ПЕРИОД између 1936 и 1949. био је најбурнији у животу Стевана Дедијера. Био је савезнички падобранац у Другом светском рату, члан америчке војне обавештајна службе ОСС, која је претеча ЦИА и Титов тајни борац за комунизам у Грчкој, где је подржавао генерала Маркоса. Прошао је падобрански курс и специјалну обуку, па је постао телохранитељ америчког генерала Максвела Тејлора, команданта 101. летачке дивизије.

Током рата био је најбољи редов у падобранској 101. америчкој дивизији, можда и зато што је скакао из авиона уз поклич: "Живео Стаљин!" Сам Двајт Ајзенхауер је дозволио да почетком 1945. пређе у југословенску армију. Учествовао је у тајној операцији "Маркет Гарден" после искрцавања савезника у Нормандији, која се није славно завршила. То је био војни десант, у коме је Стеван Дедијер био један од најбољих. Та обавештајна акција и углед који је стекао код америчких генерала помогли су му касније да се сусреће са готово свим директорима ЦИА.

БИЛО је планирано његово пребацивање у Југославију, али је он у једном разговору рекао да ће убити Дражу Михаиловића уколико буде упућен у његов штаб. После три дана морао је да пакује кофере, избачен је из ОСС, уз упозорење да ћути о ономе што је научио током обуке. Када се после рата вратио у Београд као члан КПЈ добио је обавештајни задатак да помаже грчким комунистима и партизанима како би задржали власт у Грчкој. Противници генерала Маркоса били су Енглези, који су после поделе интересних сфера желели да Грчку учине капиталистичком земљом и својим политичким сателитом.

Током Другог светског рата у Грчкој је започео грађански рат, јер су се левичарски и десничарски покрети отпора борили једни против других, али су ЕЛАС, лево војно крило, и ЕАМ, комунистичка организација, контролисали највећи део слободне територије Грчке. Када су десничари преузели власт 1946. Комунистичка партија Грчке (ККЕ) је повела рат против њих.

ЈУГОСЛАВИЈА и СССР су тада почели у Грчку, из Македоније, да убацују ратне ветеране који су основали Демократску армију Грчке. Њен командант је био Маркос Вафијадис, познатији као генерал Маркос. Армија је имала базе у Југославији и користила се герилском тактиком. У новембру ККЕ је оформила Привремену демократску владу на челу с генералом Маркосом.

Атинска влада забранила је рад ККЕ. Комунисте је ставила изван закона, и увела строгу цензуру штампе. Комунисти из Југославије, предвођени Светозаром Вукмановићем Темпом, са којим је био и Стеван Дедијер, помагали су грчким комунистима и партизанима тако што су их тајно снабдевали оружјем, борцима и новцем. Међутим, Велика Британија је успела са грчком десницом да потисне комунисте и сруши генерала Маркоса, па је и акција Стевана Дедијера проглашена завршеном.

ПОСЛЕ Грчке искусни обавештајац је добио нови поверљиви задатак. Јосип Броз Тито, Политбиро КПЈ и Удба ангажовали су Стевана Дедијера да контролише Павла Савића у Нуклеарном институту "Винча" и помогне да Југославија направи атомску бомбу. Дедијер, који о томе ништа није знао, прихватио је овај партијски и тајни обавештајни задатак. Било је то време свеопштег лудила које је запамћено искључиво као "Титово не Стаљину и Резолуцији Информбироа" и лова на све комунисте који су остали верни Совјетском Савезу.

Стеван Дедијер се за време Резолуције ИБ 1948. године опредељује за Тита. Своју лојалност Партији је доказао када је Удби уредно пријавио да др Мирко Марковић одржава везе са Стаљиновим људима. Иначе др Марковић је, по линији НКВД-а, у Америци био Стеванов шеф.

