ЗВАЛИ су га непоправљивим националистом. Замерали су му да има рачуне у швајцарским банкама. Рекли су и да је шпијун, али нису знали чији. А он, Миодраг Чеперковић, само је радио свој посао. И што су осуде бивале политички бескрупулозније, малициозније, постајао је јачи, уверен да најјачи аплауз гледалаца долази онда када га више не можете чути.
Професор др Миодраг Чеперковић је људина импресивне биографије. Академик је, има 77 година и младалачки ентузијазам. Говори перфектно енглески, немачки и руски, а служи се италијанским и арапским. Аутор је 22 књиге. Већина је посвећена рударима и коповима. Тамне дубине земље и судбине оних који је експлоатишу зарад напретка човечанства, професорова су животна инспирација, разлог вишедеценијског научно-истраживачког рада.
И, како то обично код нас бива, мале и неостварене људе, туђи успех уме да заболи. Са неправдом као усудом некако се саживео. Зато га није нарочито погодило ни што су га, ваљда из бирократског немара, заобишли на свечаности поводом поновног пуштања у рад високе пећи број један, у Смедереву. А он је подигао "Железару".

ИСТЕКЛО КОСОВСКО ВРЕМЕ

- РУКОВОДСЕТВУ и запосленима послао сам телеграм са жељом да "Железара" дуго траје и блиста као у време највећег успеха - каже професор.
Пензионерске дане проводи са сином Дејаном у београдском стану пуном књига и уметничких слика.
- То су поклони мојих пријатеља, свих оних драгих великих људи, који су уз мене били у вољи, и невољи.
Корице његове књиге "Несреће у рудницима", примећујемо, илустровао је Мића Поповић. Професор с пијететом говори о "том дивном човеку, с којим је проводио америчке дане".
- Многи драги људи нису више живи, али откако је отишла моја Цаца некако сам тужнији - са искреном топлином говори о покојној супрузи Станки, професору биологије, оснивачу гимназије у Старом Тргу (Трепча), с којом је провео пола века.
Пре партијске одлуке да из мртвих дигне смедеревску "Железару", Чеперковић је једанаест година радио на Косову и Метохији. Почео је као инжењер у Трепчи и током пет година, на дубини од 500 метара, спознао рударску муку. Међу 38 објеката које је подизао на Косову су "Кишница" код Грачанице, "Ајвалија" и "Ново брдо", фабрике шавних цеви у Урошевцу, поцинкованог лима у Вучитрну, акумулатора и сумпорне киселине у Митровици. У најлепшој успомени му је преуређење Грачанице, изведено у строгој политичкој дискрецији. Завршетак косовског посла, био је и почетак суочавања са људском глупошћу и зависти.
- Секретар среза грачаничког, отворено ми је рекао да ми је време на Косову исцурило - каже др Чеперковић. - Тада сам схватио да наши неспоразуми датирају пуних 150 година. Староседеоци Шиптари су углавном честити, они никада не би срушили хришћански споменик. Али, проблем су донели Малисори, убице, дивљаци, крадљивци стоке. Приредили су ми леп одлазак, али Фадиљ Ходжа, Джавид Нимани и Али Шукрија нису на њему били.
По доласку у Београд имао је намеру да ради у Рударско-геолошком институту у Земуну. "Црна плућа" рударска, мотивисала су га да се озбиљно позабави силикозом, односно узрочником овог опасног обољења. Упоредо је, као већ афирмисан стручњак и доктор наука, истраживао рудна богатства земље. Тада га је позвао Крцун и уз ракију "ужичанку" захтевао да се позабави Смедеревом. То је била одлука ЦК. Новац је обезбедило Извршно веће.

