ДР Милан Стојадиновић, три пута министар финансија, два пута председник владе и министар спољних послова, несумњиво највећа политичка и економска личност предратне Југославије, био је агент Удбе. Тајно име Мерцедес добио је 1952. године док је боравио у емиграцији. Био је то начин да Титова агентура стави до знања бившем министру да зна све о њему. Стојадиновић је, наиме, једном приликом склапао у име Краљевине Југославије уговор са компанијом "Бенз" у Немачкој и купио аутомобил марке "мерцедес" за један динар. Удба га је на то подсетила када му је као свом шпијуну дала име Мерцедес.

Озна и Удба су годинама прикупљале податке и пратиле активности бившег југословенског премијера, који је емигрирао и живео у Буенос Ајресу. Када је одлучено да се приступи његовом врбовању задатак је поверен Бошку Видаковићу, начелнику дипломатске тајне Службе за информације и документацију - СИД. План који је саставио Видаковић састојао се из пет тачака, које је требало посебно обрадити.

СТОЈАДИНОВИЋ је рат провео у интернацији на острву Маурицијус под надзором британских власти. Почетком 1947. пуштен је на слободу, па се прво пребацио у Рио де Жанеиро, а потом у Буенос Ајрес. Његова жена Аугуста и две кћерке пребегле су из Београда у Рим почетком 1944. Ту се млађа ћерка удала за четничког поручника Душана Радоњића. Од преласка у емиграцију нико од Стојадиновићеве породице није узео никаквог учешћа нити je изражaвао непријатељство према ФНРЈ. У Србији се налазио његов брат Драгомир и сестра. Власт им је запленила имовину, а брат Драгомир је осуђен на 15 година робије.

Као емигрант са политичким педигреом др Милан Стојадиновић се одлично пласирао у економским и политичким круговима Аргентине. Био је стални финансијски саветник владе провинције Буенос Ајреса са седиштем у Ла Плати, повремени финансијски саветник аргентинске централне банке, а и консултант аргентинске полиције по политичким линијама. Месечно је зарађивао 2.000 долара, пословао је са неким предузећима и банкама. Имао је чак и приступ до председника Хуана Перона.

У ПОЛИЦИЈСКОМ досијеу Удбе о Стојадиновићу је писало: "Током четворогодишње разраде његове делатности у Буенос Ајресу нисмо могли да установимо ниједан случај његовог активног иступања против ФНР. Политичка емиграција се на њега много обраћала, али се добија утисак да он емиграцију сматра изгубљеном, безвредном, а сваки њен рад бескорисним. Једино је у два наврата мањим сумама помогао црквеној општини у Буенос Ајресу и за неке појединце издејствовао усељење. Сам издаје једну економску ревију, а у овој редовно пише позитивно о економији и привредном развитку ФНРЈ."

Као искусан политичар, чија је породица фактички била заробљена у Титовој Југославији, доктор Стојадиновић, према полицијским извештајима, први је 1952. године начинио корак да се приближи Удби. Срео се тада с трговинским делегатом Љубибратићем у Буенос Ајресу и кроз четири одвојена разговора Стојадиновић је понудио своју помоћ земљи. Али је то везивао за измену статуса његовог брата и сестре у Југославији.

- Њима би јако тешко пало ако би сазнали да ја из иностранства помажем Тита, док њих у земљи прогоне. А ефикасна помоћ на привредном и политичком пољу створили би услове за рехабилитацију мог предратног рада - нагласио је Милан Стојадиновић.

ОВАКВА директна понуда изненадила је централу Удбе у Београду, која је само принципијелно прихватила шпијунску сарадњу на пријатељско-патриотској бази. Уз назнаку Удбе: "Ако ово успе, Стојадиновић би се краће време држао на провери у Буенос Ајресу, а потом би се оријентисао на рад у Европи с центром у Швајцарској или Немачкој. Задатак би био обнављање старих крупних привредних и политичких веза и његово ангажовање на том плану. За евентуалан рад у Европи ми смо спремни да му ставимо на расположење потребна материјална средства или капитал за рад, ако их нема. За почетак ангажовања задатак му је био да преко својих аргентинских веза ради против Павелића и усташа, а преко економских веза да нам помогне у трговинским односима наше земље и Аргентине."

Преговори Удбе и Милана Стојадиновића трајали су недељама, јер је он тражио да Титова тајна полиција игра отворених карата и покаже шта све зна о њему. И како ће да га притиска када дође до неспоразума у сарадњи. Као чин добре воље Стојадиновић је свом "шефу" Бошку Видаковићу предао копију своје службене биографије, која је била копија из књиге "Биографски лексикон народног Представништва - сенат 1939. године".

Удба је, међутим, имала комплетан поверљиви извештај о бившем примијеру Краљевине Југославије, који је Озни и Слободану Пенезићу Крцуну предочио његов политички сарадник и шеф државне тајне службе Драги Јовановић и који је био препун компромитујућих детаља као из приватног живота, тако и нелегалних трансакција којима је стицао своје богатство.

ДРАГИ Јовановић је иследницима Удбе открио Стојадиновићеву најважнију политичку улогу: да се кнез Павле лично обогати. Његово решење да кнез прима краљевску апанажу од три милиона франака, само га је учврстило на власти, а Павлу омогућило да се у народу показује као велики колекционар и љубитељ уметности.

Проблеми су настали када је кнез посумњао да премијер Стојадиновић има интимне везе са његовом кнегињом Олгом. Потом је премијер окривљен да не може да реши српско-хрватско питање, па односе са Ватиканом и на крају са Српском православном црквом. Суочен са том врстом сазнања, која могу и даље да га компромитују, др Милан Стојадиновић, бивши премијер Краљевине Југославије пристао је на тесну сарадњу са Удбом. Није то, међутим, показаће историја, био први шпијунски посао Стојадиновића, јер је он пре него што је приступио српској Удби, радио за Енглезе и Немце. У мемоарима "Ни рат ни пакт", сам Стојадиновић каже да су Немци 1942. открили да је био "енглески човек". Удба је знатно улагала у њихову сарадњу, све до тршћанске кризе, када ће се Стојадиновић "на располагање" ставити Италијанима.

Милан Стојадиновић је као шпијун унутар антијугословенске емиграције, како се она тада називала, поред српских, пратио и хрватске, македонске и словеначке политичке емигранте. Посебан задатак му је, међутим, био да открије Анту Павелића и ступи у контакт са усташким поглавником, који је преко Пацовских канала избегао у Јужну Америку. Почетком педесетих сумњало се да се Анте Павелић креће на релацији Америка - Уругвај - Аргентина. Удба је усташком поглавнику дала шифровано име Веверица, под којим га је регистровао и тајни агент Мерцедес.


КАЛКУЛАЦИЈЕ МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

КАЛКУЛАЦИЈА Милана Стојадиновића била је веома јасна - увек бити уз победника. Зато он 1952. године, као већ заборављени српски политичар, одлучио је да опет ради за победника - Титову Југославију. Бошку Видаковићу поставио је питање како ће се одржавати њихови тајни контакти. Добио је одговор да ће његова директна веза и курир бити "Србин који ради у посланству - конзул М. Пиљуга, Стојадиновић се сагласио речима: "Врло добро, он је Србин - Босанац". Конзул Пиљуга је за ову улогу добио шифровано име Карлос.