MLADIĆ se iznenada okrenuo prema meni, munuo me u rebra i šapnuo: **Mali, koliko još treba da se vrtimo oko ovoga?** Prvo sam pomislio da se šali, pa sam pogledao na sat i odgovorio: **Pa, otprilike još sat i po, a onda ćete morati da otvorite aerodrom**. To sam rekao tek onako. Kada je počeo da šapuće Karadžiću, shvatio sam da me je ozbiljno pitao za mišljenje.

Pomalo uznemiren, poslao sam cedulju Rouzu da bih ga upoznao štaje Mladić rekao i šta sam mu odgovorio. On je, sa svoje strane, napisao nešto De Melu i, dok si rekao britva, De Melo i Karadžić su se povukli u Karadžićevu kancelariju, da bi razgovarali u četiri oka. Vratili su se posle dvadeset minuta i objavili da će aerodrom biti otvoren narednog dana. Tako smo postigli ovaj cilj. Čisti blef, i uz božju pomoć. Ništa više.

Ništa nikada nije bilo postignuto na normalan način, **preko** stola. Svi pravi rezultati su postignuti **ispod** stola. Tamo se posluje samo na takav način.

MASAKR U KOLIBI
SLEDEĆEG dana sve je ponovo otišlo dođavola. U zoru, jedna patrola bosanske armije prošla je kroz demilitarizovanu zonu, prodrla kroz srpske linije i napala jednu kolibu koja je služila kao priručno previjalište. Iznenadili su sve bukvalno na spavanju i ubili su svih dvadeset Srba u njihovim vrećama za spavanje, a onda su zapalili kolibu. Među žrtvama su bile i četiri bolničarke, kojima su prerezani grkljani. Francuzi su pronašli ugljenisane leševe, a neke od žrtava su bile ubijene noževima.

Kao da ovo nije bilo dovoljno, izgledalo je da je na pomolu još jedna katastrofa. Narednog dana otišli smo da posetimo generala Rasima Delića, vrhovnog komandanta bosanske armije, u njegovom štabu u centru grada.

Delić je rekao da će proveriti informaciju o kršenju demilitarizovane zone i pokušati da drži svoje vojnike pod kontrolom. Ubrzo smo krenuli sa sastanka. Dok smo u dvorištu ulazili u naša vozila, Delić se nagnuo kroz prozor i počeo da viče nešto o masakru i tramvaju. Brzo smo ustrčali uz stepenice i saznali da je u snajperskoj vatri pogođen jedan tramvaj i da je stralao puno ljudi.

Odjurili smo na to mesto i uleteli u zasedu novinara. Rouz je ljutito pregledao tramvaj, koji je bio pun rupa od metaka, slomljenog stakla i krvi. Bilo je jasno da je rafal došao iz pravca onog notornog prolaza između dve zgrade i sa druge strane Miljacke, što je značilo da su pucali Srbi. Da bi stvari bile još gore, Rouz je lupao po francuskom oklopnom vozilu u kome je trebalo da se nalazi anti-snapjerski tim. Oni su spavali i uopšte nisu videli odakle su došli pucnji.

U kancelariji za osoblje telefon se usijao - major Inđić u Lukavici je žestoko negirao da su Srbi odgovorni i molio je da sprvedemo detaljnu istragu svih mogućih mesta sa kojih se moglo pucati sa srpske strane. Brzina demantija bila je neuobičajena. Obično bismo mi bili ti koji optužuju, pre nego što bi neko objavio demanti. Poziv da proverimo deo njihove linije fronta na koji do sada UN nije imala pristupa, bio je bez presedana. Rouz je odmah tamo poslao mene i El Pija. El Pi je napravio mapu sa uglovima osmatranja i vatre i tome slično. Zaključak posle detaljne pretrage - obe strane su mogle biti odgovorne.

