ПОЛОВИНОМ марта 1938. године версајска Европа више не постоји. Југославија је на северној граници добила новог комшију. Трећи рајх окупирао је Аустрију и започео стварање немачког хиљадугодишњег царства. Последњег дана јуна исте године у Минхену Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, премијери Француске и Британије, Едуард Далађе и Невил Чемберлен, потписали су Минхенски споразум којим је запечаћена судбина Чехословачке и она је "мирним путем" предата Немачкој. На сваком кораку се осећају бубњеви рата. Следећи на мети Берлина је Балкан. Пре свега Југославија. Али, у том тренутку, нацистички стратези планирају да краљевину најпре доведу у потпуну економску зависност и приволе је да постане њихов савезник.

Инвестиције у југословенска предузећа брзо су расле. У марту 1936. године концерн "Крупов" потписује уговор да зеничку ливницу претвори у савремену челичану за производњу оружја. Следећих месеци немачке фирме улазе у прву српску фабрику оружја у Крагујевцу. Крајем 1938. инвестиције у Југославији су износиле око 1.270 милиона динара.

УПРАВИ југословенских пољопривредних задруга нуди се откуп укупног рода шљива по цени од 2,30 динара за килограм, много, много више него што је у том тренутку износила на европском тржишту - 1,40 динара.

Суочавајући се са чињеницом да Немци успостављају колонијалан однос у његовој земљи, кнез намесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за 60 комада!

ФРАНЦУЗИ и Енглези, уљуљкани профитом који су доносили Бор (Французима) и Трепча (Британцима) и неколико банака, као да нису примећивали да Немци све више располажу природним ресурсима и рудним благом. Кнез брзо схвата да ниједном блоку светских сила не одговара да Југославија остане неутрална. Предосећајући да се ближи рат великих размера, покушава да колико-толико уједини земљу. Хрватска добија своју бановину са огромном територијом. Формира се влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека.

Почетком Другог светског рата 1. септембра 1939. године, немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата, још више је закомпликован положај Југославије. Хитлер је држао све адуте у Европи и хтео је по сваку цену да Београд примора да приступи Тројном пакту. Иако је имао потпуне информације да ће већински Хрвати и један део Словенаца поздравити улазак његових трупа, зазирао је од бунтовних Срба. С друге стране савезници су, такође, чинили велике дипломатске напоре не би ли убедили кнеза Павла да недвосмислено приђе њиховом табору.

У ЈУГОСЛАВИЈИ је тињало, а Европа је горела. Београд је покушавао да добије на времену. Најпре кнез намесник 1. марта проширује листу захтева коју је упутио Хитлеру. Седам дана касније то исто чини и премијер Драгиша Цветковић у разговору са Виктором фон Хереном. Обојица верују да је то много више од оног што је Хитлер био спреман у том тренутку да прихвати. Додатни захтеви су били:

- Поштоваће се политички суверенитет и територијални интегритет Краљевине Југославије.

- Од Краљевине Југославије се неће тражити војна помоћ нити пролаз или транспорт трупа кроз земљу за време трајања рата.

- Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.

Међутим, Хитлер и Рибентроп прихватају ове услове. Посланик Херен јавља Рибентропу да се, и поред тога, у Београду одлаже одлука о приступу пакту. И био је у праву.

ЦВЕТКОВИЋ и Влада имали су добар разлог: неколико недеља раније добили су информацију да ће Немачка напасти Русију. Стратегија је била једноставна - ако буду затезали, Немци ће се, заузети ратом на истоку, све мање бавити Југославијом.

СА ОВОМ прворазредном информацијом појавио се пуковник Владимир Ваухник, који се нашао усред невиђене шпијунске игре нацистичке Немачке, Краљевине Југославије и Велике Британије.

Када је Драгиша Цветковић започео са формирањем своје владе 6. фебруара 1939. године Чехословачка је престала да постоји. Моравска и Чешка су прикључене Трећем рајху. У Берлину се на дужности југословенског војног, поморског и ваздухопловног аташеа већ налазио Владимир Ваухник, генералштабни пуковник, изузетно способан обавештајац који ће оставити драгоцена сведочанства о догађајима који ће уследити.

ПОСЛЕ пада Чехословачке сви посматрачи у Берлину су се питали шта ће бити следећи Хитлеров захват: Пољска, Литванија, Југославија или Белгија и Француска. Стварање Великог рајха било је у току и више се нису могли прикрити немачки освајачки планови названи "проширење животног простора". Пуковник Ваухник је врло брзо дошао до података о броју дивизија од 92 до 96, које би Немачка могла имати ако рат избије до јесени 1939. године. Од тада, југословенски Генералштаб је имао најпрецизније могуће извештаје о потенцијалу и намерама Немаца, а преко југословенског конзулата у Прагу све информације из Берлина стизале су до Лондона и Париза.

ИЗ РАЗГОВОРА са генералом Беком, који је због неслагања са Хитлером био уклоњен из војске, пуковник Ваухник је сазнао да у немачком главном штабу постоји бојазан због мањка дивизија од рата на два фронта. И да би у таквој једној ситуацији трећи фронт на Балкану довео Немачку у губитничку позицију.

Због тога је био схватљив напор војне индустрије Рајха да се што пре произведе довољно оружја за опремање што већег броја дивизија, то јест, на основу тога могло се закључити да Хитлер сигурно припрема Немачку за борбу на два фронта. Хитлер је чекао да број његових дивизија досегне стотину, како би тек онда изазвао сукоб. Пуковник Владимир Ваухник је крајем пролећа 1939. југословенском Генералштабу послао дужу анализу у којој је предвидео и немачки напад на Пољску.


ATAШE И OБАВЕШТАЈАЦ

ВЛАДИМИР Ваухник је био Словенац и велики Југословен просрпске оријентације. Рођен је 24. јуна 1896. у селу Светиње при Горици у Словенији у породици сеоског учитеља. Имао је два брата и сестру. У Марибору је похађао војну гимназију када је избио Велики рат мобилисан је у аустро - угарску војску, у 17. пешадијском пуку. Рањен је и повучен у позадину.

По стварању заједничке државе завршио је генералштабну школу у Београду, а затим чувену Ecoles superieures de guerre (Вишу ратну школу) у Француској. Шест година је био, од 1930, професор стратегије на Војној академији у Београду. Потом ће бити именован за начелника штаба Дринске дивизије. Говорио је шест језика - словеначки, немачки, српски, француски, италијански и енглески. За војног аташеа у Берлину одлази 1939. године. Официрску каријеру ће завршити у чину бригадног генерала, као заменик команданта Југословенске војске у отаџбини у Словенији, односно Драже Михаиловића! Са Дражом је комуницирао преко три псеудонима: Влајко, потпуковник Васић, генерал Рачић...