DEFILE pobednika u Prvom svetskom ratu odigrao se kada su naši vojnici, posle svih muka i pogibelji uspeli da oslobode Beograd i kada je srpska prestonica ponovo osvanula ispod naše trobojke.

U ovoj godini, koja polako promiče, mnogi su se setili početka Velikog rata i stogodišnjice od prvih borbi u tom planetarnom sukobu, ali ostalo nam je u amanet da ne zaboravimo i 1. novembar 1918. godine, kada su dostojanstveni ratnici ponosno umarširali u oslobođeni Beograd.

Na čelu Prve armije, koja je vodila završne operacije, bio je vojvoda Petar Bojović. Posle proboja Solunskog fronta srpska vojska postala je neuhvatljiva za saveznike, odnosno napredovala je mnogo brže nego što su ovi mogli da pretpostave. Istoričari beleže kako je francuski general Franše d’Epere bio iznenađen munjevitim napredovanjem srpske vojske, koja je neretko prestizala francusku konjicu. Njihova motivacija da se vrate kući bila je veća od bilo kakvih vojnih ambicija zaraćenih velikih sila, ali je saveznički general bio zabrinut da u prejakom naletu Srbi ne odmaknu previše duboko u okupiranu teritoriju i ne ostanu odsečeni od glavnine savezničkih snaga.

Od sredine septembra, kada je Solunski front probijen, do 1. novembra naši vojnici su oslobodili Srbiju i stigli u predgrađe prestonice. Posrnuli Austrougari pružali su otpor na prilazima gradu, ali obimnijih borbi u centralnim gradskim zonama nije bilo.

ULAZAK KRALjA Regent Aleksandar Karađorđević ušao je u Beograd 9. novembra, kada mu je priređen veličanstven doček. Pred prestolonaslednika je hleb i so izneo lično Kosta Glavinić, predsednik Beogradske opštine.

- Sa svih strana u varoš su pristizali glasnici da najave kako se Srbi približavaju Beogradu, što je samo pojačavalo uzbuđenje među stanovništvom - objasnio nam je dr Vidoje Golubović, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. - Još tokom vojnih operacija nestrpljivi sugrađani su se spremali da zagrle svoje junake posle ogromne patnje na koju su bili osuđeni tokom prethodne četiri godine.

Tako su, odmah po proterivanju okupatora, koji su se povlačili u rasulu, počele da niču trijumfalne kapije u Beogradu. Slavoluci pobede, kako su ih zvali, bili su osnovna dekoracija defilea i dočeka napaćenih vojnika.

- Beogradska opština bila je podeljena u okruge, pa su okruzi na Zvezdari, Slaviji i između Knez Mihailove ulice i Terazija postavili ovakva obeležja konačnog trijumfa - dodaje dr Golubović. - Napaćeni Beograđani su pred oslobodioce iznosili sve što su imali: jabuke, pogače sa solju... Svečarski grad odisao je oduševljenjem, a kada bi prolazili konjanici, svi muški stanovnici glavnog grada ostajali su gologlavi, jer su šešire i kape visoko bacali u vazduh, u znak velikog oduševljenja.

Još jedan detalj privlači pažnju, jer dr Golubović sa članovima ovog udruženja kaže kako u tadašnjoj vojsci nije bilo jedinice u kojoj nije bilo dobrovoljaca. A oni su stizali sa svih delova planete, iz svih država gde su naši ljudi živeli u rasejanju. Domovina je svima bila na prvom mestu, ma gde ih je rat zatekao.

Četiri godine ranije, kada su krenuli u rat, to su bile jedinice sastavljene od sasvim drugačijih ljudi. Ovi, koji su se vratili, zapamtili su poginulu sabraću, ratni haos, povlačenje preko Albanije i saveznike koji su se dugo nećkali dok nisu pomogli preživelima, proboj Solunskog fronta...

Uspeli su da se vrate u svoj grad i da ga oslobode, ovenčani slavom. Posle svega bili su sigurni da ćemo mi, njihovi potomci, od srca zauvek pamtiti njihove žrtve. Da li su bili u pravu, ostaje svima nama da se zapitamo...

TUŽNA SUDBINA PETRA BOJOVIĆA Komandant Prve armije Petar Bojović posle svih podviga koje je prošao kao vojskovođa, dočekao je kraj na najbrutalniji mogući način. Postojali su ljudi koji su zaboravili da je Bojović ranjen na Drini 1914, da je 1916. postavljen za načelnika Štaba Vrhovne komande, da je kao komandant Prve armije oslobodio Beograd... i da je penzionisan sa činom vojvode. Kada je okončan Drugi svetski rat, partizani su pokušali da ga nasilno isele iz doma u kojem je živeo. U buri novonastalih ideoloških sukoba zanemarili su da je starac od 87 godina bio oslobodilac Beograda nepune tri decenije pre njih. Pripadnici „nove narodne vlasti“, nasmrt su ga pretukli, i tako je sa ovog sveta i svog Beograda otišao legendarni vojvoda Bojović.



ŽRTVE

Prema podacima istoričara, Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila najmanje 1,2 miliona stanovnika, što je nenadoknadiv demografski udar koji i danas osećamo.

Kako bi rekao veliki pisac Erih Marija Remark, smrt jednog čoveka je tragedija, ali pogibija stotine hiljada ljudi je samo - statistika.

Ipak, ostaje da makar pokušamo slikovito da predstavimo koliko je to bio jeziv udarac za ondašnju Srbiju. Na primer, stadion FK Crvena zvezda nekada je mogao da primi oko 100.000 ljudi. Pre nekoliko decenija nisu postojale stolice, i gledaoci su se gusto zbijeni tiskali jedan do drugog.

Ako sada zamislite dupke punu „Marakanu“, a zatim tu ogromnu masu ljudi pomnožite sa 12, stvorićete predstavu o tome koliko je naših predaka pobijeno tokom Prvog svetskog rata.

Ili, prostije, danas na prostoru centralnih gradskih opština živi oko 1,2 miliona stanovnika (bez Lazarevca, Mladenovca, Grocke, Surčina, Obrenovca, Sopota i Barajeva). Prvi svetski rat ubio je u Srbiji upravo onoliko ljudi koliko ih danas živi u Beogradu.

Tome treba dodati podatak da su to uglavnom bili ljudi u punoj životnoj snazi i da bi mnogi od njih za sobom ostavili potomstvo, pa je makar malo lakše zamisliti koliko je ovaj rat u svakom pogledu jezivo unakazio lice Srbije.