Piše: Đorđe Jevtić
ALBANCIMA nikada nije manjkalo oružje. Svaka kuća, po tradiciji, imala je oduvek po neku pušku, ali sada je valjalo nabaviti mnogo oružja i municije jer se računalo na masovan odziv pozivu na otpor **srpskoj okupaciji**.
U početku, najviše oružja Albanci su nabavljali tako što su ga besplatno dobijali ili otkupljivali jeftino od svojih sunarodnika u Albaniji, koji su ga imali u izobilju. U toj susednoj zemlji u 1997. godini došlo je (da li slučajno?) do svojevrsne pobune kada su građani probili u kasarne i policijske magacine i iz njih pokupili ogromne količine oružja. Prema procenama UN, u rukama građana i mafijaša našlo se 650.000 komada lakog oružja, 1,5 milijardi metaka i 20.000 tona eksploziva. Oko 200.000 komada pušaka prokrijumčareno je na Kosovo i Metohiju. Od tada je oružje u Albaniji moglo da se nabavi na svakom koraku.

OBUKA U TROPOJI
POSTOJALI su mnogobrojni dokazi da je Albanija od samog početka nemira na Kosovu i Metohiji pružala zdušnu političku i logističku podršku kosovskim teroristima i ekstremistima. Oni su iz mnogih evropskih i vanevropskih zemalja dolazili brodovima do Drača ili sa Kosova i Metohije odlazili preko granice u albanski pogranični pojas, gde su u više punktova obučavani i dobijali oružje i opremu. Tamo su ih sačekivali za to zaduženi ljudi. Pri tom nisu, kako su navodili, imali nikakve probleme sa policijom, vojskom i vlastima te zemlje, iako su se šetali u paravojnim uniformama.
Jedan od glavnih punktova tzv. OVK za prihvat budućih boraca nalazio se u Tropoji. Tu je stalno bilo od 50 do 150 pridošlih za obuku i odlazak na KiM. Obuka im je trajala pet, deset dana, dve nedelje i onda su kretali preko granice, na Kosovo.
Dok su albanski graničari bili veoma loše obučeni, često bez uniforme, a od oružja imali zastarele puške i kalašnjikove, preko granice za Kosovo neprestano su prelazili tovari modernog oružja i uniformi. Bivšeg predsednika Albanije Sali Berišu strani mediji su navodili kao ključnu ličnost te zemlje koja daje podršku u naoružavanju i obuci. Oružje je prenošeno najčešće mazgama. NJihovi vlasnici su put od nekoliko kilometara naplaćivali sto dolara, preko granice 150, a ako mazga strada čak 600 dolara.
Cena puške se u početku kretala od svega 10 do 35 nemačkih maraka, da bi, kako je potražnja bila veća, a sukob se zahuktavao, ona skočila za pet do deset puta. Kupoprodaja oružja je i za najveće albanske patriote postala unosan biznis, ali, naravno, i vrlo opasan, jer je takva vrsta biznisa uvek donosila mafijaške sukobe interesa. To potvrđuje više učesnika u toj raboti.

ZAPLENJENO ORUŽJE
RAMUŠ Haradinaj navodi da je zbog toga svaka zona imala svoju logistiku. Glavnu ulogu u **logistici** u vrhu OVK imali su DŽavit Haljiti i Azem Sulja a na terenu DŽavit Gaši, zvani Pljaku, koji su se često sukobljavali sa ostalima. Sam Haradinaj i njegovi ljudi imali su četiri, pet punktova za nabavku oružja, od kojih je jedna linija išla do SAD.
Poznati su mnogobrojni primeri zaustavljanja grupa ljudi i konvoja magzi sa tovarima oružja namenjenog kosovskom ratištu. Bez namere da navodimo sve, podsećamo da se najmasovniji ilegalni prelazak i najveći sukob sa jugoslovenskim graničarima dogodio 18. jula, u rejonu karaule **Košare**. Tada je čitava **brigada** od oko 800 naoružanih Albanaca, sa mnoštvom natovarenih grla oružjem, u tri kolone nadirala ka našoj granici, u njenoj širini od pet, šest kilometara. Granične jedinice VJ zaustavile su ovu veliku grupu i u obračunu je poginulo 36 pripadnika albanske paravojske, koliko se priznalo.
Izgleda da je poginulo mnogo više jer je čak i Albanija sutradan proglasila dan žalosti. Na mestu okršaja ostale su gomile raznovrsnog oružja i municije - oko 300 pušaka, 60 puškomitraljeza, desetak bestrzajnih topova, isto toliko minobacača, oko 100.000 komada municije raznog kalibra i druge vojne opreme.
I tako, iz dana u dan, duž svih 122 kilometra jugoslovensko-albanske granice u delu prema Kosovu i Metohiji, ali neretko i u delu prema području Crne Gore.

AZIL ZA KRIMINALCE
MEĐU evropskim državama kao svojevrsne baze koje su najviše prihvatale kosovske Albance bile su Nemačka i Švajcarska. U tim zemljama su, pored tradicionalnog prihvata gastarbajtera, utočište nalazili i svi oni kriminalci, teroristi i **politički aktivisti** koji su u SRJ bili na spisku za hapšenje zbog kriminalne i separatističke delatnosti još od šezdesetih godina 20. veka, pa nadalje. Oni su u Nemačkoj, Švajcarskoj i još nekim državama imali izvanrednu **bazu** od oko 400.000 sunarodnika.
Sem poreza koji im je nametnula Bukošijeva **vlada** i Rugovin DSK radi finansiranja paralelne vlasti na Kosovu, jednu od glavnih uloga u prikupljanju novca za tu vlast i potonje terorističke aktivnosti nosile su tzv. turističke agencije. Samo u jednoj kontroli 48 takvih turističkih biroa koje su držali Albanci, nemačka policija je došla do saznanja da je **najeći broj direktno umešan u ilegalno prebacivanje novca na Kosovo**. Procenjivalo se da se tako mesečno prikupi 1,5 miliona maraka koje su se zatim raznim švercerskim kanalima slale na Kosovo.
Jedan od prljavih poslova kojim su se te agencije bavile bio je preprodaja lažnih viza za ulazak u Nemačku i druge zapadne zemlje. I nemačka policija je utvrdila da iza tih rabota stoji Rugovin DSK. Slično je bilo i u Švajcarskoj. Krajem oktobra, 1998. godine u Draču je, na primer, zaplenjen brod pun oružja namenjen kosovskim teroristima, a kontejneri sa oružjem krenuli su iz Švajcarske označeni kao humanitarna organizacija.
U isto to vreme švajcarska policija uhapsila je šest osoba, četvoro bivših Jugoslovena, jednog Švajcarca i jednog Arapina, koji su ugovorili isporuku oružja za OVK u vrednosti od više miliona dolara. Tada je zaplenjena velika količina oružja, pola tone municije i 200.000 švajcarskih franaka. Kanali oružja išli su i preko Hrvatske, Bosne i Italije.

DROGA I ORUŽJE
PROCENJUJE se da je od 1993. godine, pa do početka sukoba, u Albaniju privremeno prešlo oko 75.000 **kosovara** radi bavljenja trgovinom i drugim poslovima koji su pre bili mafijaštvo nego nekakav biznis. Mnogi među njima preuzeli su trgovinu oružjem i drogom pretvorivši Albaniju u glavnu balkansku bazu za dalji tranzit ovih opasnih rabota ka srednjoj Evropi i Zapadu.

Nastavlja se