ТАЧНО тридесет година после чувених судских процеса Флоберу и Бодлеру, један наш писац је осуђен због свог књижевног дела. Једна песма објављена у „Новом београдском дневнику“ 1887. донела је две године робије њеном аутору Браниславу Нушићу.

Инспирација за ову песму биле су две сахране - мајке пуковника Драгутина Франасовића и мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд, али без краља и владе.

Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.

Овај храбри ратник је у рату од 1977. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Нјеговој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара.

Нушић је написао песму „Два раба“ и објавио је у „Новом београдском дневнику“:

Затутњаше сва четири звона

Поврвеше ките и мундири

Поврвеше перјанице бојне

Поврвеше безбројни шешири

Сви мајори дебели и суви

Официри цела кита сјајна

Пуковници, с орлом и без орла

И још неко, али то је тајна

Потмуло су ударала звона

Ударала звона из буджака

А и што би да се чини джева

Кад је пратња српскога јунака

Српска децо што множити знате

Из овога поуку имате:

У Србији прилике су таке

Бабе славе, презиру јунаке

Зато и ви не мучите се джабе

Српска децо постаните бабе.

Песма је изазвала сензацију и смех у београдској чаршији. Издање „Дневника“ је било разграбљено. Читали су га групно за кафанским столовима, по троје-четворо на угловима улица, у редакцијама опозиционих и владиних новина. Све што је било писмено у тадашњем Београду смејало се Нушићевим стиховима. Само њиховом аутору, младом писцу почетнику није било до смеха. Краљ Милан је био увређен и Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“.

Првостепени суд, под председништвом судије Христића, осудио је младог писца на два месеца затвора. Кад је краљ Милан чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Судство је своју независност доказало повисивши казну на две године робије. Младог писца су ухапсили и послали у пожаревачки затвор.

Ту почиње његова двогодишња авантура, која се завршила како писцу и приличи, књижевним делом. Наиме, Нушић је у затвору написао своју познату комедију „Протекција“. Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну. Сместили су га у самицу и ставили под строги надзор.

БИБЛИЈА ЈЕДИНА ЛЕКТИРА НАШ велики комедиограф Бранислав Нушић шетао се у затворском дворишту заједно са убицама, лоповима и коцкарима. То је било занимљиво искуство за једног писца. После ових шетњи, добијао је као једину лектиру Библију, чије је странице тако добро проучио, како је касније причао, да је могао да држи црквене проповеди.

Управник затвора био је по злу чувени Илија Влах. Прочитавши Нушићеву пресуду, решио је да младог бунтовника доведе у ред - забранио му је да пише, да ложи пећ у самици, да чита књиге и новине.

Нушић је причао да је по цео дан млео кафу, кувао је, правио цигарете и крпио свој стари капут. И тако су му изолованом од света текли бескрајни, празни тамнички дани. Желео је да их испуни писањем, али је строги бркати Илија Влах био неумољив. Ипак, после абдикције краља Милана, Нушић је покушао да добије боље услове. Отишао је код управника затвора и замолио га за дозволу да повремено пише.

Боље је за тебе младићу да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама“, саветовао га је Илија Влах.

После оваквог „мудрог савета“, Нушић је решио да насамари управника. Нјегова рођака Марина, некада удата за његовог ујака, била је у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, писац је решио да напише писмо министру Герићу, ословивши га са „драги рођаче“. Писмо је изгледало овако:

Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић“!

Следећег дана управник затвора је дошао у самицу у којој је чамио будући велики комедиограф. Уз смешак је срдачно рекао: „Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу.“

Наравно, Нушић је добио дозволу да пише и много боље услове у затвору.

(Наставиће се)