POZIV SA PALA
TO je bio zaključak. Ali, u svemu postoji i politika. Najverovatnije objašnjenje je da su ovo uradili Srbi, kao osvetu za komandoski napad na previjalište. NJihova izrazita spremnost da nam pokažu zgradu mogla je biti trik, da bi nas naveli da verujemo da oni nisu odgovorni. Bosanci su to mogli da urade, znajući da će, u atmosferi koja je tada vladala, Srbi biti automatski okrivljeni. El Pi je jedino mogao da podnese izveštaj u kome se sasvim korektno navodi da je paljba mogla da dođe sa velikog broja vatrenih tačaka, srpskih ili bosanskih. To je rekao Rouzu i Inđiću, što je ovog drugog zadovoljilo. Sledećeg dana, Tim Spajser je saopštio štampi Rouzov zaključak. Odgovorni su Srbi. Kraj priče.

Jednog oktobarskog jutra Zametica mi je telefonirao i insistirao da dođem na Pale, jer imaju nešto veoma važno da kažu... opet. Zvučao je ozbiljnije nego obično i tako sam otišao pravo u Karadžićevu kancelariju. Bilo je to prvi put da su me pustili u nju, tako da mi je bilo sasvim jasno da se nešto dešava. Jovan Zametica se nije ponašao kao obično. Bio je ozbiljan, poslovan i rekao mi je da uzmem beležnicu i da slušam pažljivo. Sedeli smo za velikim hrastovim stolom na kome se nalazila šrafirana mapa cele Jugoslavije, sa ucrtanim linijama fronta u BiH.

- Predsednik me ovlastio da vam prenesem predlog za brzo okončanje rata. Dobro otvori uši, beleži, prenesi ovu informaciju Rouzu i utiči na njega da je prenese Kontakt grupi. Brzo je izdeklamovao jedan predlog u koji se teško moglo poverovati, a ja sam pisao najbrže što sam mogao. U suštini, radilo se o globalnom rešenju koje se zasnivalo na razmeni teritorija. Ako bi im Hrvati prepustili poslednjih dvadeset kilometara hrvatske obale, od Cavtata, južno od Dubrovnika, do crnogorske granice, Srbi bi im ustupili praktično cele sektore Zapad i Sever Republike Srpske Krajine. To je ono što se ticalo Srba i Hrvata.

PONUDA ZA - ZBUNJIVANJE
ZATIM, Muslimani bi predali Srebrenicu, Žepu i Goražde na istoku u zamenu za jedan veliki i široki koridor koji bi povezivao Sarajevo sa centralnom Bosnom. Bihać bi bio vraćen Srbima. Sve ovo je bilo u korist Srba i Hrvata, dok Muslimanima ne bi ostalo ništa. **Pa, šta oni dobijaju, Jovane? Kako ćete ih ubediti da i oni ovim nešto dobijaju? Jedino im dajete koridor i skoro ništa više**. Samo me je pogledao i rekao: **Spremni smo da idemo na 31 posto bosanske teritorije. Ponavljam, 31 posto, ali to moraju biti vrednih 31 posto. Spremni smo da budemo vrlo velikodušni u Bosni**.

Bilo je u tome još nečega, ali, u suštini, izgledalo je da su spremni da predaju više od polovine teritorije koju su osvojili da bi se ovaj problem rešio globalno. Seti se, u Dejtonu su dobili 49 posto, a sada, oktobra 1994. razgovaramo o 31 posto.

Nije bitno da li sam mu verovao ili ne. U ovoj situaciji ja sam zaista bio samo kurir i hvatao sam beleške. Ali, ne dovlačiš nekoga na Pale i izlažeš mu sve ovo bez nekog razloga. Do tada sam bio dobro upoznao Jovana - nikada ranije nije bio tako ozbiljan. Sve je to imalo smisla, u zavisnosti od toga kako se shvati koncesija od 31 posto. Poneo sam ovo u grad, prekucao u vidu izveštaja za generala i dodao **globalnu** mapu, da bi bilo jasnije. Ako ništa drugo, to je bila osnova za dalje pregovore. Tražio je od mene da mu ispričam deo izveštaja u kome je opisano kako smo došli do ovog predloga; posle toga izveštaj je hitno upućen britanskom Forin Ofisu, sa instrukcijama da se uputi Polini Nevil-DŽouns, predstavniku UK u Kontakt grupi. Zbog toga smo propustili najbolju priliku za razrešenje ovog konflikta 15 meseci pre nego što se zaista okončao. Kontakt grupa nije bila zainteresovana i od svega ovoga nije bilo ništa.

NASTAVLJA SE