Piše: Miša Ristović
JEDAN je od retkih roditelja kome je porodilište, posle vesti o iznenadnoj smrti deteta, omogućilo da sahrani svog mezimca. NJegovoj rodbini isporučen je mali kovčeg bez bilo kakvog propratnog papira, pa je dete sahranjeno. Od tada je prošla 31 godina…
Slavoljub Milenković (57) iz moravskog sela Trnjane, teleprinterista na železničnoj stanici u Aleksincu, svih tih dugih i tužnih godina nije se mirio sa tim da je njegov sin zaista umro.
- Dete mi je ukradeno! - veli Slavoljub. - Znam i gde se nalazi moj sin. Kupila ga je jedna bogata porodica iz Niša.
Ova, još jedna gotovo neverovatna, priča o sumnjivim smrtima neovorođenčadi u porodilištima počinje 7. septembra 1971. godine, kada se u aleksinačkoj bolnici porodila Slavoljubova supruga Milica. Na svet je donela muško dete, teško 3.500 grama. Porodila se u devetom mesecu trudnoće...

ŽIVOT PROŽET SUMNJOM
Kako nije mogla da doji bebu, Milica je prebačena na dečje odeljenje bolinice u Aleksincu, gde su proveli petnaestak dana. U tom periodu konstatuje se da detetu nije dobro, pa dr Trajković predlaže da se majka sa bebom prebaci u nišku bolnicu.
- Dete sam dva puta video u Aleksincu i jednom u niškoj bolnici. U drugom pokušaju nije mi dozvoljen ulazak na Ginekološko-akušersku kliniku zbog neke epidemije - priča Slavoljub Milenković. - Onda su me 8. oktobra obavestili da je beba umrla, a baš tog dana supruga je operisala debelo crevo.
Odmah se Slavoljub iz Trnjana uputio u Niš. Zatražio je u porodilištu da vidi telo svog sina, ali mu glavna sestra nije dozvolila. Revoltiran, fizički je nasrnuo na nju, pa su morali da intervenišu policajci. Kada su saznali zbog čega je Milenković planuo, bili su korektni prema njemu. Slavoljubu ipak nije dozvoljeno da vidi telo svog tek rođenog mezimca.
Rodbina Milenkovića potom preuzima mrtvački sandučić i sahranjuje bebu.
- Limeni sanduk u kovčegu nismo otvarali, jer su nam tako naložili iz niške bolnice - kaže Slavoljub. - Telo nismo videli, pa je ostala sumnja šta smo uopšte sahranili.
Skrhana tugom ali i bolešću, godinu dana kasnije umire i Slavoljubova supruga Milica. A on, verujući lekarima da je mu je **Bog dao dete, pa ga odmah uzeo** pokušao je da živi sa onim što mu je crna sudbina trasirala.
Živeo je, ali i sumnjao.
- Trideset godina sanjao sam da mi je sin živ!
Nedavno je Slavoljub odlučio da krene u veliku istragu do prave istine. Zakucao je na vrata matične službe Skupštine opštine Aleksinac i bez problema dobio krštenicu na kojoj, međutim, u rubrici Naknadni upisi i beleške ne piše da je dete - umrlo?!
Sumnja je počela da sustiže sumnju. Odmah je zatražio i Izvod iz matične knjige umrlih, ali taj dokument nije postojao. Jedna žena, administrativni radnik u SO Aleksinac, obećala je tada već izbezumljenom Slavoljubu da će mu pomoći. Pažljivo je u matičnoj knjizi pregledala prijemnu ali i matičnu knjigu umrlih. Kada je uvidela da dete Milenkovića nije upisano, Slavoljubu je predložila da ode do policije, da vidi da li je upisan jedinstven matični broj za sina.
Međutim, posle provere u kompjuteru, utvrdilo se da sin Milice i Slavoljuba Milenkovića nije zaveden ni u aleksinačkom OUP-u.

