Piše: Miša RISTOVIĆ
I ONI spadaju među ucveljene roditelje koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta.
Porodici Vučković iz Beograda - LJiljani i Jovici - mnoga teška pitanja i još teže dileme ne daju mira.
- Mnogi će pitati šta smo čekali 11 godina, pa tek sada pokrećemo pitanje naše navodno umrle dece. Pa, nismo bili svesni šta nam se dogodilo, niti smo mogli da poverujemo da nam je neko proglasio dete mrtvim, da bi ga kasnije preprodao - kaže Jovica Vučković. - Posle silnih sličnih priča, čvrsto verujemo da su deca kradena iz porodilišta. Pridružili smo se zajedničkoj tužbi kako bi sprečili da se to više nijednoj porodici ne desi. A nadamo se i da ćemo ući u trag našem detetu.
Jovičina supruga LJiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnođe u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.

AUTOPSIJA BEZ PEČATA
- Ležala sam dva dana sa puklim vodenjakom potpuno sama u sobi, a oni su hteli da idem na ultrazvuk, da rade neke analize - priča LJiljana.
Kada je 15. oktobra osetila bolove, bukvalno je sama otišla do boksa za porađanje i sve je proteklo u redu. Rodila je muško dete koje je zaplakalo, a potom joj je rečeno da dete mora neko vreme da bude u inkubatoru. Međutim, ubrzo je dr Kostić rekao da **ne brine, još je mlada, i da joj je dete umrlo**. Navodno su mu ispucali kapilari.
- Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava jer nisam dobio nikavo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam do odem do odeljenja gde je ležala LJilja, koju sam zatekao ucveljenu... - priča Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerđa Kokaia. Na izveštaju, međutim, nema nijednog pečata.
Vučkovići posle velike traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za isipitivanje krvi jedna doktorica im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori.
LJiljana 1993. godine rađa sina Nikolu, a četiri godine kasnije i kćerku Jelenu.
- Sada tražimo četvrto dete, našeg sina - poručuje Jovica.
Danica Dimitrijević (65), penzionisani ekonomista iz Beograda, za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragičnu sudbinu, nijednog trenutka nije prestala da traži svoje dete.

MLADIĆ ISTI OTAC
Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno!
- To što dosad nisam uspela samo može da ide na dušu onima koji su me tim besramnim činom hteli da upropaste - kaže Danica. - Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam nikakvu laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza.
Uzimala je Danica advokate i detektive, ali uzalud. Svi su je varali i uzimali novac, pa je rešila da sama traži sina.
Jednog dana 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji joj je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila… Mladić je bio slika i prilika Daničinog momka, njene velike ljubavi, koji je bio korpulentan, karakterističan, sa devijacijom u nosu, te je imao specifičan glas.
Danica je odmah otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine, kada bi njen sin trebalo da upiše fakultet. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka.
Posle toga odlučila je da sve ponovo pokrene…
Danica Dimitrijević se pre 33 godine zaljubila u jednog mladića i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici **Dr Dragiša Mišović** u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 centimetra. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor bolnice kako babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici kralja Milutina.
- Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na lični zahtev, izašla. Sestri su u međuvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neku nakazu, neko žuto dete dugo svega trideset centimetara - priča Danica. - Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Đetko Brajović kaže da mi je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kući, kad dolazi komšinica koja je primila telegram iz bolnice u kome piše: **Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo dete sahraniti o našem trošku**.

REŽIM VOJNE TAJNE
Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete - mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je od jutra do mraka sedela ili stajala ispred bolnice.
- Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela sam ih, psovala, ali su svi skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali kako je ko stigao. Ali sve je bilo uzalud - veli Danica. - Potom me moja firma pošalje na gradilište u Zambiju, gde sam provela godinu i po dana.
Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu, u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rođenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da nisu upisana u knjige rođenih, već samo u knjige umrlih…
Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to.
- Moje dete su tek naknadno, 1993. godine, upisali u matične knjige rođenih, da zataškaju trag. Branko Stefanović, šef matičnog odeljenja u opštini Savski venac, rekao mi je u oči da je nada mnom izvršen kriminal - tvrdi Danica. - Vidosav Jovanović, zamenik direktora tadašnjeg Zavoda za prevremeno rođenu decu, i pre devet godina rekao mi je kao i nedavno da sam mogla da vidim dete da sam htela, sedam dana je rok, a ja imam žive svedoke kako su me izbacivali sa ulaza bolnice, ne dajući mi da kročim unutra. A kada sam im tražila istoriju bolesti, oni su mi dali potvrdu da mi je dete umrlo.
- U bolnici mi umesto tražnih papira daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga - predočava Danica. - Kao da je to vojna tajna. Sve su to smislili kako bi sakrili svoj kriminal.

NASTAVIĆE SE