PRVO smo otišli na Pale, kod Karadžića. Nismo se dugo zadržali, možda petnaest minuta. Razgovor je bio donekle zategnut. Razgovarali su o proširenju uloge UN. Karadžić je dao Rouzu neke suvenire. Rouz nije uzvratio poklonima, nego se samo rukovao. Zatim smo otišli na Jahorinu, da se vidimo sa Mladićem. Tamo je atmosfera ličila na karnevalsku. U odlasku pratio nas je karavan automobila sa novinarima.
Sala za sastanke je, takođe, bila puna novinara. Sve je ličilo na zasedu. Skoro tri nedelje Mladić mi je dosađivao pitanjem šta ja mislim da bi on trebalo da pokloni Rouzu: čak je pomenuo i jedan portret. **Kakav, dođavola, portret? Ne želim nikakav jebeni portret!** besneo je Rouz. Na kraju smo se saglasili da to bude neupadljivo - ikona na drvetu sv. Đorđa, zaštitnika Koldstrimske garde. Ovo je bilo prikladno.
Mladić je, kao i generalu Klarku, u stvari pripremio zasedu Rouzu. Pored male drvene ikone, tu je bilo još nešto, pod velikim belim čaršavom, koji je Mladić teatralno skinuo. Bila je to moderna slika veličine vrata. Na njoj je bila naslikana Rouzova glava iznad lica žene čije je otvoreno srce krvarilo. Sa raširenim rukama, izgledala je kao da je razapeta na krstu; jedna ruka joj je bila obučena u teksas platno.
Takođe su se videle četiri rupe od metaka, od kojih je jedna bila na ruci. Mladić je brbljao nešto o simbolizmu slike. Jedina stvar koje se sećam je da rupa od metka na ruci predstavlja vazdušni napad u kome su poginuli Srbi. Za čudo, izgleda da se Rouzu ovo svidelo. U svakom slučaju, slika je ukrcana u jedno od vozila. Rouz je bio isuviše džentlmen da bi je direktno odbio, a poklon nisu bili ni pištolj ni kapa. I ovog puta Rouz nije uzvratio poklonima.
Te večeri Rouz je bio opušten. NJegova služba u Bosni je bila završena. Stalno je pričao o slici i naredio mi je da stupim u vezu sa Mladićem i saznam još više detalja o simbolici. Treba ponovo istaći da Rouz nikome nije dao poklone. Kasnije sam imao prilike da vidim kako neki generali UN obasipaju Mladića poklonima. Takođe, znam koji su oficiri UN dobili poklone, kao na primer pištolje sa ugraviranim posvetama. Povelika je lista britanskih UN oficira koji su primili muslimansko odlikovanje **Zlatni ljiljan**, koji odgovara Viktorijinom krstu i bosanske pasoše - kao počasni građani BiH.
Bilo je to poslednje Rouzovo jutro sa nama i bilo je izvesno da će biti organizovan nekakav oproštaj. To nismo mogli da propustimo. Stigli smo u poslednjem trenutku da bi se zvanično fotografisali sa Rouzom i njegovim saradnicima. Sve je ličilo na svaki drugi normalni čin. Rouz i Gus su odjurili u Zetru, u dansku pekaru. Ništa nije ukazivalo da on uskoro odlazi.

