Piše: Đorđe Jeftić
ODMAH nakon Holbrukovih i Gelbardovih kontakata sa predstavnicima tzv. OVK počinje postepeno predstavljanje jednog po jednog **komandanta** i čelnika OVK, za koje se do tada ništa nije znalo. Nije se znalo ko sačinjava taj samozvani generalštab, niti komandnu strukturu, po vertikali i horizontali. Dotle se znalo samo za Jakupa Krasnićija i Barda Mahmutija, kao portparola, prvog za unutrašnjost, a drugog za inostranstvo.
Posle susreta sa Holbrukom saznalo se da je čovek sa naočarima i automatom, zapravo, LJum Hadžiju, **oficir zadužen za borbeni moral, nacionalnu politiku i informisanje pri regionalnoj komandi na slobodnoj teritoriji u zapadnom delu Kosova**. U međuvremenu se preko medija saznavalo da su **komandanti** u oblasti Drenice, bili Sulejman Selimi, njegov brat Redžep Selimi i Sokoli Bašota. Kao komandant OVK za **operativnu zonu lapskog kraja** predstavljen je **komandant Remi** (Rustem Mustafa). U zapadnoj Metohiji bilo je više **komandanata** koji jedni druge i nisu priznavali. U stvari, svi su oni, formirajući omanje grupe od po nekoliko desetina ljudi sami sebe proglašavali za nekakve komandante zona ili podzona, ili određenih sela.

SVAKA GRUPA OBAŠKA
OSIM one u Drenici, koja se proglasila za **OVK** i njeno vođstvo, sve ostale grupe su do Holbrukovog dolaska, a i dugo posle toga delovale gotovo nezavisno jedna od druge. Na to ukazuju i neki od njihovih **komandanata**. Iznoseći te kontradiktornosti i nejasnoće o nametnutim vođama koji su sami sebe proglasili za **generalštab OVK** Ramus Haradinaj kaže da su njegovi predstavnici tražili da **budemo poslušni i da ga prihvatimo iako on faktički nikada nije ni postojao, niti je bio kompletiran**. **Tražili su da postupamo po naređenju **drugova** za koje se nije znalo ko su**, kaže Haradinaj.
I kasnije, sve do dolaska međunarodnih verifikatora, taj **generalštab je bio u krizi**.
- Taj vojnički neprofesionalan sastav donosio je odluke. Mi komandanti zona nismo znali odgovornosti ovih lica koja su se sastajala u generalštabu i predstavljala se brojkama umesto imenima - ukazuje Haradinaj u knjizi posvećenoj njegovom ratovanju (u početku su mnogi od njih nosili konspirativne nadimke).
Još otvorenije u svojoj knjizi o tome govori Tahir Zemaj, jedan od Bukošijevih **komandanata**. Krajem avgusta 1998. kod njega su došla **neka lica koja su se predstavila kao generalštab OVK**. Bili su to Hašim Tači, Redžep Selimi i Bišljim Zurapi.
- Čuo sam nešto o njima, ali nisam znao ko su, kako su organizovani... Za njihovog komandanta su rekli da je **tajna**, nisu ga spominjali - navodi Zemaj.
No, ni onda, a evo ni danas, četiri godine kasnije, nije obelodanjeno ko je bio **vrhovni komandant** ili **načelnik generalštaba OVK**. I ako je američka administracija želela da objedini albanske oružane formacije i među njima nađe čoveka koji će ih zastupati u političkim razgovorima, to nije učinjeno.

PO NALOGU NATO
- KOLIKO ja znam, nije bilo čoveka takvog kalibra, te snage. Zbog toga i nije bilo moguće objaviti njegovo ime. Moje je mišljenje da nije postojao takav čovek - tvrdi Haradinaj i nastavlja. - Ni teoretski ni praktično nije postojala pretpostavka da OVK ima jednog komandanta. Bilo je takvih pretenzija da to neko bude, ali nije bilo ličnosti unutar vojske koja je zaslužila da se nazove komandantom.
NJegov zamenik, a potom i čovek koji je čak inkorporiran u **generalštab** a da očito nikada tamo nije bio, Naim Maljoku u svojoj knjizi navodi: **Imali smo informacije da je Bisljim Zurapi postao šef generalštaba OVK.**
Bisljim Zurapi je, zapravo, bio velika nepoznanica sve vreme ratnih sukoba na Kosovu. Nigde se nije spominjao, ni u jednom saopštenju ili novinskom izveštaju. I on je takođe bio bivši oficir JNA, koji je volšebno pušten iz vojnog zatvora i živeo u Beogradu, a potom se prebacio u Bosnu, gde je ratovao na muslimanskoj strani. Istakao se u borbi za Sarajevo, zbog čega ga je Izetbegović odlikovao. Kasnije je ratovao u centralnoj Bosni i postao komandant divizije. Zurapija je spominjao i kontakte sa njim preporučivao drugima i Agim Čeku, koji je i sam ratujući u Hrvatskoj i Bosni protiv Srba postao general.
I Čeku je bio nepoznanica u kosovskom ratu. Direktno, izgleda, nije učestvovao, ali je, prema nekim spominjanjima, očito bio od onih albanskih oficira koji su imali uticaja kako među albanskim vođama formacija, tako i u inostranim vojnim krugovima sa kojima se sretao u Hrvatskoj i Bosni. U toku bombardovanja, aprila 1999. godine, postavljen je za **načelnika generalštaba OKV** i u Albaniji, zajedno sa skoro svim drugim komandantima i celom prebeglom i razbijenom **OVK**, čekao nalog NATO da uđe na Kosovo. Učinio je to posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Odlukom prvog komandanta Kfora generala DŽeksona da se OVK transformiše i preobrazi u tzv. Kosovski zaštitni korpus (KZK), Čeku je postao njegov komandant.

STIŽU **PSI RATA**
ZAJEDNO sa instruktorima i grupama iz albanske dijaspore na Kosmet su došli i muslimanski i hrvatski **psi rata**, potom avganistanski i pakistanski **sveti ratnici** i mudžahedini iz drugih muslimanskih zemalja.
Avanturisti iz Legije stranaca i druge profesionalne ubice kretali su, sa završenog rata u Hrvatskoj i Bosni, na novo ratište. Neki radi para, a neki su izjavljivali da treba pomoći **u pravednom ratu Albanaca**. Među njima nalazili su se i oni, kako je primećivao londonski **Obzerver**, koji **jednostavno uživaju u ubijanju**.
Mnogi strani plaćenici regrutovani su uglavnom u albanskim klubovima u zapadnim zemljama. Prema srpskim izvorima, oni su organizovanu obuku imali u napuštenim bazama NATO i u azilantskim logorima u Nemačkoj i Austriji, kao i u privatnim streljanama i klubovima za borilačke veštine u Švajcarskoj. Instruktori su im, prema njihovim izjavama, bili penzionisani vojni stručnjaci više zapadnih zemalja pri NATO, bivši jugoslovenski oficiri i policajci albanske narodnosti.
Srpski nadležni organi procenjivali su da je krajem 1998. godine, kada je sukob dobio velike razmere, na Kosovu bilo oko 1.000 stranih plaćenika, od čega najmanje 300 bivših oficira albanske armije koji su prvenstveno bili angažovani kao instruktori.
Među prvim stranim plaćenicima i mudžehedinima našli su se i Čečeni. Predstavnici Čečenije otvoreno su podržavali **muslimansku braću** na Kosovu i čak naložili 8. septembra 1998. upisivanje dobrovoljaca za Kosovo.

NASTAVLJA SE