Piše: Đorđe Jevtić
BEZ obzira na cifru i medijske tvrdnje, albanske terorističke i paravojne formacije nikada nisu bile ozbiljna sila u sukobima sa jedinicama MUP-a Srbije i VJ. Obično bi tada bežali obezglavljeni ostavljajući oružje i skidajući uniforme, ubacivali se među civile, kako bi spasli glavu i srpske snage naveli da prave civilne žrtve. To im je ponekad i uspevalo, što je albanska propaganda onda vešto koristila da Srbe optuži za masakr i zločine.
Ta paravojska ni putem prisilne mobilizacije, straha i terora nije mogla da se omasovi i da duže drži određenu teritoriju koju je medijski proglašavala **slobodnom** i pod svojom kontrolom. Priznavale su to naknadno čak i one njene vođe koje su znale samo za hvalospeve.
**Naša borba se nije isticala tako dobrom organizacijom i nekim velikim kapacitetima. To nije bilo dovoljno da se uveri Milošević da digne ruke od Kosova, tako da je angažovanje međunarodne zajednice u ovom ratu bilo veoma korisno da bi se odredio pobednik**, ocenjivao je Haradinaj.
Oni drugi, kritičkiji, poput Tahira Zemaja, vođama OVK pripisuju i to da su **žrtvovali civilno stanovništvo neplanskim diverzantskim akcijama previđajući i ne računajući da stotine ljudi može da izgine**.

LAŽNE FORMACIJE
- KOLIKO je kuća zapaljeno i uništeno samo da bi oni mogli da svedoče da su se borili. Ti **štabovci** su svi ostali živi i upravo su ti **politički komesari izazivali drugu stranu, kategorički optužuje Zemaj vrh OVK.
Iako je političko - komandna grupa OVK uveravala da je imala vojne jedinice, vodove, čete, bataljone i brigade, u suštini ona to nikada nije imala. Brigade su označavali određenim trocifrenim brojevima kako bi, kako su sami govorili, stvorili utisak o njihovoj brojčanosti. Te formacije su, vojnički gledano, imali samo u medijskom predstavljanju i u nazivima. U praksi, to su bile rupe sa deset puta manje ljudstva od onog koje naznačene vojne jedinice treba da imaju. Nisu uspeli da ih disciplinuju, vojnički obuče i podvedu pod jedinstvenu komandu, pa su one do kraja rata ostale na nivou manjih jedinica, sa karakteristikama razularenih banditskih grupa.
Srpska strana je OVK od samog pojavljivanja kvalifikovala kao ekstremnu terorističku grupaciju. Taj **status** stekla je zbog načina izvođenja mnogobrojnih nedela, sredstava koje je koristila, zbog oblika organizovanja i ciljeva zbog kojeg je sva ta nedela sprovodila...
Za Albance, njihove političke grupacije i njihove medije bila je to vojska koja se bori za nacionalno ujedinjenje i oslobođenje od **večitog srpskog okupatora** i koja nastavlja tradicije svih albanskih boraca i ranijih formacija, poput kačaka i balista. Za veći deo zapadnog rukovodećeg establišmenta i medija OVK je bila najpre ekstremna grupacija sa elementima terorizma, koja je prerasla u gerilsku, odnosno pobunjeničku formaciju.
Tu formulaciju prihvatili su i neki mediji i analitičari u Srbiji. Za neke strane zvaničnike i medije, ona je, takođe, bila pobunjenička oružana organizacija koja se borila za nacionalna prava i slobodu kosovskih Albanaca.

