Piše Risto Grđić
JEDNOG dana u sobu nam dođe Penezić, šef Udbe, kasnije predsednik Republičkog veća Srbije (poginuo u automobilskoj nesreći). Upustio se s nama u razgovor i pokaza se simpatičan. Gledajući na zidu sliku kralja Petra (još je formalno on bio kralj) reče: **Vidi, malikana, e, neće se vala nikad vratiti u zemlju.**
Mnogi zatvorenici su se motali oko njega: **Krcune, molim te ovo, Krcune, molim te ono**, a on je reagovao dosta ljudski, sasvim drugačije od one mlade partizanke kad je rekla: **Jedan skot manje!** Ja sam ćutao, ležao na podu, i nisam se mešao u razgovor. Uvek mi je bilo odvratno moljakanje i dodvoravanje, a kako sam bio pun ogorčenja, bojao sam se da ne eksplodiram i smatrao da je sada najbolje da ćutim. Ali nisam do kraja ćutao. Kad Penezić u razgovoru reče: **Vi i mi smo dva sveta**, skočih s poda i počeh da se s njim žučno svađam. Sećam se da sam mu dobacio da su oni podelili sinove ove zemlje na dva sveta i da me je on prekinuo s pitanjem: **Ma koji si ti?** Ja mu rekoh: **Risto Grđić.** **A, ti si onaj iz Patrijaršije**, odvrati on, **ja ću tebe pred Vojni sud**. - **Ja sud i želim**, odgovorih mu. **Voleo bih videti sud u ovoj zemlji koji će mene osuditi. Moja je savest čista**

MUČENJE PO ŠABLONU
NEGDE u prvoj polovici meseca decembra 1944. godine probudiše me oko ponoći i narediše da idem isledniku. Saslušavanja su tada vršena obično noću! Islednik pred koga sam došao bio je jedan jedva pismeni seljak.
Mučio je i sebe i mene pitanjima koja su se odnosila na vreme od mog rođenja pa do dana hapšenja, prošla su valjda tri sata, a da još nisam znao šta me pita, šta hoće od mene i zašta me optužuje. Tek u zlo doba dođe jedan drugi islednik i reče mu: **Pa što radiš po tom formularu, to je opozvano**, ali onaj je i dalje terao svoje. Međutim, onaj drugi poče sve više da se meša, a naročito kad vide ko sam. Upita me čak poznajem li slikara Šotru?
Slikara Šotru nisam lično poznavao, ali sam mu mnogo pomagao pred rat, dok je kao komunista bio hapšen i gonjen. Čak sam mu prodavao neke slike i plastike, a jednu ikonu sačuvao i predao njegovoj ženi posle rata. On je u to vreme bio u Beogradu kao partizanski major, ali ja o tom nisam imao pojma. Osetio sam da ovo raspitivanje o Šotri, kao komunisti kome sam pomagao, ide meni u korist, pa počeh s ovim islednikom slobodnije da razgovaram, ističući svoje čuđenje zašto sam u zatvoru. On me ohrabri, dade nadu da ću biti pušten.

