Piše: Miša RISTOVIĆ

REŠILI su da podnesu krivične prijave i tužbe protiv onih koji su ih, kažu, ojadili. Da se stvar istera na čistac. Da se uvere da li tu ima istine ili ne. To što ih svi odvraćaju da je proteklo mnogo vremena njima ništa ne znači. Kažu da idu do kraja.
Biljana i Časlav Momirović iz sela Džigolj kod Prokuplja uporni su u svojoj nameri da dokazima potkrepe svoj stav da im je dete - ukradeno. Ako ne može pred sudom, moći će pred Bogom, kažu. A Momirovići, za razliku od drugih sumnjičavih roditelja, tragaju za dvoje dece, dva sina.
- Znamo da nismo jedini koji tragaju za svojom navodno umrlom decom. Porodica Gopić iz sela Babotinac imala je, otprilike u isto vreme, iste nevolje. Takođe i Ivankovići iz Božurne. Odlučili smo da učinimo sve što je moguće da pronađemo svoju decu - priča Časlav Momirović. - Podnetom krivičnom prijavom samo smo pitali smemo li, imamo li pravo na istinu, makar i posle toliko godina roditeljskog bola.
DETE JE UMRLO
BILJANA kaže da je prvo dete rodila 10. januara 1983. godine. Dva kilograma i dvesta grama. Zaplakalo je po rođenju. Videla ga je, a babica joj je rekla: “Ženo, pogledaj, imaš sina!” Međutim, nisu joj ga donosili dva dana.
- Tek trećeg dana doktor mi je kratko rekao da je dete umrlo. Bez ikakvog objašnjenja, bez ijedne utešne reči. Samo, eto, dešava se, a ja sam mlada i pa ću imati još dece - kaže Biljana Momirović. - Sutradan su me pustili kući.
Godinu dana kasnije, 26. januara, Biljana je rodila kćerku. Vrlo brzo je sa njom izašla iz bolnice. To je danas lepa, zdrava devojka.
Treće dete Biljana i Časlav su dobili 26. jula 1985. godine. Prethodno je Biljana išla na sve kontrole. Sve je u redu, govorili su joj. I na Svetog Aranđela, njihov sabor u selu, Časlav je odvodi u istu bolnicu gde se prvi put porodila. Jave mu da je muško, a on se raduje. Dečak je bio vitalan, po rečima sestara i doktora, kažu Momirovići.
- Zdravo, plače jako, ali mi ga posle prvog puta ne donose na podoj - nastavlja Biljana. - Čekam, čekam i počinjem da sumnjam. Nije valjda opet. Čim je muško, odmah muke. Pitam babicu zašto mi ga ne donosite? Ona kaže osorno i grubo: “Valjda mi ovde znamo kad ćemo ti ga doneti...” Trećeg dana je ušla u sobu i povikala: “Ženo, dete ti je umrlo, hajde sa mnom kod doktora na razgovor.” Ja hoću da se ubijem. Ne verujem. Rekli su mi da ne dolazi u obzir da vidim dete, da sam mlada i da ću se prestraviti. Odmah sam posumnjala da tu nešto nije u redu. Zašto da ne vidim rođeno dete, makar i mrtvo. I šta će oni uraditi sa njim?
Časlav dodaje da je došao u bolnicu odmah po Biljinom porođaju, kada su mu rekli da je sve u redu i da ide kući i časti komšije jer je dobio sina!

