ТОКОМ 1988. огромна већина Срба је стала уз покрет из Косова Поља, ишчекујући решења од руководства из Београда и промене Устава. Са друге стране, међу Албанцима је превладало мишљење да се припрема укидање аутономије и да су за тешко стање на Косову најодговорнији у Београду. Покрајинско руководство је међу Албанцима подстицало уверење да од одбране аутономије зависи чак и њихов физички опстанак. Косовом су се проносиле гласине како би промена Устава брзо довела до забране албанског језика и учења албанске националне историје. Покрајинско руководство је прећутно подстицало овакве гласине. Наруку им је ишла и пропаганда илегалног покрета.

Годину после Пленума ЦК СКЈ о Косову, ЦК СК Србије констатовао је да "резултати постигнути у овом периоду нису променили целину стања на Косову, које је и даље тешко". Затражено је да одговорност преузме Покрајински комитет. Циљ руководства у Београду је био да преко критике неостваривања закључака Пленума о Косову изврши притисак на косовско руководство да прихвати уставне промене, или да их примора на оставке.

ЗА ПРЕДСЕДНИКА ПК СК Косова, у то време, изабрана је Каћуша Јашари, политичарка млађе генерације. Она и њен претходник на челу покрајинског комитета Азем Власи сматрани су за најутицајније политичаре на Косову. На заједничкој седници партијских председништва ЦК Србије и ПК Косова Азем Власи је био спреман да капитулира, али Каћуша Јашари није. На крају је, ипак, под упорним притиском председништава ЦК СК Србије и ЦК СК Југославије пристала да се повуче. Седница Покрајинског комитета заказана је за 17. новембар 1988, али тада су почеле масовне демонстрације Албанаца.

Најава оставки подигла је на ноге реке Албанаца који су изашли на улице градова покрајине. Покрајински комитет је радио под великим притиском. Власи и Јашаријева су тражили да се, док је на улицама велики број грађана, ништа не одлучује. Ипак, под притиском представника ЦК СКЈ и ЦК СКС, као и неколицине старијих кадрова, првенствено Синана Хасанија и Коља Широке, Власи и Јашаријева су смењени. Вести о сменама подстакле су још веће окупљање Албанаца. Колоне су кренуле 18. новембра ујутро према Приштини из готово свих градова Косова. Захтеви демонстраната су били изражени паролама "Не дамо Азема и Каћушу", "Не дамо Устав", "Тито - Кардељ, Каћуша - Азем", "Хоћемо Шувара", "Устав - република"...

ИАКО популарност Власија и Каћуше Јашари није била велика, захтев демонстраната за повлачење њихове смене је у ствари био захтев против промена устава. Потпуна аутономија је сматрана као једина гаранција права на живот. Узалудна су била обећања функционера из Београда да ниједно право Албанаца неће бити окрњено. Завођење ванредних мера на Косову је смирило ситуацију у Покрајини, али политичка бура у читавој Југославији је трајала.

Усвајање закључака Скупштине СФРЈ којима је осуђен штрајк, позвано на откривање организатора и усвајање амандмана на Устав Србије, као и одлука Председништва ПК СК Косова да не прихвати оставке тројице функционера, коначно су довели до спуштања тензија. Ухапшени су наводни организатори штрајка на Косову, Азем Власи и директори "Трепче" Азиз Абраши и Бурхан Каваја. Завладао је варљиви мир.

Савезно руководство је од служби безбедности добијало информације да се на Косову спремају нереди, да се из емиграције доставља оружје и да се може очекивати покушај оружане побуне. Срби по селима су увелико организовали пољске страже.

Стање је поново почело да ескалира у данима пред седницу Скупштине САП Косова заказану за 23. март. Током вечери пре одржавања седнице усвајање амандмана су на ТВ Приштини продржали водећи правници Албанци Куртеш Салиху и Сурија Пуповци. Скупштински делегати су у атмосфери испуњеној тензијом изгласали усвајање амандмана на Устав СР Србије. Од 190 присутних делегата само 14 је гласало против.

НА КОСОВУ су почели немири. На основу доступних докумената може се закључити да су немире подстакли припадници илегалног сепаратистичког покрета, користећи масовно незадовољство. Била је то најава да ће у будућим годинама они преузети вођство у албанском националном покрету. СДБ је извештавао да познати чланови покрета обилазе косовске градове и села и позивају људе да изађу на улице да би одбранили будућност своје деце.

Нереди на Косову нису спречили усвајање амандмана на Устав СР Србије. На свечаној седници у Сава центру 28. марта 1989. делегати Скупштине СР Србије су их усвојили. Задржана је широка аутономија, са бројним овлашћењима покрајинских институција, али је република "уметнута" у хијерархији између покрајина и федерације. Представници покрајина, сада лојални Београду, задржали су места у савезним институцијама.

ПРОМЕНАМА у Уставу гарантована права Албанаца нису смањена. Најважнија промена је у ствари била то што су покрајине изгубиле елементе државности. Уместо да постану републике, чему су покрајинска руководства тежила, и што су Албанци на Косову очекивали, амандмани су били корак уназад у њиховом осамостављивању.

Почетком 1989. расцеп између Срба и Албанаца је био потпун, а њихово тумачење стварности дијаметрално супротно. После усвајања амандмана, Југославија створена Уставом из 1974. више није постојала.

Усвајање амандмана на Устав Србије означила је почетак нове фазе пасивног отпора Албанаца окупљених око политичке странке Демократска лига Косова. Почела је да ниче албанска "паралелна држава" или "држава у сенци", коју је власт у Београду игнорисала и прећутно толерисала током деведесетих. Истрајавање српског руководства на комунистичком дискурсу и оптужбама против Власија због "контрареволуције" оснажило је симпатије које су Албанци већ били стекли у великом делу међународне заједнице.