Piše: Đorđe Jevtić


ALBANSKI teroristi naoružavaju se svm vrstama oružja: pištoljima, ručnim bombama, eksplozivnim napravama, tromblonskim minama. Posedovali su šeme svih policijskih i vojnih objekata, a počeli da se javljaju i sa saopštenjima u kojima su preuzimali odgovornost za određena ubistva i diverzantske akcije.
Dvojica od već pomenutih terorista, Selimi i Pajaziti izvršili su atentat na tadašnjeg rektora Prištinskog univerziteta prof. dr Radivoja Papovića, podmetnuvši 16. januara 1997. godine eksplozivnu napravu sa daljinskim upravljačem ispod njegovog automobila u izuzetno prometnom delu Prištine.
Hasanijeva i Selimijeva grupa izvela je 31. avgusta 1996. godine napad na Stanicu milicije u Klinčini kod Peći. Sa dvojicom oficira albanske armije bombama su u kafani **Čakor** u Dečanima usmrtili trojicu Srba, a jednog ranili. Obe pomenute grupe su izvele napad na izbegličko naselje u Juniku kod Dečana i u selu Babaloć, gde je takođe počela izgradnja naselja za srpske izbeglice iz Albanije, na stanicu policije u Rzniću kod Dečana i izveli mnogobrojne druge terorističke akcije širom Kosova i Metohije.

PRESUDE U ODSUSTVU
OD 1992. do 1997. godine ove i druge grupe ubile su više od 30 ljudi, a pedesetak teže i lakše ranili. Na meti su bili najpre srpski policajci i Albanci koji su radili u MUP-u Srbije ili u drugim državnim organima i smatrani za lojalne građane, sa srpske, odnosno za izdajice, sa albanske strane. Najpre su im postavljali zasede u stilu svojih predaka kačaka i balista, a kako je vreme odmicalo, počeli su da se koriste najeklatantnijim oblicima savremenog terorizma.
Glavni nosioci terorizma iz Jašarijeve grupe osuđeni su 1997. godine na višegodišnje kazne zatvora. Na suđenju u Okružnom sudu u Prištini na po 20 godina zatvora osuđeni su Adem Jašari, Iljaz Kodra, Sahit Jašari, Fadilj Kodra, Jakup Nura, Zenun Kodra i Redžep Selimi. Na tom suđenju na 10 godina osuđen je i Hašim Tači, zvani **Zmija**. Ali, niko od njih nije bio uhvaćen već im se sudilo u odsustvu, tako da je čelo grupe koja je sebe nazvala **OVK**, odnosno činila njeno jezgro, ostala netaknuta i nastavila ubijanja i kidnapovanja, ali i širenje svojih redova.
Prvu veću sinhronizovanu akciju organizovali su 22. aprila 1996. godine, istovremeno između 19.30 i 20.30 časova u Peći, Štimlju, Dečanima, na putu Rožaje - Priština kod Kosovske Mitrovice. U ovim napadima ubijeno je pet osoba, a petoro ranjeno.
Deset dana kasnije oglasila se, prvi put javno, organizacija pod nazivom **Oslobodilačka vojska Kosova**, koja je preuzela odgovornost za ove i seriju bombaških napada na izbeglička naselja. Albanski političari i njihove partije i štampa ne samo da nisu hteli da osude te napade za koje navodno nisu znali ko ih organizuje i izvodi, već su nastojali da to poture srpskoj tajnoj policiji?! Bio je to tek početak afirmacije opasne, pa i ozbiljne militantno-političke snage, na koju će početi da se oslanjaju oni koji su je inspirisali.

POLICIJA NA NIŠANU
GODINA 1997. bila je, u stvari, ključna za albanske militariste. U toj godini oni su se ne samo umnožili, već i započeli javnu prezentaciju i pridobijanje albanskog političkkog mnjenja. U toj godini septembar je, kao što se može videti iz crne hronike albanskog terorizma, bio mesec preokreta a istovremeni napad na 12 policijskih stanica označio je početak nove faze koja je nagoveštavala da su teroristi napraivli jezgro i uvećali broj za prelazak na šire akcije i nasilje.
Bio je to i signal da je albanski separatistiki pokret odlučio da krene u radikalizaciju tzv. kosovskog pitanja, kako bi skrenuo pažnju međunarodnoj javnosti na njegovu ozbiljnost i nameru da će, ukoliko ne počne da se rešava, sledeća faza biti sukobi širih razmera i dalje zaoštravanje stanja na Kosovu i Metohiji.
Da u kosovskoj zbilji, kao i u svim ranijim prilikama i fazama, ništa nije bilo slučajno, već šire osmišljeno i sinhronizovano, ukazuje i činjenica da se upravo u to vreme albanske političke grupacije takođe krenule sa širokom i oštrom kampanjom nametanja i traženja raznih političkih zahteva. Među njima naročito je u oštrini i radikalizaciji počela da se izdvja tzv. Unija albanskih studenata, koja je za 1. oktobar najavila demonstracije radi **oslobađanja Univerziteta od srpske okupacije**
Sve indicije upućuju na zaključak da su te demonstracije bile inspirisane i dogovorene uz sugestiju nekoga sa strane. To će se videti tokom kasnijih događaja, kao što tada nije bilo slučajno da su demonstracije zakazane za 1. oktobar, dan kada počinje akademska godina, ali i u vreme između prvog i drugog kruga opštih izbora u Srbiji.

BRIŽNA MISIJA
AKCIJA je bombasto i ozbiljno najavljivana, njeni organizatori su pozvali sve međunarodne organizacije i asocijacije da dođu u Prištinu i prate ta zbivanja. U nekim zapadnim krugovima najava demonstracija je još ozbiljnije shvaćena, pa su se u Prištini obreli brojni diplomatski predstavnici, članovi nevladinih organizacija i strani novinari. Među njima i visoka, združena delegacija SAD, EU i predstavnika ambasada drugih evropskih zemalja u SRJ. Delegaciju je predvodio šef američke misije u Beogradu Ričard Majls.
Neobičan sastav te misije pokazivao je - kako je novinarima objasnio Majls - oprez, brigu i ozbiljnost kojom njihove vlade pristupaju situaciji na Kosovu, posebno povodom najavljenih demonstracija. Američki predstavnik je saopštio kako međunarodni predstavnici **priznaju pravo naroda da mirno protestuje, da se okuplja mirno i da izrazi svoje mišljenje vlastima**.
Jedna od poruka te misije bila je da mora oživeti sprovođenje sproazuma o stabilizaciji školstva na albanskom jeziku, koji su potpisali Milošević i Rugova i sugestija Albancima da izbegnu nasilje. Jedino što nije odgovaralo međunarodnim predstavnicima je vreme u kojem će se demonstracije održati, a to je bilo vreme izbora u Srbiji, jer se procenjivalo da će time Albanci ići naruku Miloševićevoj liniji i srpskim nacionalistima.
Ono što su javno imali da kažu međunarodni predstavnici Albancima, svelo se na uopštene diplomatske, bezuticajne formulacije, koje su više ohrabrile vođe demonstracija nego što su uticale da odustanu od namere da ih organizuju. Bilo je to 29. septembra, dva dana pre demonstracija.

(Nastavlja se)