DOK se sve ovo dešavalo, stigla je depeša iz Zajedničkog generalštaba u UK - **Stenlija će zameniti kapetan T. Dib iz lake pešadije, kao oficir za vezu komandanta Komande za BiH sa VRS**. To je bio početak kraja. Tom Dib je trebalo da dođe 1. aprila i plan je bio da mu ja predam dužnost u hodu.

Moja zamena dolazi ne kao prevodilac, već kao oficir za vezu sa VRS. Uprkos silnom blejanju o ovom poslu, neko je negde smatrao naš rad dovoljno važnim da bi promenio opis posla. To je bilo to - određen je i konačni datum primopredaje. Kasnije sam saznao da Vilton nije uslišio Smitovu želju da me zadrži za vreme trajanja svog mandata. Rekli su da sam dosta bio na ratištu i da bi dalje ostajanje štetilo mojoj karijeri. Verovatno je Rouz na svom starom mestu zamenika komandanta kopnenih sanaga stavio tačku na sve. Učinio mi je ogromnu uslugu.

I dalje sam bio u kontaktu sa Rouzom. Jednog aprilskog dana sedeo sam za radnim stolom, pregledajući svu poštu na srpskohrvatskom koja je došla za generala. Jedno pismo, sa kanadskom markom, bilo je adresirano na Majka Stenlija. Kada sam ga otvorio, doživeo sam najveći šok u životu. Bilo je od Jasne Pandurević, njenog supruga Ranka i ćerke Maje, koji su sada živeli u Torontu. Teško mi je bilo da poverujem da su oni bili prvi ljudi sa **Šindlerove liste** koje smo Gus i ja prebacili kada sam preuzeo ovaj posao od Nika. Čudom su stigli do Toronta, osam meseci pošto su izbavljeni iz Sarajeva i pisali su nam da bi nam zahvalili. NJihovo pismo je bilo tako dirljivo, tako ohrabrujuće, da sam ga odmah preveo i poslao Rouzu, koga je ono toliko uzbudilo da ga je pročitao u Šerbornskoj opatiji, prepunoj vernika.

IZMEĐU DVA TABORA

SMIT nije u suštini promenio moju ulogu. Ako išta, bio sam još zaposleniji, idući skoro svakog dana do Pala i nazad i predajući pisma dr Karadžiću. Prestali smo da im šaljemo pisma elektronskom poštom preko vojnih posmatrača UN na Palama, uglavnom zbog toga što sistem nije bio bezbedan, a počeli smo i sami da prevodimo pisma na srpskohrvatski. To je značilo da smo kontrolisali i prevod.

Najveći problem u to vreme je predstavljala želja generala Smita da se otarasi pukovnika Gužvića i njegovog prevodioca iz GV. NJihovo prisustvo tamo je postalo skoro potpuno neodrživo. Regionalna zajednička komisija se raspala. Muslimani i Hrvati su neprekidno insistirali da oni odu i Smit je počeo da brine da UN neće biti u mogućnosti da garantuju njihovu bezbednost. Ironično je što su i Karadžić i Mladić želeli da oni tamo ostanu, sve dok UN otvoreno ne priznaju da ih više ne mogu štititi, čime bi prebacili odgovornost za propast sporazuma o prekidu neprijateljstava na Muslimane, Hrvate i UN. Pukovnik Gužvić je tako postao pion u verbalnom duelu između Pala i UN.

Najveći deo vremena sam provodio u pokušajima da ubedim Srbe da povuku Gužvića iz GV. Mladić je bio u potpunosti protiv toga, a u svakom slučaju, nije mu bilo **dozvoljeno** da razgovara sa UN, što mu je sasvim odgovaralo. NJegovi problemi su bili drugde. General Alagić je, na kraju, uspeo da otera Srbe sa vrha Vlašića bez opreme za penjanje uz stene, koju je tražio od Klintona, preko generala Galvina. Ovo je postigao uz mali otpor Srba. Hrvati su uspeli da zauzmu i održe dolinu Glamoča u Hercegovini, čime je Knin postao ugrožen iz pozadine. Krajem marta, sporazum je nestao u balkanskom dimu, a Smit je očajnički želeo da se otarasi Gužvića.

