ПОСЛЕ договора представника југословенских власти и др Милана Стојадиновића о сарадњи, његов први задатак је био да лоцира где се налази поглавник усташке злочиначке државе Анте Павелић. Сумњало се да је он пронашао уточиште у Уругвају. Међутим, већ у првом извештају бившег председника Краљевске владе та дилема је решена.

- Павелић сигурно није у Уругвају. Он је у Аргентини. Мало се креће, остарио је и врло лоше изгледа, зато се мало појављује међу усташком емиграцијом како се његове присталице не би деморалисале - јављао је Милан Стојадиновић.

Аргентина је била сигурно уточиште за ратне злочинце из Другог светског рата и политичке емигранте. Седам хиљада усташа је нашло уточиште у овој земљи, међу њима је било и неколико стотина ратних злочинаца на челу са Анте Павелићем. Сви су имали пасоше издате у Институту Свети Јероним, са лажним именом. Велики број усташа добио је запослење по разним аргентинским министарствима, радију и телевизији иако нису знали шпански језик. Анте Павелић је од украденог злата себи и својој породици саградио модерну вилу у предграђу Ломас де Паламор.

МИЛАН Стојадиновић, као угледни емигрант, био је у прилици да врло лако и брзо прикупи поуздане информације о политичким противницима Тита, за које је Удба била посебно заинтересована. О такозваној усташкој влади у Аргентини његов извештај је кратак: "Усташе су крвождерне. У Аргентину су дошле по жељи председника Хуана Перона и делују под заштитом Католичке цркве. У усташкој влади важну улогу одиграо је др Бранко Бензо, бивши конзул у Берлину, који је успео да уђе у друштво Хуана Перона. Када се код Бенза јавила амбиција да постане вођа Хрвата у емиграцији, дошао је с Анте Павелићем у оштар сукоб. Преко њега сам добио информацију да су усташе припремале 300 наоружаних људи за учешће у Естензоровом преврату у Боливији. А то може бити опасност за Перонову владу, јер ако су једном били купљени, могли би лако да се окрену и против Хуана Перона".

После исцрпних информација, које је Мерцедес дао Удби о усташком поглавнику, у Београду је закључено да Милан Стојадиновић има јак интерес да реши енигму Павелић. Карлос, односно конзул М. Пиљуга у својој депеши јавља челницима Удбе: "Чини нам се да је Мерцедес према Веверици одлучнији него раније. Због свега тога ми бисмо предложили да се настави са постојећом линијом: коришћење у информативном погледу и припрема за јавни иступ против Веверице. Кад о томе говоримо не видимо могућност да се око њега окупи нека група, чак ни њему то не би одговарало у садашњем моменту. Он би сам хтео да раскринкава Веверицу и то на једном врло широком плану: прва емиграција, стара Југославија, НДХ и нова емиграција. С тога би сачекали са сваком другом намером и наставили како смо почели."

КАДА је Стојадиновић одлучио да иде до краја према Анти Павелићу поставио је Титу и Удби одређене услове - желео је да његова породица буде слободна, да добије увид у Архив Југославије, да би могао да напише своје мемоаре и да посети Европу и можда сретне старе пријатеље. Политички врх ФНРЈ и Удбе одобрио је све што је Мерцедес тражио.

Мерцедес, односно Стојадиновић, се успешно приближио Павелићу, постали су "пријатељи", њихове породице почеле су међусобно да се посећују. Стојадиновић и поглавник Анте 1954. постигли су договор о мирном разлазу Срба и Хрвата.

Како су Милан Стојадиновић и Анте Павелић делили Југославију? Прво су предвидели распад ФНРЈ Југославије на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Према споразуму двојице "лидера" у емиграцији, Хрватска би остала у оквиру авнојских граница, а Босну би поделила са Србијом границом која би ишла рекама Босном и Неретвом.

- Нама Сарајево, вама Бањалука која је, додуше, српска, али за љубав мира учинили бисмо тај уступак, а као противуслугу тражићемо Дубровник - говорио је Стојадиновић.

РИМСКИ дневник "Ил Темпо" је 11. августа 1954. године објавио вест о политичком споразуму између бившег председника југословенске владе др Милана Стојадиновића и поглавника усташке НДХ др Анте Павелића: "Из Буенос Ајреса стигла је вест о измирењу Стојадиновића и Павелића, двојице љутих непријатеља пре и после Другог светског рата. Стојадиновић и Павелић, у присуству најближих сарадника, обавезали су се да признају будуће самоопредељење хрватског и српског народа када буде срушена Титова Југославија, те ће заједнички радити на стварању независне државе Србије и независне државе Хрватске..."

Споразум Стојадиновић - Павелић је произвео негативне реакције од стране хрватске и српске емиграције. Павелић је проглашен за националног издајника од доброг дела усташких следбеника, који су сматрали да је сваки споразум са Србима раван велеиздаји. Комунистичка Југославија је званично осудила споразум, истичући да Павелић и Стојадиновић нису представљали више никог.

Тајни агент Мерцедес је ову акцију водио тачно по задатку Удбе. Пошто је Стојадиновић успешно искомпромитово Павелића код усташа, југословенске власти су му амнестирале млађег брата. Драгомир Стојадиновић је 1955. године пуштен из затвора пре истека казне, пред одлазак у Аргентину састао се са Александром Ранковићем са којим је постигао договор о раду против Павелића и усташа у овој јужноамеричкој земљи. У Аргентини је преко Драгомира ишла веза између југословенских власти и Милана Стојадиновића.


ПОГЛАВНИК КАЖЊЕН ЗА ЗЛОДЕЛА

УДБА и агент Мерцедес нису ликвидирали Анту Павелићу, јер је то пошло за руком четнику Бранку Јововићу. Он је извршио атентат на Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса. Иако је погођен са са два метка, усташки злотвор је преживео. Две и по године касније, 28. децембра 1959. умро је у Мадриду од рана задобијених у атентату. Тиме је, на неки начин, и тајни агент Мерцедес допринео да усташки поглавник буде кажњен за своја злодела. Милан Стојадиновић је умро у својој кући у Буенос Ајресу 1961. године.