Piše: Risto Grđić

PREMA opisu Gacka mog strica Luke Grđića Bjelokosića, u 17. veku, kad se poturčio, Đuro Zvizdić je sazidao svojoj ženi hram sv. Nikole u Gračanici, a istovremeno je sagradio u Gacku džamiju i mejtef. Od Đure Zvizdića potiču svi gatački Zvizdići, Kurtovići i Tanovići. Među njima je u Prvom svetskom ratu bilo **šuckora**, a u drugom ustaša, dakle najvećih neprijatelja srpskog naroda. Mnogi od njih smatrali su se, pa i danas se smatraju, Hrvatima.
Nasuprot tome, iz ove porodice naročito iz ogranka Kurtovića, potekli su mnogi Srbi muslimani sa visokom srpskom naconalnom svešću i velikim zaslugama za srpstvo. Jedan od njih Husnija Kurtović poginuo je na Krupnju, kao srpski vojnik-dobrovoljac u borbi sa Austrijancima, i zadnje su mu reči bile: **Ne žalim što mrem, kad vidim veliku Srbiju!** Drugi od njih Šukrija Kurtović, kao mlad student, napisao je knjigu **O nacionalizovanju muslimana** o kojoj se Jovan Skerlić najlaskavije izrazio. Kao srpski oficiri-dobrovoljci vratili su se iz Prvog svetskog rata: Šukrija Kurtović, Alija Kurtović, Aziz Sarić i Avdo Hasanbegović, svi iz Gacka. Porodice Kurtović, Sarić i Hasanbegović dale su srpstvu više nego mnoge srpske pravoslavne porodice.

PROMENLJIVO OPREDELJENJE
OVAKO neodređen odnos naših muslimana prema nacionalnom pitanju nije se javio samo u Gacku. NJihovo večito kolebanje vidljivo je u čitavoj Bosni i Hercegovini. Zanimljivo je da se za njihovu orijentaciju ne može postaviti nikakvo pravilo. U krajevima gde su pomešani isključivo sa Srbima, duž srpske i crnogorske granice (Bileća, Trebinje, Gacko, Nevesinje, Zvornik) oni su najbolji Srbi (Alibeg Firdus). Oni za koje se zna njihovo srpsko pravoslavno poreklo, vele da su Hrvati, a oni za koje se zna njihovo tursko poreklo (Kemure, Čengići) vele da su Srbi. Nisu retki slučajevi da jedno isto lice u toku svoga života menja svoje nacionalno opredeljenje čak i više puta.
Ovakav nesretan odnos među jednokrvnom braćom pokazao je svoje zle posledice odmah posle oslobođenja, a te posledice se osećaju i do dana današnjeg. Mnoge nevolje u razvoju političkih prilika između dva rata vuku svoj koren iz ove podvojenosti i što više vreme odmiče, i što se više gomilaju dokazi da je to na štetu i jednima i drugima, problem se više zapliće, i ja mu ni danas ne vidim ni kraja ni rešenja. Pokušaji u predratnoj Jugoslaviji da se to pitanje reši putem jugoslovenstva i pokušaji u posleratnoj Jugoslaviji da se ovo reši putem politike **bratstva i jedinstva** i slobodnog opredeljivanja, čini mi se da su imali jednak rezultat. Jer još uvek postoji podvojenost. Obostrana podozrivost je još uvek jaka. U mom Gacku su, kako čujem, stalno na dnevnom redu sukobi između srpske i muslimanske omladine. Ako smo mi političari u staroj Jugoslaviji bili krivi za mržnju i podvojenost, jer smo bili zadojeni šovinizmom, pitam se: **Ko je sad kriv?**
Ovaj problem od prvog mog nastupa u javnom životu, dakle od oslobođenja 1918. godine, stalno me je interesovao, i stlano sam aktivno radio na njegovom pozitivnom rešavanju. Politički sam sarađivao s muslimanima. Kad sam u svojoj 28. godini na složnoj listi pravoslavnih Muslimana izabran kao nosilac liste u gatačkoj opštini, svoj predsednički položaj sam ustupio Ćamilu Sariću, jednom čestitom Muslimanu. Osnivao sam sokolske čete u muslimanskim selima i odlazio u muslimanska sa istom ljubavu kao i u srpska. Na čelo čete u Kuli Fazlagića postavio sam DŽema Tanovića, kasnijeg ustašu, a za sekretara Sokolskog društva u Gacku postavio sam, mesto sebe, Hasana Čustovića, takođe kasnijeg ustašu. Možda sam ja u svom političkom radu grešio, možda sam svojom borbom protiv Mehmeda Spahe mnoge Muslimane oturio od sebe, ali ipak, moje su namere uvek bile čiste: da se u međusobnom poštovanju ravnopravnosti i ljubavi nađe najbolje rešenje za međusobne odnose. Izgleda, da u tom nisam ni najmanje uspeo. Da sam se 1941. godine zatekao u Gacku, verujem da bi me moji najbliži saradnici DŽemo Tanović i Hasan Čustović sasekli na komade.

