Piše Đorđe Jevtić
I OVLAŠAN pogled na redosled i vreme događaja pokazuje da su se veći napadi i sukobi OVK sa srpskim snagama, dešavali, a žrtava po pravilu najviše bilo u ključnim momentima, kada je trebalo da krenu politički razgovori za rešavanje krize, ili kao osveta za policijske akcije u kojima su likvidirane grupe i pojedinci. Svi su imali poruku međunarodnih faktora da mira na Kosovu neće biti dok međunarodne snage ne dođu na ovaj prostor da taj mir uspostave. Jedna od konstanti bila je da albanski lideri nisu osudili nijedan teroristički akt, niti ikad pozvali njegove aktere da prestanu sa tom vrstom političke borbe.
Kako se približavao kraj 1998. godine a pritisci na SRJ bili sve veći, napada je bilo sve više i oni su se umnožavali zavisno od političkih događaja. Tako su samo od polovine oktobra, kada su Milošević i Holbruk potpisali sporazum o mirnom rešenju i kada je počelo povlačenje srpskih specijalnih jedinica, pa do sredine januara 1999. godine, terorističko-gerilske grupe izvršile oko 500 napada. Usled toga 35 sela je etnički očišćeno od Srba.

PAKAO U KAFIĆU
JEDNO od najmonstruoznijih terorističkih nedela je svakako ono izvršeno u kafiću **Panda** u Peći, 14. decembra 1998. kad su maskirani napadači rafalima iz automata ubili šestoricu srpskih mladića. Ovaj klasični teroristički napad usledio je samo dan posle sukoba jugoslovenskih graničara i poveće grupe Albanaca koja je prenosila velike količine oružja iz Albanije i pritom poginulo njih tridesetak. Rafali po pećkom kafiću punom srpskih mladića bili su osveta i odmazda za te albanske žrtve.
Ništa manje gnusni nisu bili ni kidnapovanje iz kuće i ubistvo par stotina metara dalje potpredsednika SO Kosovo Polje Zvonka Bojanića, ubistvo Milovana Radojevića na kućnom pragu u selu Obrandža kod Podujeva, naočigled supruge. Bračni par Radojević bili su poslednji srpski žitelji u lapskom kraju.
Samo u januaru 1999. godine, prema podacima MUP Srbije, terorističko-pobunjeničke bande izvele su 196 akcija. U tom periodu stradalo je šestoro policajaca i ubijeno čak 30 građana. To je bilo duplo više od proseka u 1998. godini, kada je mesečno ubijano po 15 građana. U tom mesecu kidanpovano je devet osoba.
Od događaja koji su i domaćoj i međunarodnoj javnosti uveliko poznati, jer su poslužili kao izgovor za donošenje odluke o NATO agresiji, na prvom mestu je svakako slučaj Račak. I dok Račak, bez obzira na njegovu diskutabilnost, ostaje i dalje jedan od glavnih argumenata za optužbu srpske strane za masakr, jedan drugi sličan događaj, petnaestak dana kasnije u Rogovu, čist je kao suza ali se takođe našao u haškoj optužnici.
Radi se o grupi koja je krajem janaura 1999. godine krenula za Albaniju u nabavku pozamašne količine oružja, među kojima i snajperske puške od 12,5 mm, od kojih je svaka koštala po 9.000 dolara. Te puške su specijalnim kanalom stigle iz Amerike. U prvu srpsku zamku ta velika grupa je upala kod Terzijskog mosta na reci Erenik, nedaleko od Đakovice. U tom sukobu ubijena su dva a ranjeno više članova albanske grupe. Većina se posle toga vratila nazad a njih 26 nastavilo put ka granici.
I tamo, na granici, upali su, međutim, u novu zasedu jugoslovenskih graničnih jedinica. Grupa se potom vratila nazad, u Rogovo, gde se smestila u kafani nekog jataka, ali i tamo takođe bila otkrivena. Opkolila je jedinica srpske policije i celu dvadesetšestočlanu grupu likvidirala.

SERIJA EKSPLOZIJA
KAKO tvrdi Haradinaj, za OVK je to bio jedan od najvećih gubitaka jer je likvidiran gotovo ceo kadrovski sastav **operativne zone Dukađinske ravnice**. Taj događaj je takođe trebalo da uzbudi svet, jer su se na licu mesta našli predstavnici KVM i specijalne komisije za utvrđivanje elemenata zločina, koju je predvodila iz slučaja Račak već poznata Helen Ranta. Za albansku stranu je, prema sopstvenom naknadnom priznanju, ostalo nerazjašnjeno kako se tako elitni sastav OVK mogao da nađe u okruženju i da tako lako bude likvidiran.
Broj napada, ubistava i kidnapovanja, kao i sukoba sa srpskim snagama bezbednsoti naročito je uvećan uoči i za vreme trajanja međuanrodne konfekrencije u Rambujeu. Samo u prvih 10 dana su izvšrili 70 napada i oružanih incidenata. U tim sukobiam poginulo je 12 ljudi, čak 11 civila i jedan policajac. Teroristi su kidnapovali četiri civila i dva policajca.
Kraj 1998. i početak 1999. godine bili su karakteristični po tzv. urbanom teroru. Kafić u Peći nije ostao jedina meta. Eksplozivne naprave bačene su i na više drugih srpskih kafića. U jednom od njih, kafiću **Galerija** u Prištini ranjeno je osmoro mladih srpske i jedna devojka muslimanske nacionalnosti. U eksploziji podmetnutoj u jednoj albanskoj prodavnici, kraj pijace u prištinskom naselju Ulpijana, stradala su tri lica albanske nacionalnosti a jedno je teže povređeno. Posebno jaka eksplozivna naprava postavljena je ispod jednog automobila u centru Uroševca, 12. februara 1999. godine, usred podneva. Povređeno je 13 albanskih civila a načinjena je velika materijalna šteta na obližnjim vozilima i zagradama.

OBUKA U - NATO
AKTIVNOST nekih zapadnih faktora, naročito u periodu obnove razbijene albanske paravosjke pa sve do bombardovanja i završetka rata, nije prestajala i imala je za cilj da stvori pravu i organizovanu armiju od kosovskih Albanaca kako bi sa njome NATO snage umarširale na prostore ovog dela Srbije. U vreme priprema za NATO intervenciju i konferenciju u Rambujeu, paravojne formacije na Kosovu imale su, prema nekim njenim izvorima, 17.600 vojnika pod oružjem. Iako je imala za sobom više od godinu dana ratovanja, tzv. OVK se nije mogla suprotstaviti srpskoj oružanoj sili.
Predstavnici albanske paravojske su odmah posle pristanka njihove političke delegacije da verifikuje sporazum iz Rambujea otišli u sedište NATO i potpisali vojni ugovor o implementaciji tog sporazuma koji je predviđao ulazak snaga severne alijanse i međusobnu saradnju sa OVK. Stručnjaci NATO su posle toga započeli obuku tih jedinica koje su prebegle u Albaniju. Obučavali su ih za brze upade na Kosovu.
Saradnja NATO sa vrhovima albanskih paravojski započela je, prema nekim albanskim priznanjima, poodavno i imala za cilj ulazak snaga alijanse o svaku cenu na Kosovo, ako već nisu mogle, uz saglasnsot srpske strane, političkim putem da dođu u Jugoslaviju.

NASTAVLJA SE