НАРЕДНА књижевна сезона у српској и светској књижевности биће у знаку стваралаштва Данила Киша, поводом тридесете годишњице смрти и 85-годишњице рођења. У сусрет овим јубилејима организоваће се више скупова на којима ће се додатно осветлити књижевно дело великана из чијег пера су потекли романи, приповетке, есеји, преводи и песме високе естетске носивости. Данило Киш доиста представља репрезентативну деоницу српске књижевности и културе. Убраја се у највеће писце који су стварали на српском језику. Уз Андрића и Црњанског, чије "књижевно родитељство" је стално истицао, спада у најпревођеније српске писце.

На разним светским језицима, на катедрама, институтима и академијама, непрестано настају нова дела о Кишу и поводом Киша. На нашој књижевној сцени као најпотпунији пресек Кишовог живота и дела оцењена је књига Миливоја Павловића "Венац од трња за Данила Киша", у издању "Службеног гласника". Ово дело награђено је на београдском Сајму књига признањем за издавачки подухват године и доживело три издања на српском језику (спрема се четврто). Недавно је ова књига изашла у Будимпешти на мађарском, а спремају се преводи на француски и хебрејски језик.

Киш је умро је 15. октобра 1989. у Паризу. По сопственој жељи, сахрањен је у Београду по православном обреду. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Из књиге Миливоја Павловића преносимо најважније фрагменте о животу и делу Данила Киша.

ДАНИЛО Киш рођен је 22. фебруара 1935, на југословенско-мађарској граници, према властитом казивању, "случајно у Суботици, где се спајају две културе, за мене веома значајне, што доказује да у судбини једног писца ништа није случајно". У више прилика, у зрелим годинама, Киш је објашњавао како Суботица у његовој биографији има улогу да сведочи о тој двострукости, о "амбигвитету језика, порекла, историје и културе".

Зграда у некадашњој Улици ослобођења број 8 (данас Марксов пут број 2) срушена је у савезничком бомбардовању 1945, па ту баш ништа не подсећа на Данила, кога такође нема. Отац Едуард Кон (накнадно је презиме Kohn променио у Kiss, које је Данило писао у фонетској транскрипцији наше латинице - Kiš - инсистирајући да тако остане и на корицама иностраних, пре свега западноевропских издања) био је мађарски Јеврејин; завршио је трговачку академију, тако да је у себи носио гене лутајућег Јеврејина, који се појављивао у Даниловим делима под именом Едуард Сам - осим у песми "Биографија", из 1955, којом почиње Данилово књижевно дозивање мртвог оца под изворним именом Едуард Кон. Кишова мајка Милица Драгићевић, Црногорка са Цетиња, преминула је у осетљивом периоду синовљевог одрастања, када је он имао шеснаест година.

КИШ О СВОМ ДЕТИЊСТВУ Цело моје детињство је илузија, илузија којом се храни моја имагинација. И како сам о тој теми "раних јада" написао две-три књиге, сада ми се чини да је свако свођење те имагинације на такозване биографске чињенице - редукционизам. Живот се, знам, не може свести на књиге; али се ни књиге не могу свести на живот. Како сам своје детињство дао у некој лирској, јединственој и коначној форми, та је форма постала саставним делом мог детињства, једино моје детињство. И ја сам сад и сам једва у стању да направим разлику између те две илузије, између животне и књижевне истине; оне се прожимају у толикој мери да ту повући јасну границу једва да је могућно.

Њени преци били су познати како по јунаштву - црногорска "амазонка" је из освете посекла главу турском насилнику - тако и по писмености и учености. Ујак Данила Киша био је познати црногорски историчар, биограф и коментатор Његоша, а један од Кишових предака с мајчине стране - легендарни црногорски јунак - описменио се у педесетој години и, како је то Киш говорио, слави свога мача додао славу пера.

"Од своје мајке наследио сам склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свога оца патетику и иронију", пише Киш у том необичном изводу из књиге рођених. "За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе."

До своје седме године будући велики књижевник живео је у Новом Саду, у којем је уписан у први разред, да би основно образовање довршио у Мађарској, у очевом родном крају. Прва два разреда гимназије завршио је такође у Мађарској, а остала два на Цетињу, где је - репатриран посредством Црвеног крста - живео код деде по мајци, почев од 1947. године. На Цетињу је завршио и два разреда музичке школе, на одсеку за виолину, али је музичко школовање прекинуо због пресељења школе у Котор. Филозофски факултет завршио је у Београду, 1958, као први студент на новооснованој Катедри за историју светске књижевности с теоријом књижевности. Светску књижевност предавао му је Војислав Ђурић, естетику Богдан Шешић, историју уметности Дејан Медаковић, а француску књижевност Миодраг Ибровац. Божо Копривица, један од поузданијих тумача Кишовог живота и дела, сећа се да је професор Ђурић дочекивао млађе нараштаје студената речима: "На овој групи дипломирао је Данило Киш."

Пре но што је заволео широке париске булеваре и локале са шансоњерима, гитаристима и пијанином (за разлику од наших, у којима, како је приметио, "нисмо у стању да разликујемо кафану од мензе"), Киш је скривене димензије ове престонице духа открио у песмама Ендреа Адија.

Адијеве стихове Киш је почео да преводи са осамнаест година (1953). У многобројним каснијим преводима тих песама он је, како је једном признао, истрошио свој песнички и лирски набој, па се дефинитивно окренуо прози, која није остала без лирских елемената, посебно у књигама "Башта, пепео" и "Рани јади".

Свакако, одвођење песниковог оца (1944) у Аушвиц - злогласни концентрациони логор, из којег се није вратио - представљало је страховито суочавање младог Киша с нацистичким дивљањем и геноцидом над Јеврејима. Сенке Холокауста пратиле су га кроз цео живот (као седмогодишњак био је сведок покоља Јевреја у Новом Саду), а све то оставило је дубоке ожиљке у дечјој души, који ће се годинама касније појављивати и у значајној мери одредити духовни и психолошки профил будућег великог писца. То је, поред осталог, допринело и да главне теме његових дела буду - смисао и бесмисао живота, прогонство и патња изгнаника, као и истраживање несрећне судбине обесправљених појединаца у стравичном историјском суноврату. Кишово уверење, које је, у Рost scriptum-у писма Едуарда Сама, у Пешчанику, пренео читаоцима, гласило је да је боље ако се налазимо међу прогоњенима него међу прогонитељима.

Мисли, осећања и поруке прогоњених жртава сачуване су од заборава и трајно живе у Кишовим уметничким делима, посебно у новели "Погром".

Својом прозом и есејима Киш је унео у српску књижевност дах и дух модерне европске литературе, с назнакама нових авангардних и неоавангардних тенденција. С правом се сматра писцем изразито модерне провенијенције. Космополитска и, како је сам говорио, помало кафкијанска животна и интелектуална судбина, определила га је да у валовима живота у више наврата промени боравиште. Упознао је културу и традицију различитих земаља, народа, религијa и језикa. Био је свестан свог јеврејског порекла, али се није превише приближавао јеврејској етничкој заједници. Његов отац Едуард и није био неки верник; наводно, никад није ни ушао у синагогу.