MLADIĆ je primetio da sam izvadio kameru. Nekolicina nas je to uradila. **Dobro ako ne mogu da je zadržim, onda hajde da napravimo nekoliko snimaka i to napolju, gde ima više svetla. Stavio je svoju ogromnu šapu Klarku na rame i vešto ga izveo u hodnik. Napravio sam nekoliko snimaka, a na jednom od njih se video i zabrinuti Rouz. Drugi su se, pak, smejali od sveg srca, zahvaćeni srdačnošću i apsurdnošću cele scene. Mladić je sijao, Klark se smešio, a iza njih srpski oficiri su se tresli od smeha.

- Pre nego što krenete ... Mladić je pucnuo prstima... simbol mog poštovanja. Suvenir sa ovog istorijskog sastanka.

Kada mu je dat znak, jedan kelner mu je prišao i pružio potpuno novi kožni opasač i futrolu za pištolj. Pošto je otvorio futrolu, izvadio je nov novcijat pištolj marke **crvena zastava**.

- Vidite, dao sam da se ugravira. Stenli, prevedi. Pružio mi je pištolj. Na njegvoj metalno-plavoj dršci bile su ugravirane, ćiriličnim slovima četiri reči: **Od generala Ratka Mladića**. Preveo sam.

Mladić je predao Klarku pištolj i futrolu. Klark je, sav srećan, pregledao ugravirani tekst i zahvalio Mladiću. Sindrom Divljeg zapada. Vidi se da obožavaju svoje oružje. Pošto je vratio pištolj u futrolu, predao ga je Gerstinu. Mladić je bio zadovoljan što je Klark zadovoljan. Bio je ovo dobar kraj sastanka. Bilo je vreme da krenemo.

FRUSTRIRANI HRVATI
UZLETELI smo sa aerodroma u 3.15 i u Sarajevo smo sleteli posle 20 minuta. Tamo su nas sačekali automobili, koji su nas odvezli u Konak.

- Majk! Koliko imaš snimaka Mladića i Klarka s kapama? Tek smo bili stigli u Konak kada je pomoćnik za vojna pitanja navalio na mene.

- Nemam pojma. Pretpostavljam, dva ili tri. Zašto? Šta te je odjednom spopalo?

- Vidi li se Rouz... U toj grupi, mislim?

- Da, na jednom snimku, mislim. Bio je pored Klarka. Zašto?

Ma je izgledao vrlo zabrinuto. **Vodi računa šta radiš sa tim fotografijama!**

- Ne brini. Radi se o slajdovima. Neće biti razvijeni sve dok ja ne odem odavde... a, osim toga, tamo je bilo još puno kamera. U čemu je onda problem? Šta te je spopalo?

Pažljivo me je gledao. **Mislim da su nas prešli. Sijalica mi se konačno upalila. Sranje! Prešli su nas!**

Utorak, 30. avgust 1994. - Trogir, Hrvatska

- Upozorio sam ga onog jutra na aerodromu, rekao sam mu da je **lukav i bistar**, da bude apsolutno direktan... bez osmeha i emocija... upozorio sam ga! Brifovali smo ga. Rouz je bio nedvosmislen, podvlačeći gestovima ruke svaku svoju reč...

Kada su helikopteri stigli na splitski aerodrom hrvatska pogranična policija je odmah uhapsila Klarka i njegovu pratnju i zadržala ih četiri sata. Kada su videli kapu srpskog generala, koju je Klark nosio otvoreno i nevino, Hrvati su pali u fras, shvativši ne samo da je kapa Mladićeva, nego da se on na njoj i lično potpisao. A kada su otkrili ugravirani pištolj, postali su skoro histerični. Uzimajući u obzir da su Amerikanci koristili, i još uvek koriste aerodrom Pleso u Zagerbu, naročito mobilnu vojnu hiruršku bolnicu kao bazu za planiranje i izvođenje tajnih **crnih** operacija, Hrvati su sigurno smatrali da su Klarkovi trofeji dokaz o dvostrukoj igri. Ma šta da je bilo u pitanju, Stejt department se besno povukao i distancirao od maleroznog Klarka.

Nedelju dana posle Klarkove posete, jedan američki časopis je na naslovnoj strani objavio onu neslavnu fotografiju. Ves Klark je morao da se suči sa verovatno najtežom konferencijom za štampu u svom životu, na kojoj su ga pitali da li bi bilo umesno da jedan američki general iz Drugog svetskog rata javno stoji pored Hermana Geringa i da ima na glavi njegovu kapu!