OBDUKCIJE NIJE BILO
- TAKO sam i uradio. A onda, kao grom iz vedra neba, vest o tome da je dete dobilo izliv krvi na mozak. Uvere i mene da ne vidim dete, da je bolje tako... Još rekoše da će poslati telo na obdukciju. Pitam kada ćemo da znamo šta je bilo. **Dobićete poštom odgovor**, kažu mi - podseća Časlav. - I evo, prođe sedamnaest godina, a nalaza sa obdukcije nema. Uvidom u bolničku arhivu, preko veze, utvrdili smo da zahtev nije ni upućen. Neko je **preskočio** ovu formalnost. I sklonio naš dopis.
Časlav je vremenom počeo da razmišlja da Biljana ne bi smela više da rađa, da možda ima neku skrivenu bolest. Zato su išli na mnoge preglede u Niš, pa u Beograd, gde su lekari konstovali da je žena sasvim zdrava. Dugo su oklevali s novom trudnoćom. Osam godina ni tamo ni ovamo.
Konačno, Momirovići su dobili još jednu bebu, rođenu u Nišu 27. januara 1993. godine. To je njihov sin Vlada, devetogodišnji, veseo i temperamentan dečak.
- Ali vremenom razmišljamo, kako to da je od tri muška samo jedno iznela. Crv sumnje nas nagriza. Sina rođenog 26. jula 1985. godine oboje smo godinama sanjali. Bio je to jedan isti, stravično podudaran, san. Sanjala sam kuću, i njega, plavokosu bebu, i jednu ženu u crnom, i jednu drugu, koja ga čuva. Ispred kuće česma, nad njom jabuka - velika, razgranata... I neku prodavnicu u komšiluku - kaže Biljana. - Oduvek smo sumnjali u ono što nam je rečeno u prokupačkoj bolnici.
Časlav tvrdi da nije tražio veze kada se njegova Biljana porađala, niti je znao ko je od lekara tada u toj smeni.
- Mi smo ljudi sa sela, ne razumemo latinski i poštujemo beli mantil. Ne želimo nikoga ni da optužujemo, jer nismo znali ni kako su se zvali lekari i babice u porodilištu, a i zašto bismo - kaže Časlav. - A možda smo i zato delovali pogodno za krađu dece.

SNOVI ILI STVARNOST
MOMIROVIĆ priča i da su, služeći se pre svega roditeljskim instinktom i uz pomoć volje, u okolini Aleksinca pronašli dečaka koji bi mogao biti njihov sin.
- Saznali smo da postoji jedan mali koji je usvojen, to ne krije ta porodica, ali da vremene rađanja i sličnosti sa Biljanom ukazuju na našeg prvog sina. Odem, krijući se, da ga vidim. I jeste, nema tu mnogo razmišljanja. Ali, ta porodica priča sasvim neku drugu priču, krije nešto. Žena kod koje živi kaže da ga je uzela iz beogradskog porodilišta - tvrdi Časlav. - Mi jesmo neuki ljudi, živimo od poljoprivrede, ali znamo da se deca za usvajanje uzimaju iz Doma u Zvečanskoj, a nikako odmah iz porodilišta. I znamo da je usvajanje jedna teška i dugotrajna procedura. A ona kaže - ima ugovor o usvajanju. Pa nije to njiva na prodaju, pa da imaš ugovor! Majka dečaka je navodno neka doktorka iz Sokobanje koja ga je ostavila i svih ovih godina se ne pojavljuje. Ne dozvoljavaju da se uradi analiza krvi. Da se vidi da li sam ja otac. Nisam toliko neuk da ne znam da je krv uvek ista, da to nema veze sa pubertetom i drugim pričama.
Biljana predočava i da su oni bili u toj kući i porazgovarali o svemu.
- Prilikom prvog susreta žena je bila neprijatna. Kasnije je **omekšala**. Kad sam prvi put videla tu ženu, njenu kuću i dvorište - zamalo da se srušim! To je bila žena iz mog sna, i u dvorištu je stvarno bila česma, a iznad nje velika jabuka. Ista ulica, isti sokak, a u njemu - prodavnica... Sve sam ja to već videla, znala sam i kao majka osećala - kaže Biljana.
Momirovići su ubeđeni da će pravda na kraju da pobedi. Važno nam je da smo dečaka pronašli.
- Teško je opisati kako nam je bilo kad je pozvao brata i sestru u šetnju, i kad smo ih gledali kako pričaju i sede zajedno - kažu Momirovići. - On je već odrastao, uskoro će biti i punoletan. Ako bude želeo, uradićemo sve analize i dokazaćemo istinu.

ŠTA STE ČEKALI
- VIDIMO u novinama da u prokupačkom tužilaštvu pitaju šta smo čekali do sada sa prijavom, i tvrde da ovakvi slučajevi zastarevaju posle tri, a najviše šest godina. Nama još nisu zvanično odgovorili. Ako je neko ukrao naše dete zar to nije zločin i ne razumem kako takvo nedelo može da zastari? - pita se Časlav. - Pogotovo ako u Opštinskom tužilaštvu u Prokuplju kažu da “ne isključuju mogućnost da je osamdesetih godina bilo slučajeva kakav je slučaj porodice iz Džigolja!”


Nastaviće se