Dolazak generala Smita
POSLE ručka, Rouz se opet muvao po svojoj kancelariji. Bio sam za stolom, radeći na lap-topu, kada je uleteo unutra, kao i uvek do sada. **U redu, onda, hajdemo**. Lupkao je beretkom po nozi. Izgledalo je kao da krećemo na neko uobičajeno mesto - na Pale, na pecanje, u obilazak centralne Bosne. Sve je bilo tako normalno. Uskočio sam u vozilo za pratnju i odjurili smo na aerodrom.
Novinari su ga čekali. Nije bilo velike pompe. Obratio im se kratko, pomenuo uspehe koje su postigle UN i odšetao do aviona, koji je bio spreman. Išao sam iza njega. Dva vatrogasca su se pridružila našoj grupi, svaki sa po jedne strane, i uključili su sirene u znak poslednjeg pozdrava generalu.
Osećali smo se ispražnjeno kada je Rouz otišao. Bili smo jako navikli na njega i njegovo manično ponašanje, na stalno okretanje na tom ludačkom ringišpilu. Trebalo je da odem sa njim. Gledajući unazad, to je lako reći, ipak nije se tako desilo.
**Koliko si još ostao?**
**Još tri meseca. Ali, bilo mi je zaista dosadno - sve je bilo isto, ali bez one maničnosti. Kada je general Rouz otišao, sa njim je otišlo i ludilo, a ostala je samo zatupljujuća pustoš.**
**Zašto si onda ostao?**
**Bilo je više razloga. Mnogo kasnije sam doznao da su se Rouz i general Rupert Smit susreli nakratko u Zagrebu. Rouz mu je rekao da sam ja, u suštini, **istrošen** i da ne treba da me zadrži više od nedelju dana.**
**Znači, Smit je krivac što si ostao još tri meseca?**
**Ne sasvim. Stvar je malo komplikovanija. Kada je otišao, Rouz je poveo sa sobom ceo svoj tim. Sa njima je otišlo i iskustvo koje su sticali tokom godinu dana. Što je još gore, nedelju dana posle Rouzovog odlaska, otputovao je, posle četvorogodišnjeg boravka, i Viktor Andrejev, pravi veteran Bosne i Balkana. Smit je, praktično, došao u praznu kuću. Ostao sam kratko, ali dovoljno dugo da mu pomognem da se snađe. Postojao je još jedan razlog zbog koga sam ostao: perspektiva vraćanja u Čilvel bila je isuviše strašna da bih razmišljao o njoj.
General Smit je stigao u sredu, u vreme ručka. Obratio se kratko novinarima pre nego što se odvezao u Konak, u pratnji svog novog telohranitelja DŽindža koji je ranije radio kao vozač Viktora Andrejeva.

Gužvić i drama
BILO je jasno da će se stvari, dolaskom generala Smita, promeniti. Kancelarija za osoblje dobiće pravi vojnički izgled. Neće više biti nadimaka ili oslovljavanja po imenu: **Džindž** će postati **stariji narednik**. Nova metla je čistila prašinu Rouzovog vremena iz ove kancelarije.
Prelazni period nije bio naročito srećan, u velikoj meri i zato što je sporazum o prestanku neprijateljstva koji je postigao Rouz počeo da se sapliće na detaljima. Viktor Andrejev je mislio da će se rat još jedanput obnoviti pre nego što se borbe konačno završe, i bio je u pravu. Zaraćene strane su gledale na četvoromesečni sporazum o prekidu neprijateljstava kao na kratak predah u sukobima i na priliku da se pripreme za prolećnu ofanzivu. To ne znači da Rouz nije izvršio svoje obaveze. NJegov plan delovanja je stavljao naglasak na stvaranje uslova za mir. To je i postigao sporazumom o prekidu neprijateljstava, ali je međunaarodnoj zajednici nedostajala odlučnost da iskoristi priliku i da pregovorima postigne konačnu političko i teritorijalno rešenje.
Srbi su tada već bili postavili stalnog oficira za vezu u centrlanoj Bosni. NJegovo ime je bilo, pukovnik Gužvić, a sa njim je došao i jedan srpski prevodilac. NJegovo prezime je moglo da znači **gomila ljudi**, a metaforičk i**svađa** ili **drama**. Pa, pukovnik Drama je upravo i bio to. Čim se pojavio u komandi UN u Tuzli, Bosanci su praktično opkolili komandu i tražili da se on udalji. Ovo je bilo previše za UN u Tuzli, i pukovnik Gužvić je prebačen, sa svojim prevodiocem, u GV, gde su ga štitili Britanci. On je, ipak, i dalje bio markirana osoba i praktično se nalazio u nekoj vrsti blagonaklonog otvorenog zatvora.

NASTAVLJA SE