DŽORDI se vratio posle nekoliko minuta, sa satelitskim radijom u rukama, koji je postavio na sto. Kada smo ga montirali, otvorili antenu i spustili je kroz prozor, na sneg, i povezali koaksijalnim kablom sa aparatom, Mladiću su skoro ispale oči iz glave.

- Odmah prestanite s tim. Šta je ovo? - gurnuo je radio koji je stajao na stolu.

- Ovo je satelitski radio. Preko njega možete direktno da razgovarate sa generalom Rouzom u Sarajevu.

Ipak, nije bio ipresioniran. **Odmah prestanite sa ovim...**, a onda je dodao sa osmehom: **...mogli bi vam ga i oduzeti**.

- Da, generale, ali nema potrebe za to. Već imate jedna. Vaši vojnici u Rogatici ukrali su jedna ovakav radio iz konvoja, pre tri meseca!

- Još bolje! smejao se. Onda ćemo imati dva. Mogu međusobno da se povežu. Nema svrhe imati samo jedan radio, zar ne? - završio je, nepomičnog izraza, pre nego što se okrenuo i namignuo Kralju.

Spasla nas je gužva u hodniku koja je nastala kada je Karadžić došao, u pratnji celokupne političke i vojne hijerarhije Republike Srpske. Svi su bili na broju: oba potpredsednika, profesor Nikola Koljević i Biljana Plavšić, Aleksa Buha, ministar spoljnih poslova, Jovan Zametica sa naočarima koje su sijale, a osim generala Mladića i Tolimira, bio je prisutan još jedna general, Subotić. I, naravno, tamo smo bili mi - koje je Rouz bacio na Pale usred noći i koji smo se, sticajem okolnosti, našli u ovom neverovatnom taboru. Posle nekoliko trenutaka, svi smo otišli u Karadžićvu kancelariju i počeli da proučavamo nacrt Sporazuma. DŽordi i major Kralj su ostali u sali za sastanke. DŽordi je dobro iskoristio ovu priliku i završio je montiranje radija baš u vreme kada su me izbacili iz Karadžićeve kancelarije, jer je otpočela **zatvorena sednica**.

KORAK NAPRED...
I TAKO je sve to počelo. Bilo je otprilike jedanaest sati pre podne i tada je počeo jedan dug, zamoran i ponekad frustrirajući dan. Lista srpskih prigovora zahtevanih promena bila je beskrajna. Izgledalo je da je naš trud da dođemo ovamo bio osuđen na neuspeh. Ja sam, naivno, pretpostavljao da će, pošto smo izvršili herkulovski zadatak da okupimo zavereničku grupu sa Pala, Karadžić jednostavno overiti svojim potpisom sporazum i da ćemo onda svi poći kući. To se nije ostvarilo.

U Sarajevu, Rouz je sakupio svoje pregovarače i poslao ih u bosansko Predsedništvo da nastave pregovore na osnovu novih srpskih odgovora. Negde između ove dve pozicije nalazio se zajednički teren na koji smo pokušavali da dovedemo obe strane. Mogli smo samo da čekamo, što je značilo da su vezisti, tj. Rouz, DŽordi i ja, morali sve vreme da dežuraju pored radija.

Posle sat vremena, telefon je ponovo zakrčao i Rouz je zahtevao da razgovara sa Karadžićem. Poslušno sam odjurio u Karadžićevu kancelariju i prekinuo njihovu **zatvorenu sednicu**, a onda se za mnom, u koloni, vratila cela grupa. Pripremljeni za drugu rundu, odmah su se okupili oko radija. Dok je general čitao poslednje amandmane na tekst Sporazuma, postalo je jasno da je postignut izvestan napredak. U najmanju ruku, kretali smo se dva koraka napred, jedan nazad. Povremeno su prekidali Rouza da bi preveli ono što on govori onima koji ne znaju engleski. Posle toga bi došlo do kratke diskusije pre nego što bi se Karadžić ponovo obratio Rouzu: **Da, to ćemo prihvatiti. Ali, što se tiče druge tačke, Muslimani pokušavaju da nas prevare i mi to nećemo nikada prihvatiti!** Ovo je značilo korak napred i dva koraka nazad.