ŠPIJUN IZ AVTOVCA
I U prvim danima posle oslobođenja, 1918. godine, sreo sam se sa ovim problemom u Gacku. Mnogi Muslimani bili su **šuckori**, dakle najgora vojska koju je formirala Austrija da se sveti Srbima. Glavni špijun na vojnom sudu u Avtovcu gde se sudilo pohvatanim Srbima posle kapitulacije Crne Gore, bio je Arif Tanović (Ibanović), koji je čak bio pustio bradu i oblačio se kao pravoslavni sveštenik da bi došao do više detalja kojima je kasnije teretio pohapšene nesrećnike. Preko 30 ljudi je tada obešeno i **zasluga** za sve ovo pala je na Arifa (oca pomentuog DŽema). Sličnim delima zamerili su se tada još i mnogi drugi gatački Muslimani ali delovanjem mudrijih ljudi, najviše Spasoja Bukvića, svaka pomisao na osvetu je suzbijena.
Kao poslanik u Narodnoj skupštini mnogo sam napadao Mehmeda Spahu, vođu bosanskih muslimana, ali zbog njegove dvolične politike. Prolazeći kroz Sarajevo uvek sam navraćao kod mitropolita Petra Zimonjića, jedne svetle i čestite figure, koji je ceo svoj život proveo u propovedanju bratstva svih vera, a specijalno bratstvo među pravoslavcima i muslimanima. Ali i njega su ubile krvožedne ustaše!
Kad sam tako jednom navratio, mitropolit mi u razgovoru, po svom običaju uvijajući i nagovarajući misli napola, reče: **Ma dobar si, Risto, dobar, nemam šta da ti rečem, ali što mi onoliko napadaš Spahu? Ne boj se ti Spaha, ni Muslimana, oni će uvek sa nama, jer im je to interes, jer moraju, i jer ne mogu drukčije. Mi Srbi smo Istok, a oni su Istok, nas vuče Istok, a njih vuče Istok, i oni nemaju kud, već sa nama!**
Siromah, mitropolit pao je kao žrtva svoje naivne vere. Učio je da je **brat mio ma koje vere bio**, ali njegove reči nagnale su me da o problemu odnosa između pravoslavnih i muslimana često mislim i da dođem do izvesnih zaključaka. Danas nisam u drugoj mogućnosti, osim da ih poverim ovom dnevniku.

SRBI - UGNJETAČI
ZABRINJAVA što u poslednje vreme neki tzv. levičari među Muslimanima zastranjuju u krajnji separatizam i mržnju. Tako neki Šehović u zagrebačkom **Vjesniku** prikazuje sve defetiste bivše Jugoslavije kao borce protiv ugnjetača (a ti ugnjetači su Srbi), a neki Atif Purivatra se buni što među ugnjetene narode u bivšoj Jugoslaviji (pored Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca), nisu uvršteni Muslimani (opet su, dakle, ugnjetači samo Srbi, pa čak i kad su ih klali ko god je stigao). Sličan otrov može se uočiti u članku visokog intelektualca profesora Midhada Begića kad piše o Jovanu Dučiću.
Kad sam ove retke dao Jovi Jakšiću, nekadašnjem vođi bosanskih socijalista, da pročita on mi reče sledeće:
**Ako Bosna jedanput bude podeljena između Srbije i Hrvatske (slično podeli koju su izvršili knez Pavle i Maček), onda je bosansko muslimansko pitanje rešeno, bez obzira na to da li bi posle te podele ostala zajednička država ili ne bi. Deo Muslimana koji bi u tom slučaju pripao Hrvatskoj bio bi beznačajan (njihova glavna masa je na istočnoj strani i pomešana sa Srbima), tako da oni tamo ne bi mogli da igraju nikakvu ulogu, dok bi deo na drugoj strani bio smrtno osakaćen.

Nastavlja se