ТИХ година се у успаниченом југословенском руководству родила идеја да се направи атомска бомба. Толико су сумњали у атомске физичаре и научнике уопште, да је читав подухват директно био у надлежности Политбироа и Удбе.

- Без мога знања одлучили су да ме укључе у изради атомске бомбе по Титовој жељи - написао је Стеван Дедијер. - Рекли су ми то једнога топлог недељног послеподнева, у септембру 1949. године. Милован Ђилас и Едвард Кардељ су готово свечаним гласом саопштили да је Тито рекао: "Морамо имати атомску бомбу! Направићемо је па макар коштала и половину нашег националног дохотка за неколико година!"

Павле Савић је потписао обавезу у Централном комитету да ће направити бомбу за годину дана. Он је у то био упућен, јер је радио уочи рата у Паризу са Иреном Жолио Кири. Био је убеђен да је пронашао нови принцип фисије, не уранијума, него неких других елемената, као што је, на пример, цинк.

- Међутим, нешто се чудно са Савићем догађало, почео је да врда. Павле Савић је - пише у мемоарима Дедијер - имао неке везе одраније са Русима, па је испало да нам совјетски агент прави атомску бомбу усред нашег сукоба. Мој задатак је, како ми је Кардељ рекао, био "да нам помогнеш да направимо ту бомбу, да видиш како Савић то ради и зашто стално одуговлачи. Морамо то што пре имати. Иди у Винчу, ради тамо и сместа рашчисти ситуацију!" Као вредан партијски кадар морао сам да без поговора прихватим поверени задатак као да ми је наређено да напишем проглас за "Први мај".

ТИТО је за потребе прављења атомске бомбе основао три нуклеарна института у Београду, Загребу и Љубљани. Одвојио је за тај пројекат 35 милиона долара. Атомска истраживања била су у делокругу рада Ранковићевог помоћника за логоре, Јована Капичића. Не само да су се удбаши размилели по Југославији да с војском траже руду уранијума, него су и по највећим светским библиотекама крали стручне часописе, који су, иначе, били у слободној продаји.

И тако је постао директор Института за нуклеарна истраживања у Винчи. Дедијер је Павла Савића затекао у канцеларији како телефонира: "Опет нема воде! Хапси директора водовода." Стеван га пита:" Пајо, шта си ти, јеси ли жандар или научник, што да хапсиш шефа водовода?"

И врло брзо је открио како Павле Савић са својом екипом не зна да направи атомску бомбу. Проблем је био само како то да саопшти политичком руководству.

- ПАЈА Савић је био открио Америку, а мислио је да је Индија. Он је открио да се нешто чудно догађа кад бомбардујеш уранијум са неутронима, а није разумео да је то фисија. Иван Супек, који се правио да је велики научник, био је Александру Ранковићу десет година саветник, а никад му није искрено рекао да одустану од те будалаштине о атомској бомби - говорио је Стеван Дедијер, који је педантно шпијунирао шта све Павле Савић ради и о томе извештавао Политбиро КПЈ и Удбу.

Успео је да убеди политичаре да успоставе сарадњу са страним нуклеарним агенцијама, да размене искуства и да им тако пошаље поруку да Павле Савић не уме да направи атомску бомбу.


РАЗЛАЗ СА ЈУГОСЛАВИЈОМ

ПОШТО је свима било јасно да од атомске бомбе нема ништа Стеван Дедијер одлази у Загреб, где ће до 1957. бити директор Института "Руђер Бошковић". Те године објавио је један чланак о атомској бомби и добија отказ. У својим мемоарима је записао тај моменат:

- Када су ме избацили из "Руђера Бошковића" Божо Тежак, физички хемичар из Загреба, позвао ме је да радим код њега. Потом сам 1960. године био у "Нејчеру", то је најбољи светски часопис, објавио дугачки чланак о развитку науке у Југославији. Директор Тежак је моје радове метнуо на зид да свако види. Онда су почели Титови најближи људи да траже начин како да ме истерају из Југославије.