ONDA je primenjen modifikovani plan B. Gužvić je razoružan, obojica su izvučena iz helikoptera i stavljene su im lisice na ruke. Ubačeni su u jedna oklopna kola, provedeni kroz Kilo 1, onda kroz ničiju zemlju i ostavljeni na 100 metara od Sijere 1, pored puta, još uvek sa lisicama na rukama. Oklopna kola su se onda brzo vratila u Kiseljak, gde su ovi nespretnjakovići otkrili da su zadržali Gužvićev pištolj.

Ovo me je razbesnelo. Posle višednevnih delikatnih pregovora, Srbi su prihvatili da se pukovnik Gužvić vrati. Ali, pošto nismo čekali još dvadeset četiri sata, cela stvar je upropašćena.

Srpska TV je **pošandrcala** zbog ovog incidenta: intervjuisali su Gužvića do iznemoglosti. Mladić je nestao i šanse da se dobije njegova saglasnost za konvoje za Goražde ili za ma šta drugo brzo su se smanjivale.

Načelnik Generalštaba Ujedinjenog kraljevstva feldmaršal ser Piter Indž, dolazio je u posetu u ime Ministarstva odbrane i trebalo je da prođe kroz Sijere da bi ušao u Sarajevo. Vreme njegove posete nije moglo biti gore. U kancelariji za osoblje DŽim Bakster se suočio sa značajnom odlukom koja je potencijalno mogla imati negativne posledice po njegovu karijeru: da li treba otkazati posetu feldmaršala Sarajevu. DŽim Bakster je zatražio da mu da uravnoteženo i nepristrasno mišljenje.

RAZLOZI SUMNJE
TEŠKO je dati takvo mišljenje ako si se upravo provezao kroz haos u Dobrinji u neoklopljenim kolima, ali mi je izgledalo da je čista ludost dozvoliti načelniku Generalštaba da pokuša da prođe kroz Sijere. Srbi bi žarko želeli da uhvate jednog britanskog oficira, stave mu lisice na ruke i izbace ga na put. Čak i kada bi prošao kroz Sijere, nikada ne bi prošao kroz Ilidžu, to osinje gnezdo. Moje mišljenje je dovelo do otkazivanja posete feldmaršala ser Pitera Indža Sarajevu. Ponekad pomislim da je taj mali incident bio geneza odluke zbog koje smo kasnije DŽordi, El Pi i ja bili sumnjivi cele dve godine.

Primopredaja sa Tomom se odvijala bolje od očekivanja. Susreli smo se sa najvećim brojem ličnosti koje su važne za odvijanje posla, osim sa Mladićem. Tokom dve nedelje bilo je dovoljno drama zbog kojih smo nas dvojica morali redovno da idemo na brdo. Pri kraju ovog dvonedeljnog perioda, na povratku za Sarajevo, mimoišli smo se sa kolonom vojnih džipova punih ruskih oficira, sa velikim šeširima na glavama, koji su išli u suprotnom pravcu. U prvom vozilu primetio sam Tolimira. **Kladim se da se vraćaju sa nekog važnog sastanka u Lukavici. Kladim se takođe da je Mladić bio prisutan**, rekao sam Tomu. Rešili smo da ovo proverimo i zaustavili smo se u Lukavici, gde smo videli jedan džip parkiran ispred Inđićeve kancelarije. Na vratima su bila dva Mladićeva telohranitelja. Ovo je bila savršena prilika da upoznam Toma sa Mladićem.

ZAŠTO NISI CRN?
VRTELI smo se u Inđićevoj čekaonici dok nismo čuli da Mladić i njegova grupa silaze niz stepenice. Bio je iznenađen što me vidi. **Mali, šta ti radiš ovde?** Rekao sam mu da odlazim i da bih želeo da se moj zamenik upozna sa njim. **Još jedan špijun, zar ne, Stenli?**, rekao je smejući se. Nije pominjao incident sa Gužvićem. Kada su se Tom i Mladić našli jedan naspram drugog, Mladić ga je gromkim glasom upitao: **Znaš li ko sam ja?** Tom je bio pomalo zatečen ali je odgovorio: **Vi ste general Mladić** General je prsnuo u smeh, potapšao Toma po ramenu i zagrmeo: **Odlično! Vidim da ćemo se ti i ja dobro slagati. Odakle si, dečko?** Tom se brzo uklopio u duh razgovora. **Ja sam iz Zimbabvea.** Mladić je razrogačio oči od iznenađenja. **Iz Zimbambea, kažeš? Zašto onda nisi crn? Od početka lažeš! Vidim ja da ćemo se dobro slagati**.

