УСПЕШНА каријера пилота Златка Димчовића прекинута је његовим хапшењем јуна 1950. и депортацијом на Голи оток, на коме је остао пуне четири године. Један од првих цивилних пилота, који је између два рата летео за немачку "Луфтханзу" и домаћи "Аеропут", а после рата у југословенско-совјетском предузећу "Јуста" и за "Југословенски аеротранспорт", због те четири године избрисан је ваздухопловне историографије.

После закључења Конвенције о ваздушној пловидби Краљевине Југославије са Трећим рајхом, септембра 1936. немачка компаније "Луфтханза" је добила специјалну дозволу за обављање ваздушног саобраћаја преко територије Југославије на међународној линији Берлин - Беч - Будимпешта - Београд - Софија - Солун - Атина. У конвенцији је наведено да ће "Луфтханза" узети у своју службу по једног пилота, авио-механичара и радио-телеграфисту југословенског држављанства, за чији пријем је био задужен "Аеропут", као њен генерални заступник. После конкурса од 7. новембра 1936. за рад у "Луфтханзи" изабрани су пилот Златко Димчовић, механичар Радослав Шулејић и радио-телеграфиста Звонимир Блажевић. За све њих било је то непроцењиво искуство, јер је "Луфтханза" у и то доба била водеће европска компанија.

ДИМЧОВИЋ је у "Луфтханзи" радио до 31. августа 1939. када су због избијања рата у Европи, укинуте многе међународне ваздушне линије, међу којима и линија за Београд.

Златко Димчовић је рођен 17. децембра 1906. у Кривој Паланци, садашња Северна Македонија. На постоје сачувани подаци о његовом школовању и уласку у ваздухоловство, познато је само да је пре рата поред пилотске стекао и диплому ваздухопловног инжењера и да је говорио шест светских језика.

Након престанка сарадње са "Луфтханзом", 1. јануара 1940. године прешао је у домаће друштво за ваздушни саобраћај "Аеропут". Нажалост, ни то није дуго потрајало. Након капитулације земље, априла 1941. сви авиони "Аеропута" су уништени или су остали у иностранству, а већина пилота се распршила на све стране света. Неколицина је остала у Београду. Међу њима и Златко Димчовић.

ЗА РАЗЛИКУ од "Аеропута", који de facto више није постојао, ваздухопловна индустрија у Земуну и Београду, током Другог светског рата, радила је за потребе немачког ваздухопловства, па тако и "Икарус", који је функционисао као седма фабрика ваздухопловне индустрије из Винернојштата - WNF. Са таквим статусом се није слагала група стручњка из "Икаруса", која је планирала да организује бекство.

Намеравали су да двомоторним авионом "капрони 310 бис", којег је фабрика користила за своје потребе као путнички авион, побегну у Турску. Све то у договору са југословенским војним представницима на Блиском истоку, са командом у Каиру, који су од краја 1941. преко својих обавештајних служби, сачинили списак од око 60 ваздухопловаца, које је по посебном програму требало пребацити у Турску.

ЈЕДАН од њих је био и инжењер Златко Димчовић, који је преко посредника, од команданта Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), генерала Драже Михаиловића, добио упутство за бекство. Према тим инструкцијама, авион је после полетања требало да се спусти на импровизовани аеродром Прељина код Чачка, прими два курира, и потом продужи за Турску. Бекство је организовано на верски празник, Велику суботу, 4. април 1942. Нажалост, Димчовић се није појавио у заказано време на аеродрому. Наводно се у то време озбиљно колебао којем од два покрета отпора да приђе, и зато је у последњем тренутку одустао од бега авионом у Истанбул.

Према неким изворима, до ослобођења се крио у Хомољу, све до 27. октобра 1944. када је у чину капетана ушао у састав Ваздухопловства НОВЈ. Најпре је летео у ескдарили за везе Врховног штаба, а потом у транспортној групи. Од 28. фебруара 1948. до 14. децембра 1948. био је у југословенско-совјетском предузећу "Јусти". Остало је забележено да је и пре формалног преласка у ову компанију, као пилот обавио први лет "Јусте" на линији Београд - Софија, 12. фебруара 1948.

НАКОН расформирања "Јусте", декретом Главне управе цивилног ваздушног саобраћаја, од 1 марта 1949. распоређен је на место начелника Бироа за унапређење цивилног ваздушног саобраћаја, да би решењем истог министарства од 12. јануара 1950. био премештен у Одељење саобраћајне авијације "Југословенског аеротранспорта". Имао је саобраћајну дозволу за пилота на свим авионима који су тада коришћени у цивилном ваздухопловству у Југославији: "јункерс JU-52", "даглас C-47" и "даглас DC-3".

Поред осталог, после рата је био друштвено веома активан, за шта је крајем децембра 1949. од Градског одбора Народног фронта Србије за град Београд добио похвалу, "за пожртвовани рад на испуњењу задатака народног фронта...", као и похвалу Градског одбора Народне технике Земуна, за рад у тој организацији. У издању Народне технике 1950. је изашла и његова књига "Ваздухопловство народу".

РАДИО је у "Јату" непуних пола године, до 2. јуна 1950. када је после једног принудног слетања код Постојне, ухапшен, а онда пребачен на Голи оток.

О разлозима Димчовићевог хапшења постоји више верзија. По једној, коју је у својим белешкама оставио историчар Чедомир Јанић, постојала је сумња (или га је једноставно неко "потказао") да је намеравао да пребегне авионом ДЦ-3 у Бугарску. Михаило Симић, један од логораша са Голог отока, међутим, у књизи "На Голом отоку" коју је БИГЗ објавио 1988. и 1990. пише другачије.

По Симићевом сећању, југословенска посада у "Луфтханзи", на челу са пилотом Димчовићем, док је летела на линији Београд - Берлин и обратно, у Берлину је одседала у истом хотелу у ком су били и совјетски пилоти. И, наравно, авијатичари су се брзо између себе упознали... И једног дана, један од совјетских пилота замолио је Димчета да, кад већ лети преко Чехословачке, погледа шта се све ради на чехословачко-немачкој граници. Искусном и стручном Димчовићу није било тешко да уочи шта се дешава на граници и о томе је редовно извештавао совјетског колегу.

ОДМАХ по завршетку рата када се запослио, као и остали детаљно је описао шта је све радио пре и за време рата. Ништа није сакрио. Ни извештаје совјетском обавештајцу. Све је било у најбољем реду, савесно је радио свој посао, а онда је објављена Резолуција ИБ. И сам је дао више него довољно повода да се посумња да је совјетски шпијун.

Након изласка са Голог отока, Димчовић дуго није могао да добије никакво запослење, сва су му врата била затворена. Једино је од неких познаника, преводилаца, успевао је да добије понеки посао, који ови нису стизали да ураде.

Ипак, након неколико година, постао је саветник у једном великом предузећу, које се поред осталог бавило и увозом авиона и ваздухопловне опреме.

Након пензионисања, под притиском голооточког искуства, повукао се у осаму. Умро је 1994.

УВОЗНИК АВИОНСКИХ МОТОРА

ПОСЛЕ голооточке одисеје, Златко Димчовић је радио за потребе југословенске ваздухопловне индустрије, односно на увозу авионских мотора из Велике Британије. Како у то време није било одговарајућих стручњака за ову област, један од директора тог предузећа сетио се Димчовића који је, поред тога што је био пилот, имао и диплому ваздухопловног инжењера и говорио течно шест светских језика.

(СУТРА: Како су пилоти постали отмичари)