetlosti, onoj preko koje su dolazili u vezu sa višim svetom. U svoju sliku, kao u legendu, u El Grekovog **Laokaona** koji se sa sinovima protiv zmija bori, činilo se, u beloj paradnoj uniformi, da tiho i dostojanstveno ulazi blagorodni srpski knez. Maloletni kralj Petar je ostao u rukama pučista. Reč grob, tako često izgovarana toga dana, kovitlala se i kružila na noćnom nebu Beograda kao zloguk.
U Berlinu, kako je to kasnije zapisao, đeneralštabni pukovnik Vladimir Vauhnik okončavao je najžalosniji dan u svom životu. Za udes drage mu otadžbine okrivljavao je svoja dva druga iz vojske.
Toga sudbonosnog dana, čim je primio vesti o puču, Hitler je odlučio da napadne i razori Jugoslaviju. Sazvao je svoj ratni tim. Evo kako je to izgledalo: **Firer se pojavio u sobi za konferenciju i pokazao nam telegram, planuvši spontano da on ne namerava da to trpi: sada će on da smoždi Jugoslaviju zauvek; bez obzira šta bi mogla nova jugoslovenska vlada da mu kaže, njega su ponižavajući izdali i njihova deklaracija o lojalnosti bi bila jedna obmana, jedna zavera da se dobije u vremenu.**

VITEZ BOJNOG POLJA
KNEZ Arsen (Arsenije) Karađorđević (Temišvar 4. april 1859. - Pariz 1938) bio je najmlađe dete kneza Aleksandra i knenjige Perside, dakle, unuk velikog srpskog vožda Karađorđa i praunuk kneza Alekse Nenadovića. NJegov otac, knez Aleksandar (Topola 29. septembra 1806, 3. maj 1885. Temišvar) bio je najmlađe dete Karađorđa i Jelene. Vladao je Srbijom od 14. septembra 1842. do 23. decembra 1858. godine. Kneginja Persida je bila kći vojvode Jevrema Nenadovića i r odila je knezu Aleksandru desetoro dece - njihovo peto dete beše Petar (1844-1921), kralj Srbije (od 1. decembra 1918. kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca), Petar Prvi od 2. juna 1903. Arsen je u Kijevu, 1. maja 1892. godine, uzeo sebi za ženu Auroru (1873-1904), kći kijevskog guvernera Pavla Pavloviča Demidova i Jelene Petrovne, princeze Trubeckoj. Ovaj brak je raskinut 1896.
Svoje prvo i srednje školovanje dobio je u Francuskoj u liceju Luji le Gran, vojničko obrazovanje u petrogradskom Konstantinskom oficirskom učilištu. Za ruskog konjičkog potporučnika proizveden je 1877. Do 1918. godine učestvovao je u devet ratova i imao je 12 dvoboja, iz kojih je izašao kao pobednik. Od 1883. do 1885. godine on je oficir francuske ekspedicije u Tonkin, gde učestvuje u mnogim borbama i biva ranjavan, ali pokazuje prava čuda od junaštva, o čemu su pisali tadašnji francuski lisovi. Knez Arsen je mnogo podsećao na svoga dedu Karađorđa, koji je gotovo u istim godinama krajem 18. veka kao frajkor u austrijskoj vojsci učestvovao u borbama protiv vojske generala Bonaparte u severnoj Italiji kod reke Rivoli i kod mosta Arkole.
Posle četiri godine provedene u Petrogradu u garnizonu, 1889. knez Arsen se opet angažuje u Alžiru kao oficir francuske Legije stranaca. I tamo je zadivio svojim besprimernim junaštvom i ratnim bravurama. U rusko-japanskom ratu kao pukovnik komanduje kozacima, konjičkim pukom u sastavu vojske generala Reneklipra. U bici kod Mugdena knez Arsen se odlikovao neobičnom hrabrošću i sa bojnog polja vratio se ovenčan novom slavom i najvišim ruskim carskim odlikovanjem - zlatnom sabljom za hrabrost i generalskim činom.

SIN KNEZA ARSENA
I KNEGINJE AURORE
OD 25. do 27. marta ove godine u Domu vojske u Beogradu održan je okrugli sto **27. mart 1941: knez Pavle u vihorima evropske politike**. Skup je otvorila i učesnike pozdravila kneginja Jelisaveta Karađorđević, kći kneza Pavla. Vrlo zapaženo izlaganje imao je g. Nil Balfur, autor do sada jedine biografije kneza Pavla, objavljene i na srpskom jeziku 1990. godine. U preko 20 referata istoričara i politikologa martovski događaji 1941. godine prvi put su osvetljeni na nepristrasan način. Okrugli sto je izazvao mnogobrojne prikaze u medijima, mnogobrojne reakcije u javnosti. Zbog toga, želeli smo da ovim feljtonom, na osnovu najnovijih istraživanja, osvetlimo ličnost kneza Pavla Karađorđevića.
Sin kneza Arsena i kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato, knez Pavle Karađorđević rođen je u Petrogradu 28/15. aprila 1893. godine, a preminuo je 14. septembra 1976. u Neiju kraj Pariza.
(NASTAVLJA SE)