Tada sam poslednji put video Mladića. Uskočio je u svoj džip i odjurio u Han Pijesak, da se pridruži svojim ruskim drugarima. Pošto smo ovo obavili, mogao sam te večeri da saopštim Smitu da se Tom upoznao sa Mladićem i da je primopredaja završena. U ponedeljak, 17. aprila u 16 časova, zvanično sam predao dužnost Tomu. Otišli smo na mesto gde je Gavrilo Princip ubio nadvojvodu Ferdinanda 28. juna, 1914. godine. Rukovali smo se i ja sam mu predao jednu veliku, plastičnu plavo-belu kriglu UNPROFOR, simboličan pehar sa otrovom. Sada je Tom ostao da se peče na žeravici.

Trebalo je da odletim iz Splita u subotu. Umesto da letim helikopterom iz Kiseljaka, ja sam želeo, kao i Piter DŽouns
pre mene, da se provezem do tamo rutama. General mi je pozajmio svoj **Diskaveri** i svog ađutanta, Gaja Levendera. Planirali smo da krenemo u četvrtak i da provedemo dve noći u Splitu. Do tada mi je ostalo još nekoliko dana, koje sam proveo jureći po gradu i opraštajući se sa ljudima koje sam poznavao i koje nikada više neću videti.

SRBI NISU LOŠI...
JEDNO popodne sam proveo sa Inđićem, Branetom i Biljanom u njihovoj ofucanoj kancelariji u Lukavici, pozornici tolikih drama, muka, toliko mnogo mentalnih igara. I oni će mi nedostajati. Oni su imali najgori posao: godinama zatvoreni u toj kancelariji, pod pritiskom Mladića, pod pritiskom niza oficira za vezu UN, pod stalnim pritiskom sa svih strana, pod pritiskom igranja manipulativnih mentalnih igara koje su ih sve, siguran sam, zbunjivale. Što se mene tiče, ja sam odlazio odatle. Oni su ostajali za još jednu rundu nasilja.

U sredu sam otišao na Pale, na poslednji ručak sa Jovanom Zameticom. On mi je, više nego ma ko drugi, pomogao da obavim svoj zadatak. Bio je posrednik koji je pomogao da se oslobode taoci, koji je bio primoran da se rve sa Karadžićem oko svih stvari zbog kojih me je Rouz slao kod njih. On je ostajao, zaglibljen u međuprostoru i niko mu nije verovao. Posle ručka odvezao me je da se vidim sa Karadžićem, koji mi je rekao nešto vrlo čudnovato. Vreme je, rekao mi je, da se vratim u UK, da nastavim uspešnu karijeru i da pokažem da svi Srbi nisu loši. U to malo reči nagovestio mi je da su Srbi propustili priliku.

Za oproštaj mi je dao nekoliko suvenira, kolekciju njihovih maraka: **Ovakvu sam poklonio i vašoj kraljici**. Dao mi je i jedne gusle, čije nas je škripanje uvek mučilo kada god smo išli na Pale: **Ovakve sam poklonio DŽimiju Karteru**. Onda mi je dao list papira formata A4, na kome je bila odluka o dodeljivanju medalje **Humanitarni krst**. Pisalo je: **Majoru Majku Stenliju (Milošu Stankoviću) za izvanredne napore u olakšavanju patnji civilnog stanovništva u Bosni i Hercegovini.** **Tako smo je formulisali jer znamo da si podjednako pomagao Muslimane, Hrvate i Srbe.** Objasnio sam mu da je **Šindlerova lista** bila zajednički poduhvat u koji je bilo uključeno mnogo ljudi, ne samo Britanaca, već i Kanađana, Amerikanaljca i Muslimana iz Sarajeva. U odluci je još pisalo **objaviće se u Službenom listu Republike Srpske**. Tada sam mu objasnio da nam nije dozvoljeno da primamo strana odlikovanja i zamolio ga da ne objavljuju ništa.

Nastavlja se