SLUČAJ BLIZANACA
- Odmah mi je sve prekipelo, jer su se moje sumnje dokazale opravdanim. Kako je moj sin umro, a ta smrt nigde nije upisana? - kaže Slavoljub. - Otišao sam do inspektora u OUP Aleksinac, kome sam ispirčao šta se sve događa, a po njegovoj preporuci, napisao sam tužbu i podneo je Opštinskom javnom tužilaštvu.
Kako bi dokazao da mu navodno preminuli sin nije upisan u Matičnu knjigu umrlih, Milenković je zatražio u Matičnoj službi SO Aleksinac da fotokopira tu knjigu, ali mu je službenica odbrusila da tako nešto ne sme da mu dozvoli. Slavoljub je potom otišao i kod predsednika SO Aleksinac da se požali kako mu ne dozvoljavaju da uzme papire koji mogu biti i te kako važni za eventulani istražni postupak po njegovoj tužbi.
Prvi čovek aleksinačke opštine je svog iznenadnog gosta pažljivo saslušao, pozvao je matičarku, a onda su mu **horski** saopštili da njegov zahtev nije ostvarljiv i da mu ne veruju u njegove sumnje ni jedan jedni postotak!
Posle silnog ubeđivanja, ipak su prihvatili da preuzmu zahtev Slavoljuba Milenkovića za izdavanje potvrde da mu sin, koji je zvanično umro 1971. godine, nije upisan u Matičnu knjigu umrlih.
Naravno, traženu potvrdu u mećuvremenu nije dobio.
Verica Radišić iz Obrenovca je samo jedna od mnogih majki koje su dugo u sebi nosile tu strašnu dilemu da li da i dalje ćuti ili da krene u potragu za detetom za koje smatra da joj je ukradeno. Na jednom od skupova sumnjičavih roditelja u Sokobanji, novinarima je ispričala svoju tešku priču.
Saša i Sanja. Smislila im je imena dok ih je još nosila u stomaku. Tog sparnog leta 1986. godine trudna Verica Radišić se radovala svojim budućim bebama blizancima. I 1. septembra se porodila u porodilištu u Obrenovcu. U sedmom mesecu, malo ranije, ali, bože moj, rekli su joj lekari da će sve biti u redu. Dečaka i devojčicu su sutradan prebacili u beogradsku bolnicu za nedonoščad.
Rekli su joj da je tako bolje, tamo imaju mnogo bolje uslove da napreduju. Dečak - kilogram i osamsto grama, dug 48 centimetara, devojčica nešto teža i duža. Divno, mislila je Verica. Suprug Milomir - Mića, srećni otac, već sutradan je otišao u Beograd da se raspita kako su mu deca. Devojčica je dobro, ali dečak je nešto slabiji. Nego, biće sve u redu. Već sledeći put ništa nije bilo u redu.

TRAGANJE ZA - SANJOM
Miću su pozvali u stranu i rekli mu da je dečak, hvala bogu, živ i drži se, ali devojčica je umrla. Pet dana je živela, i gotovo. Nebo mu se okrenulo. Tek tako, nema je! Nije se snašao ni da pita kako, zašto, gde je... Snužden, u strahu da li će mu sin preživeti, otišao je kući u Obrenovac. Krio je nekoliko dana da kaže Verici, da se ne potrese, doživi šok.
Posle tri meseca porodica Radišić je došla u Beograd i preuzela malog Sašu, već ojačalu bebu od tri kilograma. Sreća u nesreći je da im je Saša živ, mladi su, imaće još dece, tešili su ih lekari.
Dve godine kasnije dobili su sina Slobodana. Nekako su se utešili. Ali, majka Verica nikako da zaboravi svoju kćerku Sanju. Sanjala je da je živa.
- Odem u crkvu, zapalim mrtvima sveću za dušu, ali Sanji ne mogu. Nikada mi to nije uspelo, a htela sam. Kasnije sam i shvatila da ne ide tako, da jednostavno ne mogu to da uradim. I kopkalo me je, nikakav dokaz nismo imali da ona nije živa. Tražili smo povremeno, ali nikad uporno. Verovali smo i nismo. Samo sam ja imala neki neodređeni osećaj da nije tako kako su nam govorili lekari.
Sašu pozovu u vojsku. Bilo je to 1990. godine.
- I tada kad je polazio, imala sam osećaj da ga više neću videti živog. Plakala sam, suzbijala to u sebi, a crne slutnje su se obistinile - predočila je Verica. - Pet dana do kraja roka, na slavonskom ratištu kraj Markušice poginuo je. Taj 18. decembar 1991. godine pamtiću kao svoj najcrnji dan. Doneli su ga u limenom sanduku, a ja sam ostala da tugujem. Prolazilo je vreme, ali ono majci ne leči rane. Ali, počela sam da razmišljam šta je sa Sanjom. Da li je ona tu negde, živa i da ne zna kako joj majka tuguje.
I sada Verica i Mića Radišić iz Obrenovca tragaju za Sanjom. Imaju samo njenu otpusnu listu iz bolnice gde piše da je bezimeno žensko dete umrlo. Ne piše ni od čega, ni kada...

NASTAVLJA SE