ВЛАДЕТА Милићевић, неформални шеф контраобавештајне службе Југославије, са узбуђењем реферише Живојину Лазићу, првом човеку тог ресора. Показује му две копије наредби Анте Павелића, предводника усташке екстремне организације, из којих су се јасно виделе намере о убиству југословенског суверена.

Крупан и висок, маркантних црта лица, космат, са великим брковима, министар Живојин Лазић је крупним корацима шетао по кабинету. Забринуто каже: "Морамо о овом упознати и председника и краља!" Већ сутрадан Лазић и Милићевић износе председнику Владе, Николи Узуновићу шта усташки терористи смерају...

- Морамо слати људе у Француску! - каже министар полиције.

- А колико ће то да кошта - пита председник Узуновић.

- Свака група од десет чиновника коштаће нас око четири хиљаде долара - двеста хиљада динара. Требало би бар пет таквих група!

- Ако имаш толико пара - шаљи!

- Откуд ми? - ширио је немоћно руке Лазић. - Мораш ми ти дати!

- Ја више немам кредита! Ни паре!... Рефериши краљу, па како он каже!

Излазећи из кабинета председника, Лазић шапуће на уво Милићевићу:

- Мрка капа! Краљ је већа циција од Ниџе Узуновића!

ТАКО је и било. Краљ је у разговору са министром Живојином Лазићем био кратак:

- То је скупо. Саопштите све што сте мени рекли - кажите француском посланику Нажијару и захтевајте да они узму на себе сву одговорност! После овог краљевог предлога, председник Никола Узуновић и министар Живојин Лазић посетили су француског посланика у Београду Пол-Емила Нажијара.

- Француска ће са особитом чашћу и задовољством преузети безбедност свог високог госта из савезничке и пријатељске Краљевине Југославије - одговорио је Узуновићу и Лазићу Пол-Емил Нажијар, уз напомену да ће о овом проблему детаљно разговарати лично са Његовим величанством.

СЕДАМ дана пре марсељског атентата, министар Живојин Лазић је био крајње забринут. Својим сарадницима је рекао:

- У Бугарској смо добро прошли, ко зна шга ће се десити у Француској.

На последњој аудијенцији код краљ Александра, представник француске дипломатије у Београду је изричито рекао да има инструкције из Париза да саопшти: "Република Француска, у чије име опуномоћено говорим, прима све обавезе на себе". Тако је питање посебног југословенског обезбеђења приликом краљеве посете Француској било је скинуто са дневног реда. Све је препуштено француским властима.

Поред обавештајних података о атентату на краља, које је предочио обавештајац Владета Милићевић, стигло је и обавештење од дипломате Ивана Вање Суботића, представника Краљевине Југославије у Друштву народа у Женеви. Он је ову информацију сазнао од усташког првака Владимира Сакса, који је сарађивао са југословенском полицијом под шифром "Пријатељ". Првог октобра Суботић је влади у Београду доставио Саксову поруку ове садржине: "Извештава да штаб емиграције спрема већи број атентатора, који ће имати да изрше атентаг на Њ. В. Краља за време његовог пута у Француску. Артуковић му је казао да ће у ту сврху бити одређено око тридесет лица, тако да ће дуж целе пруге, почев од наше границе, бити постављени атентатори. Атентатори ће бити узети из групе емиграната, који се налазе у Мађарској, да не би Италија имала неприлика, ако се, пре или после извршења, који од атентатора ухвати. Италијани сматрају да ће се Југославија распасти, ако буде смакнут Њ. В. Краљ, то јест ако погине, у то су чврсто уверени."

ПОСЛЕ атентата, чланови Владе су тврдили да такав извештај никада нису добили и да он не постоји. Нарочито је у тим тврдњама предњачио председник владе Узуновић.

Слично обавештење добио је нешто раније и бивши градоначелник Сплита и бан Приморске бановине Иво Тартаља, који је тврдио да му је сутрадан по краљевом одласку допало у руке једно писмо с поруком: "На три места чекају га и да је птица неће стићи жив у Париз." Садржај писма одмах је шифрован председнику Узуновићу.

Београдска полиција је благовремено доставила обавештења надлежним француским органима да ће бити извршен атентат на краља; да је потребно да се из превентивних разлога извесне личности пронађу и протерају. Дата је листа сумњивих лица, међу којима су била и двојица будућих атентатора.

ФРАНЦУЗИ су одговорили да они, као представници слободне земље, која у пуној мери поштује право политичких криваца на азил, не желе да ухапсе или протерају лица која не могу да оптуже, да је предузето све да се атентат не догоди и да југословенски суверен буде безбедан.

И док су француски чиновници вежбали галску надменост над југословенским дипломатама и полицајцима, атентатори су на велико уживали у благодетима Града светлости. Куповали су најотменију гардеробу - нове шешире, одела, сатове... обилазили биоскопе, возали се метроом, мењали хотеле.

Пре Париза, Мијо Краљ, Звонимир Поспишил и Иван Рајић из Мађарске одлазе најпре за Цирих где су их дочекали Еуген Кватерник и Величко Керин, односно Владо Черноземски, који су дошли из Италије. Ту сазнају детаље акције, да ће бити разврстани у атентаторске парове, да сваки пар има "вођу", који пуца на краља и "пратиоца", чији је задатак да обезбеђује бекство.

У ПРВОМ марсељском пару били су Керин (вођа) и Мијо Краљ (пратилац). Другу париску групу чинили су вођа, Звонимир Поспишил и пратилац Иван Рајић. Овај план је разрађен десетак дана раније у Болоњи на последњем састанку "штаба за атентат". За ову прилику, Анте Павелић је обукао униформу. Поред њега ту су Дидо Кватерник, Анте Година и Мијо Бзик. Поглавник театрално и позерски, на сав глас даје инструкције:

- Наш човјек мора, док трчи према аутомобилу са револвером у руци, викати што више може усташки поздрав: "За дом спремни!"

- Чему то? - супротставља му се Кватерник.

- Те ријечи ући ће у хисторију! - хистерично одговара Павелић.

- Не, поглавниче, то ће привући пажњу најближег полицијског агента, што може бити катастрофално по цио подухват. Наш атентатор ће викати "Живео краљ" на француском, да отклони пажњу...

- А пиштољ у руци. То ће сви видјети! - био је упоран Павелић.

- Неће, ако букетом цвећа заклони револвер - супротставља се Дидо.

И поглавник је попустио. "Живео краљ" узвикнуо је бугарски убица 9. октобра 1934. године око 14.40, на марсељској улици Ла канебијер, пре него што је притиснуо ороз "маузера".

(СУТРА: Ко се боји мртвог краља и зашто)