- Gotov je, gotov. Niko to ne može da preživi. Jadan čovek. Nikada neće postati general sa četiri zvezdice!

Čudno je, ali Klark nije bio gotov. Otišao je na dužnost komandanta Južne američke komande u Panami, a onda je nasledio generala Xoulvena kao vrhovni saveznički komandant u Evropi... sa činom generala sa četiri zvezdice.

- Mladić je planirao celu stvar, zar ne Majk? Rouz nije sumnjao u to.

- Da, da, mislim, bio sam siguran. Vidite, postoji jedan izraz u njihovom jeziku - seljačka lukavost. Mladić je ima na tone. To znamo. Neuhvatljiv je.

Nisam skoro ništa radio celih osam dana, osim što sam sedeo na plaži u Bolu, posmatrao talase i mislio... ni o čemu. Bio sam vrlo srećan što su Rouzovi provodili sasvim privatan odmor na Korčuli. Čim su okrenuli leđa uhvatio sam trajekt za Brač, zatim taksijem otišao preko ostrva u Bol, našao jeftinu sobu i onda uglavnom sedeo na obali.

PAPA NIJE BEZBEDAN
KADA smo se vratili u Sarajevo, utvrdili smo da je papina predstojeća poseta definitivno otkazana. U ovoj fazi, nije bilo letilice iz vazdušnog mosta u koju nije pucano iz malokalibarskog oružja, a povremeno i iz topa. Nijedna letelica nije bila oborena ili onesposobljena. Ipak, je bilo opasno.

Najviše su pucali Srbi sa Ilixe, bilo iz stanova ili sa krovova zgrada. To je bio njihov oblik pritiska da se zatvori aerodrom. Ponekad bi pucali Bosanci, a krivicu bi pripisali Srbima. Ponekad bi pucali Srbi, kako bi mogli da tvrde da su to bili Bosanci koji hoće da pripišu krivicu Srbima. Užasno trostruko razmišljanje. Zato, kada je Karaxić rekao da ne mogu da **garantuju bezbednost** papi, on je, u stvari, rekao **Muslimani će pucati na avion, a prebaciće krivicu na nas**, što je, takođe, moglo da znači **mi ćemo pucati na avion kako bismo optužili Muslimane da su to uradili oni kako bi prebacili krivicu na nas**.

Zaista je strašno što je uopšte pucano na avione koji su donosili hranu za obe strane, ali njih to nije bilo briga. Vazdušni most je postao pion u ovoj balkanskoj igri.

Ta odluka je doneta u Sarajevu, ali svet i mediji su krivili Rouza. Po onome kako su o tome govorili, čovek bi pomislio da je Majk Rouz lično pretio papi. U tome je bila stvar kada su se mediji, Bosanci i Vašington okrenuli protiv Rouza. Od tada pa nadalje on nije više mogao da bude u pravu.

Usred ove gužve, u Komandu su stigle novajlije, potpukovnik Tim Spajser. Rouz je tražio baš njega i on je stigao 15. septembra, da bi medijima objašnjavao šefovu politiku, a narednog dana pojavio se i novi komandant JCO major Irske garde Xejmi Lauter Pinkerton. Dotadašnji komandant, Martin, završavao je svoj mandat i Armija je želela da se on vrati. Martin mi se dopadao i nedavno sam ga vodio na Pale kada su me poslali tamo zbog nekog posla. Stajali smo pred zgradom vojnih posmatrača UN koja je bila udaljena oko 300 metara od Karaxićevog **Predsedništva**, tj. aneksa hotela **Panorama**. Martinov pogled se zaustavio na ravnom betonskom krovu jedne šupe, ugrađene u padinu brda, blizu nekog ambara. **Znaš li da je ovo uneto u spisak ciljeva NATO kao *bunker*?**, rekao mi je. Samo sam se nasmejao. **Znaš šta je unutra, zar ne? Puna je smučki i na hiljade i hiljade pečuraka!** **Bunker** je pripadao Daniju Saviću, koji je izdavao deo svoje kuće vojnim posmatračima UN. Dani je bio smučarski instruktor i **oslobodio** je, radi čuvanja, sve smučke iz raznih hotela na Jahorini, odmah po izbijanju rata. On je bio i neka vrsta preduzetnika, gajio je pečurke u **bunkeru** i prodavao ih po celoj Jugoslaviji.

Nastavlja se