KRENI - STANI
PONEKAD bi pregovori zapali u ćorsokak. **Ne! Nikada! Nema ništa od sporazuma!** Onda bi se svi povukli u Karadžićevu kancelariju i ostavili DŽordija i mene sa usijanom slušalicom. U takvim situacijama meni bi palo da idem u Karadžićevu kancelariju i da raspravljam u generalovo ime. Ponekad bih imao uspeha, ali mnogo češće ne bih, i tada bi me najurili iz vučje jazbine. Sve je zavisilo do toga koliko su želeli da izvuku za sebe u pojedinim članovima. Bilo je to balansiranje na ivici noža, trodimenzionalni balkanski šah sa visokim ulozima.

Sve tri strane, uključujući i UN, su pokušavale da nadmudre jedna drugu. Samo su Rouzu i njegovim pregovaračima bila poznata ratna lukavstva obe strane.

Napolju su počeli da padaju mrak i jak sneg. Postignut je napredak u nekoliko članova. Soba se ponovo napunila. Karadžić je diskutovao sa Rouzom o članu 7. Postignut je sporazum o šest članova, ostalo je još pet. Pošto je ostalo još samo pet rundi, stvari su izgledale ohrabrujuće. Iznenada, došlo je do potpuno paralize: **Ne! Nikada, generale Rouz! Mi to ne možemo prihvatiti. Molim vas, pričekajte dok se konsultujem sa kolegama. Gotovo.**

U članu koji nisu mogli da prihvate pisalo je jednostavno: **Strane se obavezuju da će odmah pojačati bezbednost zaštićenih zona, u saglasnosti sa svim rezolucijama Saveta bezbednosti.**

Oni, u stvari, nisu toliko odbacivali ovo koliko su diskutovali o interpretaciji reči **u saglasnosti sa svim relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti**. Grupa oko generala Tolimira je tvrdila da bi, pošto se bar u jednoj rezoluciji SB UN Bosna i Hercegovina priznaje kao suverena država, prihvatanje ovog polana bilo jednako odricanju ustavnog priznanja Republike Srpske. Karadžić je bio sklon da ovo prihvati, ali je pokazivao spremnost da sasluša i drugu grupu, koja nije bila sasvim sigurna šta ovo znači. Ubacio sam se i rekao da se ovo odnosi samo na one rezolucije SB UN koje su relevantne za zaštićene zone. Tolimir je nabio svoju šapku na glavu, verovatno da bi pojačao utisak, i praktično je zapenušio: **Ovo je trik! Neću to dozvoliti!** Kao šef obaveštajne službe i samozvani pravni stručnjak zavereničke grupe, smatrao je da ima potpuno pravo da lupi šakom o sto. Ja sam ćutao. Nije bilo svrhe da se sukobim sa Tolimirom.

ŠAHOVSKA PARTIJA
OPET smo se zaglibili u đavolske detalje koji su se odnosili na tekst u vezi sa povlačenjem svih stranih trupa, osim UNPROFOR, **...kao što se zahteva u relevantnim rezolucijama i izjavama SB**. Ovo je ponovo razljutilo Srbe. Pošto su saopštili Rouzu da se formulacija mora promeniti tako da bude jasno da se rezolucije SB odnose samo na UNPROFOR, ljutito su se povukli na još jednu **zatvorenu sednicu**.

General Rouz nije bio mnogo uveren da će ovo proći kod Bosanaca. Bilo je skoro pet sati po podne. U petnaest do šest, telefon je ponovo zakrčao.

- Majk. Ovde general Rouz. Postigli smo promenu formulacije koju su želeli. Gotovo je - zvučao je trijumfalno.

- Idem da nađem Karadžića. Sačekajte.

Odjurio sam iz sobe, pored Milijane, i upao na **zatvorenu sednicu**. Očekivao sam da ih zateknem okupljene oko dokumenata, nacrta i mapa, kako smišljaju i kuju svoj sledeći potez. U čudu sam se naglo zaustavio. Zaista, jesu bili okupljeni, kao veštice oko kazana, oko Mladića i Karadžića koji su vodili jednu sasvim drugačiju bitku.

**Ha! Mat u dva poteza**, urlao je Mladić.

NASTAVLJA SE