Piše: Đorđe Jevtić
TOG 1. oktobra Albanci su organizovali demonstracije širom Kosova i Metohije - u Prištini, Mitrovici, Prizrenu, Gnjilanu, Peći i drugim većim opštinskim mestima. Policija je nakon datog vremena od jedan sat i nastojanja demonstranata da silom prodru u centre tih gradova, primenom sile rasturila demonstracije.
Brižljivo pripremane, detaljno razrađene sa snažnim marketinškim i medijskim efektom, albanske **studetnske** demonstracije, iako nisu izvedene do kraja, uveliko su postigle željeni cilj. Animirale su šire slojeve albanske populacije, iskazale radikalizam i upornost organizatora, snažno medijski popularisane u svetu i u njegovoj zapadnoj hemisferi dobile podršku unoseći konfuziju i nezadovoljstvo kod neobaveštenih o tome kako srpska vlast brani Albancima školovanje, te osnovne obaveze svake države. Nastojanja vlasti da objasni o čemu se radi nisu **pila vodu**.

RITUAL NA SAHRANI
I DOK su studenti po kosovskim gradovima demonstracijama dizali tenziju, vođe terorističko-pobunjeničke opcije odlučile su da krajem novembra krenu u oštrije oružane akcije i sukobe. Nakon sukoba policije sa teroristima kod metohijskog sela Vojnik u pokušaju da uhvate poznatog teroristu Abedina Redžu zvanog Sandokan, grupa terorista predvođena Ademom Jašarijem je u selu Novo Rezale napala kolonu srpske policije.
Albanska strana ocenjuje da je to bila **prva bitka u kojoj je OVK odnela pobedu, što je veoma pozitivno odjeknulo u albanskoj javnosti**. Onda su stratezi pobune odlučili da se OVK, koja je do tada bila u strogoj ilegali, javno pojavi i predstavi svetu. Desilo se to 28. novembra 1997. godine, na dan svealbanskog nacionalnog praznika - Dana zastave i Dana državnosti Albanije. Kao povod uzeta je sahrana jednog njihovog člana, učitelja Halita Gecija u selu Lauša, koga su dva dana pre toga u obračunu ubili srpski policajci.
Ta prezentacija terorizma kao organizovane **oslobodilačke vojske** kosovskih Albanaca bila je dobro organizovana i pripremljena kako bi izazvala pun efekat u međunarodnoj javnosti. Kraj groba teroriste, pored kovčega prekrivenog albanskom zastavom, pred TV kamerama i fotoaparatima, stajala su tri albanska mladića obučena u maskirne uniforme sa oznakom UČK na levoj ruci. Preko grudi su držali automatske puške u strogoj vojničkoj pozi odavanja počasti stradalom **saborcu**. Slika je obišla svet. Bio je to početak osmišljenog i medijski dobro razrađenog predstavljanja albanskog terorizma kao gerilske i pobunjeničke vojske koja će jednoga dana Albancima na Kosovu doneti **slobodu** i državu otcepljenu od Srbije.
Time je i javno inaugurisan novi radikalistički blok unutar albanske populacije, naspram onog **umerenog i mirotvorenog** kojeg je predstavljao Rugova. Taj blok se u političkom pogledu vezivao za Adema Demaćija, Redžepa Ćosju i, posebno za **studentsko** vođstvo koji će se ubrzo pokazati kao političko krilo tzv. gerile. Ta grupacija se nametnula kao politička pesnica oštrog krila albanskog separatističkog pokreta koja je pod obrazloženjem **oslobađanja**, odnosno nasilnog preuzimanja univerzitetskih prostorija, sve više preuzimala barjak političkog promotera terorističke **vojske**, čiji će predstavnici i zvanično postati nešto kasnije.

ŠTAP I PRUTIĆ
I POVRŠNE analize pokazivale su da u albanskom pokretu postoje tri krila koja su bila samo rukavci jedinstvenog mozga koji je osmišljavao i dirigovao ukupnim antisrpskim ponašanjima sa jedinstvenim ciljem - otcepljenje južne srpske pokrajine, proglašavanje **nezavisne države Kosovo** sa krajnjom namerom da se ona u budućnosti pripoji jedinstvenoj albanskoj državi sa svim **albanskim teritorijama**.
Jedan rukavac tog delovanja, na čijem je čelu bio Rugova, koncentrisao se na verbalno propagandističko nametanje jedinstvene opcije, potkrepljeno ilegalnim i prvenstveno medijski organizovanim referendumima, izborima paralelne **vlasti** i simulacijom nekakvih organa te paradržave, na bojkotovanje izbora, razgovora i svega što dolazi iz Srbije i SRJ. Drugi, Ćosjin i Demaćijev i **studentski** je, nezadovoljan učinkom prvog, krenuo u radikalizaciju i stvaranje nukleusa za oružane sukobe i borbu kako bi se međunarodno političko mnjenje, zaplašeno krvavim ishodima prethodnih ratova bivše SFRJ, nateralo na dodatne pritiske na srpsku i jugoslovensku stranu.
Tim putevima su oba krila nastavila i u 1998. godini. Teroristički krak je nastavio sa nasiljem i ubijanjima. Međunarodni predstavnici, posebno oni iz SAD, su sve to ocenjivali dvostrukim aršinima: prema Srbiji i SRJ su iskazivali stalne pretnje i najavljivali opasne namere, a prema Albancima bili uglavnom blagi, dvosmisleni i popustljivi. Američka administracija je, kako je to primetio jedan analitičar, za Srbe pripremala debeli štap, a za Albance tanki prutić.
Dok je Srbima pretila sankcijama, pripadnicima OVK preporučivala je oprez u onome što rade jer će se, u suprotnom, naći na crnoj listi terorističkih organizacija. Umesto da se uplaši i upozorenje shvati ozbiljno, **glavni štab OVK** je nastavio sa podmetanjem bombi i ubistvima i u novim saopštenjima preuzimao javno odgovornost za te akcije.

VATRA U D. PREKAZU
SA terena sukoba, posebno u Drenici, dolazile su sve dramatičnije vesti. U tom delu Pokrajine naoružani Albanci počeli su da **osvajaju** najpre lokalne puteve, a potom i one značajnije i da blokiraju deo po deo Metohije. Onda je u Donjem Prekazu, u noći između 22. i 23. januara došlo do puškaranja i sukoba lokalnih Albanaca i policije. Povod je bio sledeći: grupa od sedmoro-osmoro naoružanih Albanaca je na putu od Srbice ka unutrašnjosti Drenice zaustavljala vozila, legitimisala i maltretirala putnike.
Tamo se uputila patrola policije. Čim su je ugledali, naoružani Albanci su pripucali i potom povukli u Donje Prekaze, u kuću Jašarijevih. Među njima bila su i dvojica Jašarija, Adem i Hamza, koji su zbog dugogodišnjeg terorističkog delovanja osuđeni na 20 godina zatvora i protiv njih je raspisana poternica.
Policija ih je pozvala na predaju, a zabarikadirana grupa odgovorila je rafalnom paljbom. Na policiju je pucano iz svih kuća. Teroristi su uspeli da se neopaženo izvuku iz sela. Srpski mediji su pisali da je Adem Jašari tada ranjen i da se stoga negde sakrio. MUP Srbije je saopštio da srpske snage **nisu bile angažovane ni u kakvom vidu intervencije na tom području**, i vesti o sukobu u Donjem Prekazu nazvao je **neistinitim i tendencioznim**.


Nastavlja se