СЛЕТЕЛИ смо у једну од ових малих балканских земаља, што их обилазимо на турнеји. Једва чекам да турнеја престане, стално нам у авиону пуштају Монти Пајтон, са образложењем да ћемо тако лакше разумети и поднети читав регион, као и људе који су нам званични домаћини. Питала сам Чарлса како се зове ова земља где смо слетели, Чарлс се неко време присећао и рекао да није сигуран, али да мисли да је то Србија, те да може да позове Њено величанство да је пита, па да будемо сигурни. Ја на то ништа нисам рекла, те је нисмо ни звали. После она треба да ми звоца што не водим рачуна куд јој син иде. Србија, дакле.

* * * * * *

На брзину сам погледала у обавештајни бедекер који нам је доставио МИ6, тамо је за Србију којешта писало, али је масним и подвученим словима наведено да - за разлику од осталих земаља где то воле да чују - домаћинима из Србије нипошто не смемо да честитамо независност после распада Југославије. Они се томе, у поређењу са осталим земљама бивше Југославије, нешто мање радују.

У бедекеру је писало и да избегавамо да домаћине пропитујемо шта су они, као појединци, радили у годинама тог распада, као и да избегавамо разговоре о Косову, Русији, плановима домаћина за излажење из економске кризе, слободи медија или очекиваној години уласка у Европску унију. Показала сам Чарлсу бедекер и питала га о чему ћемо онда да разговарамо са домаћинима, а Чарлс је рекао да ће разговарати о времену. Бар ми Енглези то умемо да радимо. Пошто је Чарлс био у праву, ни овај пут ништа нисам рекла.

* * * * * *

Неки уморни и веома неиспавани млади човек нас је на аеродрому послужио хлебом и сољу, уз извињење да ћемо се видети касније, пошто ванредно мора у ванредни изборни штаб. Амбасадор нам је у лимузини, на путу од аеродрома, објаснио да је млади човек овдашњи премијер и да не треба да нас чуди што делује мало уморно и одсутно, јер практично сам води државу, владајућу партију, безбедност, привреду, медије и изборе. На моје питање шта ће некој земљи уопште избори, кад само један човек ради све то што ради, Чарлс ме је прекинуо, рекавши да не треба да завидимо некоме што има сву власт, ако је ми немамо. Хтедох да му узвратим и да кажем да наше време тек долази, али сам схватила да је то прилично неумесно, па ништа нисам ни рекла.

* * * * * *

Свратили смо у њихов парламент, мада нисам разумела зашто, кад им то ионако ничему битном не служи, макар судећи по малопређашњем разговору. Лепа зграда, додуше, у којој нас је дочекала нека жена, за коју нам је амбасадор објаснио да је променила неколико политичких партија док није дошла на место председника парламента. Чарлс је рекао да, из његовог искуства, није важно шта мењаш ако је оно што на крају добијеш - то што си хтео. Погледала сам га с љубављу и поново ништа нисам рекла.

* * * * * *

После парламента смо обишли њиховог председника државе. Амбасадор нам је рекао да је председникова улога слична улози британске краљице. Ја сам одмах питала чиме се бави председников син, на шта ми је одговорено да је он функционер владајуће партије и градоначелник једног мањег града. Рекла сам да је то веома добра идеја и погледала Чарлса са надом, али је Чарлс само одмахнуо руком, па више ништа нисам рекла.

* * * * * *

Обишли смо и њиховог престолонаследника. Чарлс је после те посете био заиста добро расположен. Како и не би, коначно је упознао неког престолонаследника који има још мање шанси да постане краљ од њега. Да му не кварим расположење, опет ништа нисам рекла.

* * * * * *

Не могу више да пишем овај дневник, просто немам чиме: пуне су ми руке поклона - ташне, ношње, иконе, књиге... Питала сам Чарлса чиме је Уједињено Краљевство заслужило све ове поклоне, он се замислио и рекао да не зна, јер се за оне заслуге које су њему познате обично не дају поклони него тражи одштета. Али, рекао је, треба да се правимо Енглези и да ништа не коментаришемо. Ту сам ја коначно нешто рекла: да ми јесмо Енглези и да нема потребе ништа да се правимо. И ту сад Чарлс ништа није рекао.

Е, баш ми је мило.