ALI, ja ga pamtim drugačije. Sećam ga se zbog nečeg sasvim drugog. U Srebrenici je živela šestogodišnja devojčica po imenu Fuada Sukić. Umirala je od neke bolesti, i da bi joj se spasao život bila je potrebna hitna evakuacija. Oivind je organizovao da norveški helikopter ARAPAHO doleti i evakuiše je. Srbi su se složili i helikopter je stigao. Ali, došlo je do zbrke. Holanđani je nisu doveli i letilica je čekala prazna na fudbalskom igralištu. U to vreme Rouz je sprovodio vazdušni napad protiv Srba na drugom mestu. Napad je krenuo i Oivind je, plašeći se srpske odmazde, bio prinuđen da otkaže helikopter, koji se u Tuzlu vratio bez devojčice.

Kako je dan odmicao, situacija je postajala sve napetija. Srbi su bili zatvorili sve svoje kontrolne punktove, uglavnom su zagorčavali život pripadnicima UN. Do Oivinda je stigao izveštaj da je devojčica na samrti. Učinio je sve što je mogao da dobije novu dozvolu od Srba, ali su oni to direktno odbili. Na kraju je odustao i pomirio sa s tim da će Fuada Sukić umreti. Iz nekog razloga, tog popodneva je nazvao telefonom svoju šestogodišnju ćerkicu, koja je bila živa i zdrava u Norveškoj. Skoro je poludeo od očajanja što ne može ništa da uradi za devojčicu iz Srebrenice.

VELIČINA U HAOSU
POTPUNO frustriran, došao je do mene i molio me da telefoniram Srbima i pokušam da dobijem odobrenje za let. Bio sam do guše zauzet drugim dramama izazvanim vazdušnim napadima. Srbi su jedva razgovarali sa mnom. Pokušavao sam da ga odgovorim, jer sam mislio da se ništa ne može uraditi, ali on to nikako nije prihvatao, nije hteo da ode i nije prestajao da mi dosađuje. Na kraju sam popustio. Sedeli smo zajedno dva sata dok sam ja telefonirao na sve strane, svakome kome sam mogao. Mislim da sam na kraju razgovarao sa Mladićem. Let je dozvoljen. Fuada Sukić je bila evakuisana u Tuzlu, gde je lečena u bolnici i preživela.

Po tome treba pamtiti Oivinda Moldestada - po njegovoj bezrezervoj odlučnosti da učini nešto za devojčicu koju nikada nije video, o kojoj nije ništa znao i koju nikada neće videti. O tome se tamo radilo. O malim ljudima. Zaista je sramota kako su prema njemu, zbog onoga što je bio, postupali Amerikanci, i što je još gore, njegovi sunarodnici. Umesto što ga izbegavaju, Norvežani bi trebalo da se ponose njim. Nemam razumevanja za te nadobudne nitkove, te ovisnike o lap-topove, te ratnike iz fotelja, slične kameleonima koji iznose jednu teoriju za drugom iz svoje ušuškane, zatvorene akademske sredine ili iz jalovog okruženja raznih ministarstava. Oni nisu bili u Bosni.

Oivind je bio UN i UN su bile Oivind. Samo zbog tog jednog dana, zbog Fuade Sukić i zbog Oivinda Moldestana, misija UN bila je uspeh. Nije bila promašaj.

SMITOV RED
PRETPOSTAVLJAM da smo zbog toga što smo funkcionisali na površinskom nivou, što smo bili okovani moralnim ograničenjima, suočeni sa teško shvatljivim problemima, i što su naša nastojanja da nađemo rešenje nailazila na tatarske manipulacije, bili skloni da tražimo utehu u malim gestovima ljudske dobrote. Ovo je ojačalo našu poziciju na **moralnom uzvišenju**, ali je bilo uglavnom beznačajno u rešavanju poblema rata na dubljem operativnom nivou. Sigurno je da danas ima ljudi koji ne bi bili živi da to nije bilo tako. Za one kojima smo pomogli ovo su bile krupne stvari i zato ne treba umanjivati zasluge niti prezirati one koji su se potrudili da pomognu drugima na **površinskom nivou**.

