НАПАД НАТО-а на Југославију 23. марта 1999. довео је до затварање ваздушног простора изнад земље и обустављања комплетног цивилног саобраћаја. Поред основног питања шта да се ради, како обезбедити било какво пословање и организовати превоз путника, у "Јату" се наметнуо задатак заштите имовине, пре свега авиона. Поред непосредне опасности да шрапнели оштете неки од авиона на платформи, или да буду уништени у случају бомбардовања хангара, постојао је и ризик од ракетирања резервоара "Југопетрола" на сурчинском аеродрому, што би довело до катастрофе неслућених размера.

Процена је била да највећи део флоте мора да се премести на сигурно. НАТО је већ био направио прстен од 40 миља око целе Југославије - ваздушним путем се могло само према Бугарској и Румунији. Првог дана агресије, у Бриселу су стопиране све пријаве плана летења за летове из Београда. Ипак, руковоство "Јата", на челу са тадашњим генералним директором Жиком Петровићем, уз сагласност Југословенског ратног ваздухопловства, успело је да се са румунским ваздухопловним властима договори да се део флоте премести у Букурешт, одакле је требало да авиони касније пређу на аеродроме у Украјини или Белорусији.

ПЛАН је био да се у Вршац хитно превезу два авиона ATR-72, а остали авиони пребазирају у Букурешт 28. марта. Директор Летачке оперативе капетан-инструктор Велибор Славуј је сачинио план посада, а пилоти су обавештени о томе и сви су се истог тренутка одазвали. И поред јасног ризика, нико није одустао.

"Јат" је имао искусне пилоте, који су већ летели у ратним зонама широм Африке и на Блиском истоку, а неколицина њих је, као резервни састав Југословенског ратног ваздухопловства, летела почетком ратних сукоба у Словенији, Хрватској и БиХ. Били су то летови са великим фактором ризика, али нису били забрањени, и пилоти су сваки пут знали које су то опасности и како их избећи. Овога пута то није био случај. У сваком тренутку, у ваздуху, изнад и у непосредној близини тадашње Југославије, било је неколико десетина НАТО авиона на борбеним задацима, који су, поред осталог, имали задатак да контролишу забрану летења над нашом земљом.

ПОШТО су ваздухопловне власти Румуније дале сагласност за прелет авиона на њихову територију, процена је била да је о свему томе морао да зна и НАТО, што је донекле умањило ризик целе операције, али је он и даље и те како постојао.

Највећу опасност, међутим, представљала је противваздушна одбрана ЈНА, која је будно пратила небо, и знајући да нема летова југословенских цивилних авиона, жељно ишчекивала да се у њиховом домету појави нека летелица - да је скину. Проблем је био како повезати ПВО, контролу лета и посаде авиона, јер је договор био да се током лета не прича и да тек по преласку границе посаде јаве да су је прешли.

Најпре су 26. марта, са сурчинског аеродрома, у круг "Јатове" Пилотске академије у Вршцу прелетела два авиона ATR-72. Због смањења ризика, одлучено је да прелет обаве само капетани, без копилота. Први је полето Драган Јовановић, тадашњи руководилац сектора ATR-72, с којим је у авиону био и један авио-механичар, а потом Милинко Делић. Договор је био да уђу у авион, стартују моторе и да, без одобрења, не јављајући се никоме, и у тзв. радио тишини, до Вршца лете на висини од 30 до 50 метара.

ПРЕЛЕТ је обављен по плану, и пилоти су се увече вратили у Београд. Два дана касније, 28. марта, пред планирани полазак авиона у Букурешт, у згради Летачке оперативе на Аеродрому Београд одржан је кратак брифинг на ком је било око 20 пилота којима је јасно речено да нико не гарантује да је прелет безбедан и да авиони неће бити оборени. Без изузетка, сви позвани пилоти су прихватили ризик, и прва група је одмах почела припреме за лет.

Извршен је распоред по авионима и потом су чекали одобрења за стартовање и полетање - до кога није дошло. Команда Југословенског ратног ваздухопловства оценила је да небо није сасвим безбедно, да не постоје услови за полетање и да се комплетна операција одлаже. Посаде су се вратиле кући и увече су биле обавештене да ће полетети сутрадан.

ОДЛАЗАК У УКРАЈИНУ ДУГО очекивано одобрење за померање авиона стигло је три дана пред долазак енглеског премијера Тонија Блера у Румунију. Блер је требало да у Букурешт слети 4. маја. Тада је "Јату" наређено да у року од 42 сата пребазира авионе. Направљен је нови распоред посада, које су 2. маја аутобусом пребачене на аеродром Банеаса, одакле су авионе превезли до крајњих дестинација у Украјини: DC-10 у Симферопољ, три B737-300 у Ровно, два B727 у Одесу и један ATR-72 у Кијев.

ТАЧНО у подне, 29. марта, први је полетео авион B-727, у ком су били капетан-инструктор Сава Остојин, капетан Стеван Игњатовић, флајт-инжењер Микаило Рогић и авио-механичар Бобан Живанић. Циљ је био војно-цивилни аеродром Банеаса у Букурешту. Имали су 12 минута да уђу у ваздушни простор Румуније - на сигурно.

Након B-727, полетели су, један за другим, с размаком од по пет минута, најпре широкотрупни DC-10, а потом три B-737-300 и још један B-727.

За командама DC-10 YU AMB били су капетан-инструктор Драгутин Симоновић Шара, шеф пилота на авиону DC-10, капетан Јован Бута, шеф инструктора, и Синиша Николић, шеф инструктора флајт-инжењера на "десетки".

У ПРВОМ авиону B-737-300 били си капетани Зоран Игрутовић и Драган Ступар, у другом капетан-инструктор Јован Чоп и капетан Божидар Милојевић и у трећем капетан-инструктор Стеван Попов и копилот Борис Црнадак.

Три сата пре полетања првог авиона, аутобусом је у Вршац превезено педесетак пилота, механичатра и STW/STD особље, који су, такође, кренули у Букурешт, а одатле даље на послове које су обављали широм света. "Јат" је у том периоду имао седам авиона који су били ангажовани заједно са посадама, углавном у северној Африци. Комплетна група се укрцала у један од два авиона ATR-72, који су били у "Јатовој" пилотској академији, и по скраћеној процедури полетела ка Румунији. У кокпиту ATR-а били су капетани Драган Јовановић и Бранко Ђуровић. У Букурешт су стигли последњи, уз добродошлицу букурештанске контроле летења на српском језику: "Добро дошли, браћо Срби".

ПРЕБАЦИВАЊЕ авиона извршено је савршено и према плану: ефикасно и без икаквих проблема. Пилоти и њихове колеге из технике положили су велики испит храбрости и оданости. Нико од њих, ни тада ни касније, нити је тражио, нити је добио било какво признање за овај херојски подухват.

"Јат" је планирао да авионе из Букурешта одмах пребазира на друге аеродроме, одакле би их могао преместити у друге делове света ради евентуалног давања у закуп. Међутим, румунске власти су без много објашњавања ЈАТ-ове пилоте сместили у хотел и, поред више захтева и ургенција, нису одобриле померање авиона. Врло брзо су се појавили службеници НАТО-а који су извршили инспекцију свих летелица. У очекивању одобрења, посаде су у Букурешту остале до 29. априла, када им је организован повратак у Београд.