SREBRENICA nam je otvorila oči. To je bilo prvo putovanje generala Smita i moje poslednje. Odvezli smo se tamo u utorak, 6. marta i ostali na spavanju kao gosti holandskog bataljona u Potočarima. Vladala je atmosfera očajanja i sumornosti. Izgledalo je da je moral kod Holanđana na najnižem nivou i nisu imali dobrih reči ni za jednu zaraćenu stranu, ni za opsednute Muslimane ni za Srbe koji su ih opsedali. Dok smo se sledećeg dana vozili u Vlasenicu, na sastanak sa Mladićem, bio sam ubeđen da će u Srebrenici doći do katastrofe.

U Vlasenici je Smit ukazao Mladiću na vojne realnosti njegovog položaja. Kada mu je rekao da je njegov najveći problem to što mora da angažuje oko 4.000 vojnika u opsadi Goražda, Srebrenice i Žepe, Mladić je pobledeo i po prvi put je ostao bez reči. Smitova jezgrovita procena ga je uzdrmala. Nije mu trebalo mnogo vremena da se oporavi i iznese neverovatnu pretnju da će promeniti tok Drine i poplaviti Muslimane. Kada neko govori ovakve stvari, jasno je da nema više opcija. Mladić je bio u nepovoljnom položaju.

ORUŽANE BANDE
PORED toga što je pretio da će potopiti Muslimane, Mladić se ogorčeno žalio da konvoji UN u Goražde nose ananas snagama u Goraždu. Imao je pravu opsesiju oko ananasa. Žalio se na tajno snabdevanje oružjem u Tuzli, na hrvatske napade u dolini Glamoča u Hercegovini, koja štiti pozadinu Kninu, i na niz drugih povreda Sporazuma o prekidu neprijateljstava od strane Muslimana i Hrvata. Najkraće rečeno, sastanak se završio bez rezultata, na njemu je samo izbila u prvi plan Mladićeva opsesija ananasima.

Postojale su i druge indikacije da se situacija pogoršava. U Republici Srpskoj se pojačavao banditizam. Vojnim posmatračima UN na Palama su u više navrata ukradena vozila. Na putu kroz Sijere, od Ilidže do Kiseljaka, maskirani naoružani ljudi su slobodno operisali, otimali i krali usamljena vozila UN koja su prolazila tim putem. Oni su verovatno delovali u sprezi sa srpskim vojnicima na kontrolnom punktu Ilidža. Što je bilo još gore, počeli su ponovo da otvaraju vatru na avione.

Jednog dana smo otišli u Zagreb, gde je Smit imao večeru sa g. Akašijem, na kojoj se razgovaralo o daljem radu. Situacija se toliko pogoršala da su u Zagrebu zaključili da je došlo vreme za ponovni razgovor na najvišem nivou sa Srbima sa Pala.

Veliki sastanak sutradan na Palama nije doneo nikakav rezultat. Održan je u velikoj sali za konferencije u hotelu **Panorama**. Ceo srpski prvi tim sedeo je nasuprot prvog tima UN. Ja sam sedeo iza Smita, pored Dejvida, i zadremao sam. Bio je to apsolutni užas. Nije bilo nikakvog približavanja gledišta. Srbi su se međusobno takmičili ko će izneti najgore optužbe protiv UN ili protiv ma koga. Mladić je skoro pola sata govorio o starici koju su Hrvati silovali. Onda je prešao na ananase. Čim ih je pomenuo, Smit je počeo da se smeje. On nije shvatao da su ananasi luksuz na Balkanu. Mladić je poludeo. Probudio me je udarac u rebra. Dejvid mi je dodao poruku od Smita na kojoj je pisalo: **Ja znam da si sve ovo i ranije čuo, ali bi bar mogao da se praviš da si zainteresovan**.

PRETNJE MUSLIMANA
OVO verbalno nadmetanje označilo je prekretnicu. Ubrzo posle toga Srbi su saopštili da Mladić i njegovi oficiri više neće održavati kontakte sa UNPROFOR. Od sada će se svi kontakti i poslovi sa UN obavljati preko Karadžića i Koljevića, sa objašnjenjem da Mladić treba da se koncentriše na izvođenje defanzivnih operacija, a ne da gubi vreme u ćaskanju sa UN. UN su progutale ovo, ali je suština bila u tome da se jaz nepoverenja između srpskih političara i vojnika dalje produbljivao. Ovo sam shvatio kada je Inđić počeo da me detaljno ispituje o globalnom planu koji mi je Karadžić dao na uvid u oktobru. Bio sam začuđen da vojnici nisu ništa znali o tome. Bili su besni kada su saznali do kog stepena će Krajine i druge oblasti biti prodate.

