У херојској одбрани Београда, априла 1941, као пилот учествовао је Милисав Семиз, који се након бурних ратних година, 1947. међу првима прикључио новооснованом предузећу "Југословенски аеротранспорт". Остао је упамћен као најбољи учитељ пилотаже у послератној Југославији.

ЛЕТЕЋИ на ловцу домаће конструкције ИК-3, у саставу прослављене 161. ловачке ескадриле, 51. ловачке групе 6. ловачког пука Југословенског ратног ваздухопловства, наредник-водник Милисав Семиз је 7. априла оборио немачки бомбардер "јункерс JU 88A", а 12. априла још један авион - тешки ловац бомбардер Messerschmitt Bf 110D. Приписује му се обарање још два немачка авиона, али ове победе нису званично потврђене. У свему томе имао је пуно среће: 7. априла, његов ИК-3 је погођен рафалом из немачког бомбардера, али је Семиз успео да врати авион на земунски аеродром. Након слетања утврђено је 50 погодака, од тога 20 на мотору и елиси.

Милисав Семиз је рођен 1912. године у махали Црквица у Љубушком, у Херцеговини, где је завршио основну школу.

"Ловачку школу завршио сам 1937. године", записао је касније у свом кратком и штуро написаном дневнику. "Потајно сам осећао велики понос, с једне стране, а с друге ми је било веома жао што сам морао да напустим Панчево и мали гарнизон где сам имао лепо друштво, у ком сам играо фудбал у О.К. Банат, па ми зато није било замерено што у свему нисам поштовао правила војне дисциплине, која ми, искрено речено, никада није ни лежала."

ПОСЛЕ слома одбране Београда, Семиз је слетео на аеродром Капино поље код Никшића, одакле је током краткотрајног Априлског рата авионом учествовао у борби против усташа у родној Херцеговини. Из Никшића је прешао у Грчку, а одатле се бродом пребацио у Александрију у Египту, где се прикључио британском ратном ваздухопловству - РАФ. Априла 1942, са групом југословенских ваздухопловних официра, спустио се падобраном на територију Санџака, где је ухваћен и предат Немцима. Из београдске Главњаче је пребачен у Немачку, где је био у неколико логора. Преживео је захваљујући томе што се представио као Енглез и што је, као пилот РАФ-а, имао енглеска документа.

Половином августа 1943. године организовао је бекство из логора и са својим потоњим кумом Андрејем Партоњићем, после десет дана напорног и опасног путовања по непријатељској територији, стигао у Швајцарску, где су се обојица прикључила јединицама покрета отпора.

У ПРОЛЕЋЕ 1945. године вратио се у домовину и две године летео у транспортној групи Југословенског ратног ваздухопловства.

НАЈБОЉИ ИНСТРУКТОР ЗАХВАЉУЈУЋИ његовим педагошким способностима и упорности, "Јат" је превазишао проблем недостатка пилота, а Семиз је остао упамћен као најбољи инструктор. Имао је изузетан дар да пренесе своје огромно знање и искуство, да компликоване ствари објасни на једноставан начин, и у ситуацијама када је то радио као инструктор, али и у свим другим ситуацијама. Био је веома једноставан човек и бескрајно стрпљив.

У "Јату" је био од његовог формирања - 1947. Поред редовних летачких задатака, као искусни пилот са интернационалним искуством, обављао је прелете нових авиона. Забележено је да је 2. септембра 1948. прелетео авионом DC-3 YU-ABG, који је био на преправци из војне у цивилну верзију у Амстердаму. У сећању његових колега као најупечатљивији део његове ране летачке каријере, који добро одсликава његов авантуристички дух, остао је догађај када се самоиницијативно спустио на минхенски аеродром, који је због магле био затворен, примио нове путнике и поново узлетео!

После одласка Миловоја Арсенијевића, првог шефа пилота "Јата", Семиз је дошао на његово место и десет година провео на тој функцији. Отворио је "Јатову" линију за Париз, 17. марта 1952. Поред осталог, био је члан посаде на првој светској турнеји југословенског председника Тита по Азији 1955. године.

СЕМИЗ је био и први југословенски пилот који је у летачку књижицу уписао милион пређених километара. У то доба, када су ваздушне линије биле кратке, а авиони спори, то је био изванредан успех. Указом председника Републике Јосипа Броза Тита, 10. новембра 1954, за изванредно залагање и извршавање летачких задатака у унутрашњем и међународном саобраћају, одликован је Орденом рада I реда.

У "Југословенском аеротранспорту" је летео на свим типовима авиона који су, током времена, укључивани у цивилну флоту, почев од "дагласа DC-3", преко "иљушина ИЛ-14", "конвера" 340 и 440, DC-6B, све до "каравеле SE-210". Почетком педесетих година "Јат" је донео одлуку да купи три, у то доба најсавременија авиона за средње линије - "конвер CV-340". Семиз је био у првој групи пилота који су у САД школовани за нови тип авиона и завршио је двомесечну обуку за ваздушни саобраћај у неколико америчких компанија. Такође, био је у првој групи пилота који су у пролеће 1962. школовани за "каравелу" у "Свисеру" у Швајцарској.

У БРИЉАНТНОЈ пилотској биографији Милисава Семиза стоји да је приликом прелета првог "Јатовог" авиона "конвер CV-340", из САД за Југославију 1954, прелетео преко Атлантског океана, без слетања, за нешто више шест сати, што је у то доба био прави рекорд. Захваљујући овом подухвату заслужио је место у Америчком музеју авијације у Лас Вегасу у Невади. Његово име, као пилота РАФ-а, налази се и у Музеју ваздухопловства у Лондону.

У време док још није постојала посебна школа за цивилне пилоте, и док су у цивилно ваздухопловство углавном долазили демобилисани војни и ређе спортски пилоти, Семиз је био задужен за њихову обуку за путничке авионе. Све то се догађало у време огромних промена у домаћем ваздухопловству, које су почеле доласком "конвера", а кулминирале увођењем у саобраћај првих млазних авиона. Уз све то, "Јатови" авиони су педесетих година имали неколико катастрофалних удеса, са људским жртвама. За већину тих удеса као узрок се наводио људски фактор.

БИЛО је очито да бивши војни пилоти нису били довољно оспособљени за нови тип авиона и у "Јату" су предузете мере да се стање промени. Извршена је строга селекција пилотских кадрова, реорганизоване су летачка и техничка служба и донета је одлука да почне систематска обука летачког особља. Резултат: - "Јат" је дуго година летео без већих удеса и жртава.

Средином 1960. из "Јата" је у пензију отишло 12 искусних пилота инструктора, а следеће године, у новоформирану компанију "Адрија авио-промет" још једна група пилота, па је "Јат" у сезону 1961. године ушао са десеткованим летачким кадром. Да би могао да реализује планирани саобраћај, интензивирано је школовање нових пилота, а највећи терет је преузео Милисав Семиз, који неколико месеци готово није излазио из авиона. Радећи по две смене дневно, летео је у редовном саобраћају и истовремено обучавао будуће пилоте.

Ни када је пензионисан, Семиз није могао без летења. Прешао је у загребачку "Панадрију", где је наставио да обучава пилоте.

Погинуо је у саобраћајном удесу надомак Загреба, 9. децембра 1970. Вест о његовој погибији путовала је тог дана етером од авиона до авиона, од пилота до пилота. Један од Семизових колега тада је рекао: "Да су дивље гуске тада узлетеле са земље - пале би покошене радио-таласима!"