POZAJMLJENO I - IME
SHODNO tom cilju u albanskoj političko-medijskoj propagandi menjan je i vokabular, pa je umesto prvobitnog traženja ljudskih i nacionalnih prava, taj vokabular promenjen u iskazivanje težnji za **oslobođenjem od srpskog okupatora**. Oni koji su se borili za secesiju putem terora i nasilja prekršteni su tako u oslobodioce. A kako je svako oslobođenje zahtevalo oslobodilačke snage i vojsku, otuda su ekstremističko-terorističke grupe preimenovane u **Oslobodilačku vojsku Kosova** (OVK).
Tim nazivom zakamuflirana je terorističko-banditska suština njenih nosilaca a nelegalni i nelegitimni separatizam u **pravednu oružanu borbu za oslobođenje Kosova** od Srbije kao **okupatora**. Pri tome se, kroz fabrikovanje neistina, izvrtanje istorijskih i aktuelnih ustavno-pravnih činjenica, kod neupućenih stvaralo uverenje o logičnoj borbi **Kosovara** za sopstvenu zemlju i državu.
Zakamuflirana je osnovna činjenica da se radilo o nacionalnoj manjini koja ima svoju matičnu državu u susedsvu. Atributom **Kosovo** dato je teritorijalno i izbegnuto nacionalno određenje, čime je nametnuto uverenje da je celokupno stanovništvo sa ovog područja, nezavisno od nacionalne pripadnosti, želelo odvajanje od Srbije i stvaranje posebne, **kosovske države**. I pre nastanka i naziva OVK nijedna relevantna albanska politička partija, udruženje ili organizacija nije imala u svom nazivu atribut albanski, a obavezno su imale u sastavu ime Kosova i imenovane po tom šablonu kako bi zamaglile nacionalističko-šovinističku suštinu i secesionističke namere.
Ime **Oslobodilačka vojska Kosova** nije originalna albanska tvorevina. Pre bi se reklo da je to ime nastalo po ugledu na već poznate, medijski i politički afirmisane organizacije, poput Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jasera Arafata i njegov Al Fatah i Irske republikanske armije i njeno političko krilo Šin fejn.

GREŠKE BEOGRADA
ZA ovaj veliki i tragični opštenacionalni udes, koji je posebno snašao kosovskometohijske Srbe, odgovornost snosi i ondašnja aktuelna vlast i oni koji su kreirali i sprovodili strategiju obračuna sa albanskim paravojnim snagama. I pored svih upozorenja o eskalaciji terorizma i formiranju njegovih jezgara, koja su sa Kosova išla Beogradu od početka devedesetih, u tamošnjim kabinetima kao da se namerno čekalo da albanska pobuna dobije široke razmere pa da se onda guši. A kada se u to krenulo, primenjivana je poznata taktika pođi-stani, sa poznatim posledicama.
Ni ljudi koji su koncipirali i vodili akcije protiv terorističkih snaga nisu očito bili dorasli tom zadatku. Oni su policijske patrole i jedinice često slali na teren bez adekvatnih informacija i priprema, a ove upadale u zamke i mnogi nepotrebno ginuli. Nakon toga su kretale druge, veće i glomazne, za antiterorizam neuvežbane jedinice koje su još manje mogle da doskoče terorističim grupama koje su odlično poznavale teren, navlačile ih u sela gde su im neretko u klince podmetali civilno stanovništvo, pa su žrtve bile neizbežne.
S druge strane, državna granica prema Albaniji godinama je bila porozna kao sir i preko nje su ilegalci prelazili sa tovarima oružja kad su hteli. Granični pojas je vojnički dobro branjen tek u drugoj polovini 1998. godine, kada su Albanci već napravili pozamašnu **vojsku** i eskalacija sukoba prerasla u mali rat.
Malo su javnosti poznati i nesporazumi i surevnjivosti između policijskog i vojnog rukovodstva na Kosovu u to vreme, što je takođe za posledicu imalo nekoordiniranost i neefikasnost akcija u obračunu sa albanskim bandama. O tome i drugim vojničkim, ali i političkim greškama valja očekivati da progovore neposredni učesnici ovog tragičnog rata koji su bili bliski glavnom srpskom centru odlučivanja.

BLAGO PREMA OVK
BEZ obzira na broj žrtava, na egzaktnost i očiglednost terorističkih metoda, OVK nikada nije proglašena za terorističku organizaciju, niti je stavljena na zvaničnu međunarodnu listu organizacija te vrste. Da se to dogodilo situacija na Kosovu i Metohiji bila bi sasvim drugačija.
Verovatno ne bi došlo do rata na Kosmetu i NATO bombardovanja SRJ, ni do dolaska mirovnih snaga i povlačenja jugoslovenskih i srpskih snaga, pa, dakle, ni do egzodusa i stradanja srpskog stanovništva i etničkog čišćenja.
Nažalost, to se nije dogodilo. Američki predstavnici su, doduše, povremeno upozoravali, pa i pretili albanskim vođama kada su ovi preterivali u teroru nad civilnim stanovništvom, ali uz prethodnu oštru osudu srpske strane. I u svim
saopštenjima i rezolucijama Saveta bezbednosti UN potenciralo se, nekad jače nekad slabije, i to da albanske oružane grupe treba da se odreknu nasilja i terora, ali ni u jednom od tih dokumenata OVK nije označena kao teroristička organizacija čije se delovanje mora prekinuti. Naprotiv, uvek je u prvi plan stavljano srpsko državno nasilje nad albanskim stanovništvom.

KRAJ