Ja lično sam imao druge probleme. Iako mi je Džim Bakster rekao da Smit namerava da me zadrži u Bosni za sve vreme svog mandata, na šta je Zajednički generalštab gledao nepovoljno, pritisak u Bosni mi je ukazivao da je vreme da odem. General Tolimir mi je rekao da muslimani hoće da me ubiju i da treba da odem zauvek iz Bosne. Tek kad mi je ovo potvrdio i Goran, naš glavni kelner, koji je imao veze sa sarajevskom mafijom, počeo sam da u to verujem.

Takođe sam saznao da je Džon Menzis, iz Američke ambasade u Sarajevu, bio kritičan prema meni i da je govorio kako ja ne treba da savetujem generale UN: A, ipak, taj isti čovek se nije mnogo premišljao kada je tražio od mene da telefoniram Karadžiću u njegovo ime i u ime Džimija Kartera. Menzisa nisu voleli čak ni njegovi ljudi. Kada je admiral Lejton Smit, posle rata, postavljen za komandanta IFOR, odbio je da dozvoli Menzisu, tada američkom ambasadoru u Bosni, da priđe blizu njegovoj komandi u Konaku. Pošto general nije bio magarac koji samo klima glavom u znak odobravanja na sve što dolazi od Stejt departmenta, uklonili su ga sa ratišta. Amerikancima nije bilo strano da upropaste karijere svojih sopstvenih oficira, kao što je to bio slučaj sa Lejtonom Smitom, Gordonom Radom i Martijem Petrosom, zbog toga što su se usudili da podignu glas, tj. da kažu istinu.

ČIJI SAM ŠPIJUN?
BIO sam više nego nezadovoljan Amerikancima. Kratko vreme pošto smo DŽordi i ja izveli štos sa telefonom kroz prozor u vreme pregovora o Sporazumu, Američka ambasada je nastupila sa svojom verzijom o Majku Stenliju.

Zvona za uzbunu su počela da zvone kada su još jedne **žute** sarajevske novine, **Večernji list**, objavile ekspoze o UN i njihovim gresima, koji je izlazio u nastavcima nedelju dana. Svakog dana bi se pojavio po neki članak u kome bi se napadao neki pripadnik UN. Uvodni članak je nagovestio ko će biti na dnevnom redu za napad i kog dana. Ekspoze o meni, pod naslovom **Kakva je bila prava uloga Rouzovog ađutanta Majka Stenlija** naveden je kao poslednji članak u seriji. Počeli su sa Butrosom Butros Galijem. Sledećeg dana na redu je bio Jasuši Akaši, zatim Viktor Andrejev, pa Rouz. Ovo je bilo jako hrabro, imajući u vidu da su sve žrtve ovog blaćenja bile van Bosne. Konačno je stigao i poslednji dan kampanje: naslov članka o meni bio je **Krtica od poverenja**. Suština je bila da je Rouz ostavio svoju **krticu od poverenja da nastavi sa špijuniranjem za britansku vladu**.

**Ali, ja sam mislio da su te obeležili kao četničkog špijuna u Komandi UNPROFOR**.

**Jesu, i oni i Amerikanci. Ali im je to, očigledno, dosadilo, pa su me pretvorili u britanskog špijuna. Patetično! Prava začkoljica u svemu ovome je da sada, kada su Britanci promenili stav i optužili me da sam bio srpski špijun protiv Britanaca, ispada da sam špijunirao za svakoga protiv svakoga. Prvi trostruki špijun u istoriji. Apsurdno sranje**.

Toga dana sam potražio utehu kod svojih prijatelja iz BBC: Martina Bela, Najdžela Bejtsona i Anamarije, njihove prelepe i verne saradnice Hrvatice, koja je radila kao prevodilac i producent. Te večeri smo svi zajedno večerali u **Klubu književnika**. Martin je bio optimista u odnosu na celu stvar: **Izgleda da su ti Muslimani upravo dali naslov za knjigu. Treba da im zahvališ**.

Nastavlja se