Otprilike u isto vreme došlo je do potpune zamene osoblja kod posmatrača Zajedničke komisije. Došla je potpuno nova grupa, na čelu sa novim majorom. DŽordži je ostao da održi kontinuitet, ali svi ostali su bili novi.

STIGLA ZAMENA

SREĆOM, 1. aprila stigao je Tom Dib. On nije bio bez iskustva, jer je već ranije bio u Bosni. Tada je nastradao u jednom incidentu sa nagaznom minom, u kome je poginuo jedan kapetan. Za stranca, govorio je srpskohrvatski izvanredno dobro i ja sam smatrao da je on idealno rešenje. U neku ruku, nas dvojica smo bili zemljaci, jer ja sam rođen u Rodeziji, a on je iz Zimbabvea. U svemu ovome jedina stvarna briga je bila da li će ga ljudi kao Karadžić, Mladić, Inđić i Zametica, tretirati na isti način kao i mene. Mogli smo samo pretpostaviti da hoće i nastavili smo sa primopredajom u hodu.

LJudi iz Zajedničke komisije su ga obučili da radi na TACSAT i, ubrzo po njegovom dolasku, neka krizna situacija je navela Smita da pošalje nas dvojicu kod vojnih posmatrača UN na Palama, radi još jedne operacije, **Plava sisa**. Tom je sve poslove oko TACSAT obavio sam, a onda smo zajedno otišli kod Srba da se uhvatimo u koštac sa Zameticom. Već sam bio rekao Zametici da se u UK priča kako ja namerno sabotiram primopredaju i zato sam ga zamolio da ubedi Karadžića i Mladića da Toma tretiraju isto kao i mene. Složio se i uspeli smo da odvedemo Toma do Karadžića, da se upoznaju. Ovo je dobro prošlo.

Problem sa pukovnikom Gužvićem je i dalje bio prisutan i danima smo dosađivali Srbima da bi ih naveli na razmišljanje o tome da ga povuku iz GV. Karadžić je čvrsto verovao da nema svrhe da se razgovara sa UN, bar ne zvanično, ali je bio svestan potrebe da se održi neka nezvanična komunikacija. Obično sam ja zakazivao **tajne** sastanke ili **sastanke u četiri oka**, kada bi se on i Smit sreli u nekoj maloj prostoriji, svako sa svojim činovnikom koji je vodio beleške, ali bez znanja medija. Za ovo je obično bila potrebna neka podvala od strane generala, da bi bar zadržali novinare na odstojanju.

TAJNO KOD KARADŽIĆA

NA jednom od ovih sastanaka razglasili smo da će general ići da obiđe vojnike na Igmanu. Umesto toga, on je otišao na Pale i sastao se sa Karadžićem u jednom neuglednom hotelu. Posle jednočasovnog razgovora, postavilo se pitanje pukovnika Gužvića i Karadžić se složio da je besmisleno i opasno držati ga duže u GV. Pristao je da se on vrati na srpsku stranu. Gužvić je međutim, bio pod Mladićevom komandom i, u svetlu njihovog nestabilnog odnosa, Karadžić je morao da se sa njim dogovori o Gužvićevom povratku. Nije baš tako rekao, ali je izjavio:

**Dobićete moj odgovor**. Složio se, ali je morao da dobije Mladićev pristanak - još jedan dokaz o poremećenim odnosima između vojske i političara - koji će uslediti ako budemo čekali još dvadeset četiri časa.

Uprkos Karadžićevim uveravanjima da ćemo dobiti odgovor, nije se moglo sačekati sa izbacivanjem Gužvića i rešeno je da se to učini tog popodneva. Gužvić i njegov prevodilac strpani su u jedan helikopter, čime je signalizirano Muslimanima i Hrvatima da on odlazi. Pošto nisu bili upoznati sa planom leta, Srbi nisu dali dozvolu za sletanje i zato je on morao biti vraćen u Kiseljak. Nisu ga mogli vratiti u GV zbog opasnosti od Muslimana i Hrvata i zato je primenjen plan B, po kome su njih dvojica ukrcani u jedna oklopna kola koja je trebalo da ih provezu kroz Sijere. Ni plan B se nije ostvario kako je bilo predviđeno. Pukovnik Gužvić je za vreme leta helikopterom osetio da tu nisu čista posla i odbio je da se pomeri dok ne dobije odobrenje od Mladića.

NASTAVLJA SE