Teškoće na koje sam nailazio poslednja tri meseca koja sam proveo tamo nisu imale nikakve veze sa novodošavšima, niti sa Smitovim novim poretkom stvari. Seme tog uzburkanog vremena nalazilo se u prošlosti u Starom poretku. Ovaj prelazni period od Starog na Novi poredak bio je težak iz potpuno neočekivanih i nepredvidivih razloga. General Smit je sa sobom doneo novu meru vojne mirnoće i reda. NJegova odluka da međusobno obraćanje mora biti po činu bilo je simptomatično za potrebu da se haos pretvori u kakav-takav red, bar u kancelariji za osoblje i kod članova tima.

Nije nikakvo čudo da su novodošavši bili zapanjeni što su nas, starosedeoce, zatekli u stanju koje su oni nazivali **van kontrole**. Da li su, u stvari, mislili **neprihvatljiv metod**? Ako smo bili van kontrole, to je bilo prosto zato što je kontrola bila vrlo mala ili nepostojeća. Velika preterivanja starog poretka i njegovo kolektivno ponašanje su praktično nestali. U tom smislu, iako se posao nije uopšte promenio, iako se situacija na terenu pogoršavala, vladala je promišljena mirnoća, u kojoj se na stvari gledalo u perspektivi, manje instinktivno reagovalo i manje uzbuđivalo zbog neposrednih kriza.

LUKSUZ NAKNADNE PAMETI
OVU usamljenost sam doživeo kao veliki šok, koji sam tada teško primio. Sada, kada me nemilosrdno progoni ova iskonska grabljivica zvana Istina i kada mogu sebi da priuštim luksuz naknadne pameti i vremena za razmišljanje, u stanju sam da smestim stari poredak na mesto koje mu pripada i sada mogu da racionalizujem ono što nam se tamo desilo.

Novi poredak je doneo vojnu senzibilnost i oterao duhove kulta ličnosti pokretanog egom, za vreme kojega smo svi postali lakeji koji su bezuslovno, bez razmišljanja, kao kučići, izvršavaju svako naređenje i instrukciju, bez obzira koliko su bili apsurdni - svi smo bili fanatici, pokretani hipnotizirajućom, mazohističkom i samo-kažnjavajućom fascinacijom sa ličnošću kulta. Na više načina postali smo produžetak tog ega, kopirali smo njegovo držanje, prihvatili kao potpuno normalno ponašanje koje ne samo što nije bilo ortodoksno, već je, što je još gore, bilo izvan same ortodoksonosti. Neprihvatljiv metod? Nije bilo nikakvog metoda!

Dani kada smo bili lakeji su prošli. Kancelarija za osoblje je u svakom pogledu prestala da bude **zajednička soba na univerzitetu**. Na neki perverzan i nostalgičan način nedostajalo mi je maltretiranje. Prepustio sam se struji. Normalno ponašanje prema sebi sam doživeo kao ogroman šok. Mislim da se nikada nisam na to navikao, što me je dovelo u konflikt sa novim poretkom.

Pretpostavljam da je jedini način da se objasni ono što se svima nama tamo dogodilo da se kaže da svaki rat proizvodi svog sopstvenog Kurtza (gl. ličnost iz Konradovog romana Srce tame). Naš i bosanski Kurtz je bio stari poredak. Kada je on nestao, odneo je sa sobom, a delimično i ostavio iza sebe, dronjave ostatke nečega što bi se skoro moglo nazvati paganskom ideologijom. Nije onda nikakvo čudo što su autsajderi koji su virili kroz magično ogledalo bili zaprepašćčeni onim što su videli u bosanskom srcu tame -Užas! Užas!... naših ludih duša.

K R A J