БИРАЈ: ОТКАЗ ИЛИ АПС

- ДОШАО сам из господске Трепче у којој је рудар зарађивао дупло више од официра, у пропалу фабрику, прљаву, са каналима, без купатила. Одакле да почнем, помислио сам. Знајући да је немачки "Круп" бог за челик, позвао сам њихове стручњаке и добио савет да се манем ћорава посла, јер је "Железара" зрела за музеј. Кад сам то рекао Крцуну, наложио је да одредимо место у Србији где би се подигла железара. После шест месеци и 19 пројеката, схватио сам да је Смедерево, односно Родинци, горња тераса годоминског поља, најидеалније место за железару. Река је била близу, а и темељ је могао да се копа на дубини од 22 метра - сећа се професор.
Да би добили подршку банке, морали су да ангажују стручњаке са истока, никако са запада. Тако је Партија тражила. Дошли су Руси и по угледу на највећу железару у Липецку, на ледини, подигли су високе пећи један и два.
- Прво је пуштена пећ број 2, јер су политичари рекли да Смедерево не сме да произведе више челика од Јесенице - каже. - Многи нису веровали, али у рекордном року заживели су и град, и фабрика. Срећан сам што је данас "Ју-Ес стил", предузеће број 1 у Србији.
Свих 17 година, колико је био генерални директор "Железаре", на посао је из Београда долазио у шест часова и међу последњима се враћао кући. Због посла је много пута преноћио у фабричкој хали. Ближила се и болна 1973, означена као година техноменаджерске револуције. Чеперковић је био један од 4.500 стручњака који су смењени уз образложење да су сметња комунизму. Иако од посла није имао времена да се бави политиком, претњу Драже Марковића "отказ или апс" схватио је озбиљно и повукао се. Да је у деликатној ситуацији, упозорио га је и Душан Чкребић, друг из детињства, с којим је "хватао врапце по родној Врњачкој Бањи".

БЕКСТВО У ПЕНЗИЈУ

- ЗАПОСЛИО сам се у Привредној комори - прича професор. - Послали су ме у Египат. Онда је уследио отказ, без нарочитог објашњења. Случајан сусрет са старим пријатељем довео ме је на место директора представништва "Прогреса" у Нјујорку. Био сам и консултант банке "Мерил Линч" за инвестиције у СФРЈ. Постао сам члан Нјујоршке академије наука, а 16 година био сам члан Комитета за угаљ и челик при УН. Ангажовала ме је и "Београдска банка". Када сам, по повратку у Београд, радећи за заједницу енергетике у ПК, схватио да је изнад свега политички интерес и открио аферу са Антом Марковићем и загребачким "Кончаром", запослио сам се у међународној банци. То је била кап. Уместо да нам експозитура из Немачке помаже да отварамо послове, уселили су се у Београд због информација. Тада сам се повукао у пензију.
Академик Чеперковић данас је председник Научног већа Института "Кирило Савић". Пуно пише. Понекад обиђе Факултет организационих наука чији је један од оснивача. Ових дана привео је крају пројекат у који ће се укључити "Лукоил". Највећа мултимилијардерска нафтна компанија, у сарадњи са институтом "Кирило Савић", вољна је да преузме изградњу гасаре. Производња би, према професоровим речима, покрила потребе ЈАТ-а, а претекло би и за извоз. Ускоро почиње и истраживање Велике Мораве од утоке у Дунав до Сталаћа. Професору су помагали млади геофизичари, електроинжењери, машинци. Тим су који побеђује.

ЈА И МАДЛЕН
- БИЛА је 1943, страшна година кад је живот вредео мање од муве. Једног од тих дана, поред гимназије у Врњачкој Бањи, сретнем моју најбољу другарицу Даницу Поповић. Поред ње иде нека симпатична сељанчица, у народној ношњи, са опанчићима на ногама. Питам: "Ко ти је ова, Дано?" "Ћути, молим те, она је Јеврејка. Дали смо јој име Нина Јелена. Она је ћерка високог чешког дипломате. Пресвукли смо је у ношњу, да је Немци не ухвате. Живи у нашој кући, и о њој моји брину више него о нама", рекла ми је Даница.
- Толико, о Мадлен Олбрајт, оној жени која се усхићено веселила кад су на исту ту Србију почеле да лете бомбе - сећа се Чеперковић.

НАЈСТРАШНИЈА СЕЋАНјА
У РАТ је отишао са непуних 17 година, пешке из Бање до Ријеке. Ослобођење је, рањен, дочекао у Шестој пролетерској. Најстрашнија професорова сећања везана су за Јасеновац. Шеф ОЗНЕ, Ђура Лјуштина, позвао га је једном да присуствује испитивању једног од највећих усташких кољача у логору смрти. "Колико си их заклао?", пита Ђура. "1.300!", каже убица. "Јеси ли ти рекордер?" "Нисам, фра Мирослав Филиповић убио је 1.700", сећа се Чеперковић.