СА Вилијем Вимером први пут сам се срео и упознао 1996. године, на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. Формално, Вимер је у то време био посланик Бундестага, члан његовог спољнополитичког комитета и уједно, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а.

То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нормализацију односа и нормализује билатералну сарадњу са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Неколико пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге "Повратак Хазардера" посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100-годишњице почетка Првог светског рата.

КАО добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а председником Војиславом Коштуницом и премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом, током ручка у ресторану "Мадера" уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам наредног дана обезбедио превод писма са немачког на српски језик схватио сам о каквом се документу ради.

У својој дипломатској каријери нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине суперсиле на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евроазији, а делом и америчка глобална стратегија, стала је на страницу и по текста.

ВРЕМЕ је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни путем интернета јер су то деликатна питања, а електроника колико год привлачна и увек при руци, увек носи ризике. На страну ризик од прислушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли како постављам неумесно питање, како не разумем деликатност садржине писма и слично. Коначно, моје питање да ли писмо могу да објавим пренео сам усмено, преко дипломате, заједничког пријатеља.

Вимеров одговор је гласио - да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. Објављено је јануара 2007. у публикацији "Актуелна питања спољне политике", у издању Београдског форума за свет равноправних, са мојим коментаром. Паралелно сам текст писма и коментар послао и редакцији НИН-а. И, заиста, НИН је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића.

ОДЈЕК објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti, да је агресија НАТО-а 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа већ, напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, која о демократији и људским правима брине колико и за лањски снег.

Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови)одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави "просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи". Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима "бившег режима" и, уопште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била - ћутање!

НИЧИМ не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о правој, агресивној природи НАТО, истине да стратегија НАТО, посебно стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медији - премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити - уредницима! А наука, стручњаци, аналитичари? Умрежени, преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, "охрабрени" да говоре и пишу само о ономе што је на линији "катарзе", "промене свести", "изградње новог система вредности" - што је in. Иначе, као у случају писма Вилија Вимера, једноставно, треба да ћуте. О ЕУ, НАТО - ништа осим добро!

То што овај документ од историјског значаја, није ни тада ни касније побудио значајнију пажњу у јавности немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице који нису пријатни за НАТО, нити за лидере земаља чланица.

А МЕДИЈИ као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што је неугодно за елиту, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, војноиндустријски комплекс, парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, зашто овај документ није шире публикован и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно.

Документ се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће пропустити да оцене праву вредност овог ретког документа.