SLUČAJ ŽANKE STOKIĆ
JEDNE večeri začu se kroz hodnike velika galama, kao neko prozivanje, izvikivanje; izgledalo je da se ceo zatvor seli. Naćulili smo uši da razaberemo šta se događa, kad se otvoriše vrata naše sobe. Poče prozivanje. Prozvaše i mene. Zapravo, samo mene iz naše sobe. Rekoše: **Odmah se spremi - svoje stvari ponesi sa sobom - i polazi.** Dok sam se spremao, priđe mi zatvorenik - student Bukumirović (čuo sam da je kasnije streljan) i reče: **Risto, ti ideš na Vojni sud, bogami, pročitao sam na spisku koji je čitao sprovodnik. Piše: **Spisak lica koja treba sprovesti Vojnom sudu**.** Pade mi na um nekadašnji razgovor s Penezićem, a i dobar ishod razgovora s islednikom, da nisam mogao ni da verujem, ni da ne verujem. Potpuno mi je bilo nejasno za što me optužuju, kad dosad nisam saznao ništa što bi me teretilo.
Svedoše nas niz stepenice, potrpaše u kamione i - kretosmo. Iskrcaše nas opet u Đušinoj ulici. Skupi nas se tu oko 60 lica. Nađoh se sa novinarom Grigorijem Božovićem, satiričarem Milutinom Tomićem (Nikcem od Rovina), bivšim pomoćnikom ministra saobraćaja, i našim delegatom na Pariskoj konferenciji mira Ranisavom Avramovićem, rektorom Univerziteta dr Milošem Trivuncem; industrijalcem Vladom Ilićem; direktorom **Bate** Tomom Maksimovićem; glumcem Milanom Stojanovićem; karikaturistom Dragim Stojanovićem, pesnikom Mikom Vrapcem i raznim drugim licima: profesorima, glumcima, oficirima, trgovcima, zanatlijama, radnicima, pa čak i nekim mladim partizanima koji su čekali kazne zbog nekakvih grešaka počinjenih u vojsci.
I druge sobe do nas bile su pune. Saobraćaj između soba bio je živ, bilo preko stražara, bilo na drugi način. Tako je Pavle Jovanović Resavac svakog dana menjao pisma sa svojom ženom koja je ležala u susednoj sobi. Čak su i dukate jedno drugom slali. Stalno su se dogovarali šta da kažu pa da bude saglasno, a kad je bilo suđenje sve je pošlo naopačke. Tako je ona priznala da su za vreme rata bili u Pešti, a on nikako nije priznavao, jer su se tako dogovorili.
U sobi s Pavlovom ženom bila je čuvena glumica Žanka Stokić, koja se celog veka smejala. Sad je ovde stalno plakala i tražila da je ko spase. Ipak je osuđena što je glumila pred okupatorom.
Mnogi su posle suđenja odvođeni. Isprva smo se pitali: kuda? Kasnije nam je postalo jasno: na streljanje! Sobom je zavladao strah, a pojedince je hvatala panika. Do mene je ležao neki Žutić, pa kako nije imao ćebeta, primio sam ga pod svoje.

SMRT DVA NOVINARA
BILA je velika studen, ali smo se zagrejavali jedan od drugog, a nešto su pomagali ćebe i kaputi koje smo nabacali na se. NJega je, međutim, zahvatila panika pa je po celu noć cvokotao zubima od drhtavice. Stalno je pričao: **Svi ćemo na streljanje, saslušavanje je samo formalno, mi smo unapred osuđeni na smrt** i slično. NJegov strah nije bio bez osnova. Iz ovog zatvora malo je ko izašao živ. Ali izašli smo i ja i on.
Grigorije Božović mnogo me zavoleo i došavši jednog dana sa saslušavanja, zovnu me: **Ma, znaš li ko me tereti?**, reče mi. **Onaj što mu svakog dana odvajam pola ručka.** **A, zašto te tereti?**, upitah. **Ne znam, već ako da sebi olakša. Pričao je tamo da sam držao govor nekom četničkom vojvodi.** Ležao sam blizu Nikca, pa mi je i on pričao svoje nevolje. Nikca su izveli iz sobe - da ne bude zajedno s Božovićem. Istoga dana je propljuvao krv i izdahnuo, a Grigorije je streljan. Tako tragično završiše dva talentovana srpska novinara i književnika.
Ovakva psihoza stvorila je u sobi mučno stanje. LJudi su se svađali i jedan u drugom nalazili krivca za svoje patnje. Advokat Popović iz Skoplja strahovito napade Vladu Ilića, industrijalca, predsednika Beogradske opštine, senatora i Bog zna šta još. **Ti si kriv što ja ovde ležim. Vi bogataši krivi ste za sve.** Pošao je i da ga fizički napadne. Štampar Gregorić napade profesora Trivunca. Uzeh u zaštitu Trivunca i napadoh Gregorića.
Preživljavajući velike tragedije čovek odrveni. I danas mi je čudno što ja, po prirodi bojažljiv, pri svim ovim događajima nisam osećao skoro nikakav strah. Osećao sam i razočaranje, i odvratnost, i mržnju, ali strah najmanje. Istina, još nisam bio saslušan, pa se nisam imao razloga bojati neposrednog odvođenja, ali priče onih koji su prošli ispred suda, i izašli iz naše sobe, nisu davale nade da se sudi pravilno i da nevin ne može stradati. Još mi se činilo da je mnogo lakše podneti stradanja od neprijatelja, jer ti ostaje osećaj ponosa i časti da si stradao za svoj narod, dok ovde gineš kao šugavo pseto, nazvan izdajnikom svoga naroda, a da ni sam ne znaš zašto. Svaki degenerik bio je u stanju da čoveka smakne i da okalja njegovo ime.

KRAJ