Маја Беровић недавно је напунила беоргадску Арену и одржала концерт пред 20.000 људи, а њена популарност вртоглаво расте месецима уназад. Ко слуша Мају, слуша и популаран двојац Бубу Корелија и Јалу Брата, и данас готово да нема онога ко није чуо за њих, било да је поборник тог музичког правца или не.

На ову тему осврнуо се и босански истраживач/аналитичар Угљеша Вуковић који је своју темељну анализу представио на порталу Анализирај.ба, а ми његов текст о Маји, Буби и Јали преносимо у целости:

Маја Беровић је босанско-српска поп-фолк певачица која се убраја у водеће поп-перформере, према њеној биографији на Википедији. Маја је и једна од свега неколико домаћих извођача који су успели напунити београдску Арену, место на којем се одмеравају снаге и где се у популарној музици издвајају признати од непризнатих. Ко је напунио Арену, њему се све прашта у естрадном свету. Но,

Веруј жени која пије


У њеној биографији може се сазнати да је из околине Илијаша, да је избегла у Братунац, и да сада живи на релацији Грац - Београд. Маја каже да је ималу ту несрећу да припада генерацији која је одрастала у рату. Звучи то као сасвим обичан животни пут наше просечне гастарбајтерке, осим ове цртице која је сад повезује с Београдом. И Ареном. Маја је све доскора била регуларан изданак овде толико подцењиваног турбофолка, који није ништа друго до наша популарна музика. Ређали су се хитови, албуми, каријера је напредовала, али ништа није личило на успех који издваја. Истина, могла је да се уброји у оне прогресивне тенденције турбофолка о којима се код нас сада већ навелико пише са све мање сарказма. Њени текстови су у себи носили еманципаторски потенцијал и феминистички набој, као у песми у којој истиче да с поносом носи девојачко презиме. Или у којој поручује да треба веровати жени која пије. Ипак, финал тоуцх на причу о девојци из Илијаша дали су њени земљаци, или репери који се потписују као Јала Брат и Буба Корели. Од момента када је отпочела сарадњу с њима, Маја броји хитове десетинама милиона кликова и прегледа. Све добија убрзање, па и каријера у којој она одједном у неколико година постаје глас нове генерације. Или симбол поп-културе који се више не може заобићи.

Хиперреалност голих тела и усамљених душа

Језик који потписује босански двојац је посебно занимљив. Он долази директно, не са улице, већ са друштвених мрежа. То је језик кратких самодостатних реченица. Језик уздаха. Селфија. Летимичних асоцијација. Испрекиданих мисли. Квргав језик који не хаје за граматику. Ту нема времена, нити места за камуфлаже. Визуелни амбијент који га прати је наглашени сексепил, кокетирање с реквизитима криминалног миљеа и упорно, помало комично, форсирање тврђег гарда. У једном од парадигматских стихова, Маја с Бубом Корелијем каже: Пусти пусти да те вози / кад већ навучен си на опасној дози / пусти пусти да те ложи / ми нисмо лоши ми превише смо грозни.

Фото Т. Ћирић


Последњи стих могао би бити химна нове генерације која је презрена као најгора до сада, и која је одрасла у рату, избеглиштву, сиромаштву или окружењу у којем су владали нимало симпатични антихероји у виду тајкуна, ратних злочинаца и њихових "бољих половина". Та генерација сада има свој глас. Он је кратак. Експлозиван. Комерцијалан. Заразан. И звучи једнако уличарски, или миленијалски, као глас њихових другара из неких бољих светова. Добро у том гласу је што у њему нема унапред признатих ауторитета. Заправо, у њему уопште не постоје ауторитети. Влада хиперреалност голих тела, или "празних душа", како каже Маја, у којој су сви помало усамљени. Тај бит једнако добро се чује на било ком меридијану данас. У том смислу нова генерација, у свом комерцијалном издању спотова високе продукције, кореспондира са светом. Амбијент у којем се благо стилизује подземље, или у којем се до крајности карикатура наглашава пластифицирана сексуалност, а намерно обесмишљава свако дубље значење, заједничка је музика данашњице. Популарна култура истовремено са собом носи и преимућство ослобађајуће енергије у којој нема аксиома или зацртаних постулата којима се олако робује. Све је променљиво у свету Маје Беровић. И сви су добродошли. Али све и сви су подложни порузи. Успонима и падовима. Поновним успонима и падовима. Синглови се избацују сваког часа. Данас је већ јуче. Колико је то слободоуман, отворен и луцидан свет, можда најбоље говори пут девојке из Илијаша која је преко Братунца стигла до рефлектора београдске Арене. И то у путу који је трајао једва једну деценију. Њена појава нам показује да је у данашњем убрзаном времену и успех страховито убрзан. Довољно је да вам текстове потпишу земљаци који испрекидано мисле и репају комерцијални реп неповезаних речи које мало ко може увезати. Али сви их на концу свежу. И кликови и прегледи су загарантовани. Свет Маје, Јале и Бубе не треба никако ниподаштавати. Они су ослобођени од многих предрасуда и дечјих болести високе културе и умишљене интелигенције која би то све назвала шундом. Или их окривила за све што нам се дешава у оном несносном вапају културе која се гнуша масовности. Иако управо та званична хоцх култура робује границама, предубеђењима, национализмима и свим другим измима које неоптерећено заобилази лајт култура пролазних вредности. У садржај лаке забаве свако се може уписати, и они су кадри сваког уписати у свој садржај. Они знају комуницирати с милионима, и то сасвим непретенциозно. За Мају и екипу регион или њихов простор деловања је докле год се чује њихов језик. Они немају невоље с његовим називом. Или политичким одређењима. У пуноћи своје испрекиданости и фрагментираности, они су себи разумљиви и јасни. И они се играју семантиком, готово као Паул Целан када у намерној баналности своје херметичне поезије затвара свако значење. Тако и они, као много виспренији уметници од њих, завуку смисао подно свих бесмислених првих значења. Јер они нису лоши. Они превише су грозни. Ко не разуме, неће никад ни схватити глас презрене генерације коју су отписале величине. Које су они пак једнако лако отписали. Јер у њиховом поретку нема величина. Са њима се ваљда требало свршити после оног рата у којем су одрасли. И из којег су израсли директни, неугодни и без заблуда.

Добро дошли у постпостдоба популарне културе, или посттурбофолка у којем је све могуће. И немојте мислити да ту не постоје баш никакве вредности. Оне само нису унапред дате, непролазне и заувек уписане, и зато су могуће непредвидивости као успеси девојчица из провинција које са неколико стихова постану поп-иконе или гласови генерације.

(Uglješa Vuković, analiziraj.ba)