СТЕВАН Стева Попов, капетан инструктор "Јата", био је резервни војни пилот, спортиста, свестрани и ангажовани ваздухопловац. Рођен је 12. јуна 1945. у Избишту, у околини Вршца. Са шеснаест година се пријавио за једриличарски курс. Иако му ваздухопловни почеци нису били обећавајући, није одустао и упорношћу, вољом и љубављу према авијацији, успео је да достигне највеће висине и домете.

У Вршцу је завршио курс за моторног пилота и као један од најбољих 1965. отишао у Школу резервних официра у Задру. После армије школовање је наставио у Панчеву, одакле је цела ескадрила пребачена у Мостар, ради снимања филмског ратног спектакла "Сутјеска".

У "Јат" је дошао 1972. са већ стеченим летачким стажом у аеро-клубу и привредној авијацији. Саобраћајну каријеру је започео на "каравели", и то као флајт - инжењер, потом се школовао за копилота на истом авиону, а касније је као копилот летео на "боингу B-707". Године 1979. стекао је звање капетана на авиону DC-9, а јануара 1987. постаје и капетан на "B-737-300". Априла исте године именован је за заменика директора Летачке оперативе и истовремено за в. д. директора овог "Јатовог" ООУР-а.

ПОЧЕТКОМ деведесетих година прошлог века, када су ратови захватили простор бивше Југославије, и кад је поред свих ваздухопловних вештина требало показати војничку смелост и проницљивост, и изнад свега велико човековољубље, Стева Попов је баш тада доказао величину свог племенитог срца. Као један од неколицине "Јатових" пилота, који су као резервисти били у Југословенском ратном ваздухопловству, летео је на заплењеном авиону "B-707" - познатом као "кикаш" и учествовао у евакуацији цивила, војника и опреме са аеродрома у Пули, Задру, Бањалуци, Бихаћу и Сарајеву.

Захваљујући њиховој готово сулудој храбрости успевали су да слећу и полећу са аеродрома око којих се пуцало са свих страна, и на њихов авион дакако. Првих ратних дана у БиХ априла 1992, евакуисано је око четрдесет хиљада Сарајлија. Само у току једног дана "Јатови" пилоти су имали шеснаест летова између аеродрома Батајница и Сарајево и обратно и превезли око 4.000 људи.

ДВЕ најупечатљивије приче из евакуације цивила из Сарајева 1992. су о деци. У првој, Стева Попов је, у општем метежу, у пристанишној згради аеродрома у Сарајеву, угледао двоје деце, притешњене гомилом уза зид. Дечак, десетогодишњак, држао је у једној руци картонски коферчић а другом је обгрлио неколико година млађу сестру. Када је сазнао да су остали без родитеља, повео их је у авион, који је већ био пун, и уз претњу обезбеђењу које је контролисало улазак у "боинг", успео да их уведе и довезе до Београда.

Ништа мање није била драматична прича о жени са двоје деце, која је у општој гужви на сарајевском аеродрому успела да дође до авиона, и тек кад је стигла у Београд, схватила је да јој нема једног детета. Стева Попов се авионом одмах вратио у Сарајево, у препуној пристанишној згради нашао изгубљено дете и одвезао га на Батајницу до мајке.

СИМБОЛ ове евакуације, медијски и у сваком другом погледу, постао је Стева Попов. Иако није био једини, Стева је понео можда понајвећи део терета, па чак и терета славе, за овај подвиг. Поред свих званичних признања које је добио за то, за све оно што је урадио за његове Сарајлије, Момо Капор се Стеви Попову одужио романом "Последњи лет за Сарајево", у коме је велики књижевник описао како је то радио велики пилот и још већи човек.

Резолуцијом 757 Савета безбедности УН, 30. маја 1992, уведене су економске санкције према Србији и Црној Гори. Овом резолуцијом су све земље ове међународне заједнице биле у обавези да ускрате дозволе за полетање, прелет и слетање сваком ваздухоплову СФРЈ и да после 30. маја прекину све контакте са југословенским ваздухопловством у целини.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ МОГАО СВЕ ИПАК, човек који је у најтежим, па и у драматичним ратним условима, знао да се бори и да се жртвује за друге, није се најбоље сналазио у новој реалности. Али је остао доследан свим својим људским, професионалним и хуманим принципима и вредностима. У ин меморијаму, колеге из "Јата", су га испратиле речима: "Памтићемо га као човека који је могао готово све". На крају је сам одучио када ће и како умрети. Стева је сам себи одузео живот, 3. јуна 2015, неколико дана пред 71. рођендан.

ЗБОГ истих санкција суспендована је и фудбалска репрезентација Југославије, која је тек била отпутовала у Шведску на Првенство Европе. Фудбалери, руководство репрезентације и новинари, морали су да се врате назад. И поред тога што су санкције требало да ступе на снагу у поноћ између 29. и 30. маја, "Јат" је одучио да 29. маја пошаље авион у Стокхолм, како би их вратили у Београд. Од Комитета за санкције је добијено одобрење за специјални лет, ЈУ 382/ 381. и у 10 сати пре подне авион "B-737 - 300" полетео је пут Шведске. Капетан на лету је био Стева Попов, тада директор Летачке оперативе "Јата".

И, онда почињу проблеми. Најпре румунска контрола лета није дозволила прелет ове земље. Наком дуготрајног и мучног натезања, прескочена је прва препрека, као и слична препрека преко територије Пољске. Међутим, већ у фази слетања, изнад Балтичког мора, испред "Јатовог" авиона су се појавила два борбена авиона, са намером да их лагано усмере ка Норвешкој. Стева, већ какав је био, одлучује се за најдрскије решење: окренуо је авион ка њима! Нестали су истог часа.

"ЈАТОВ" авион је слетео на аеродром "Арланда", посада је затражила 11 тона горива за повратак, али је "Бритиш петрол" ту наруџбину одбио. И поред настојања посаде, "Јатовог" представника у Стокхолму, Aмбасаде и оперативног центра из Београда, нису нашли решења. То натезање је трејало сатима, с тиме што је време неумитно цурило и скраћивало могућност полетања пре ступања на снагу санкција. Једна од опција је била да авион крене са затеченом количином горива и да допуну обави на неком од успутних аеродрома.

И, кад ја авион већ требало да полети, из контроле лета је јављено да ће ипак добити гориво. Напокон, појавила се цистерна "Бритиш петрола", али радници нису хтели да наточе гориво. Најзад, после вишечасовне драме и нервирања, које је окончано плаћањем горива у готовини, на лицу места, добили су гориво и авион је могао да полети. У Београд су слетели сат пре формалног ступања на снагу санкција Савета безбедности.

ЗБОГ свега што је радио, Стева Попов је био поштован и уважаван. Ни признања нису изостала. Жири традиционалне акције "Вечерњих новости" "Најплеменитији подвиг године", прогласио га је за најплеменитијег Југословена у 1992. Крајем децембра 1993, новинари београдских редакција, приликом уручења награде Гран-при године, доделили су му Ружичасти гран-при.

А, онда су се времена променила и хероји - поготово они који су се истакли током рата, без обзира на којим просторима и на који начин, не само да више нису били важни, већ су постали непожељни. Стева Попов, национални херој, врхунски пилот, дојучерашњи шеф пилота, постао је технолошки вишак у "Јату". И још једна стравична истина: ниједно зло не долази само. Болест је готово обавезни пратилац свих људских ломова.