ЈЕДНО је сигурно: Међународни Црвени крст је неопходан и мора да буде незаобилазан актер светског поретка. Он мора по сваку цену да задржи своју независност, обезбеди своју поузданост и пронађе онај снажни поштовани глас какав је имао под изузетним председником Корнелијом Сомаругом. Чудим се извесним партнерствима које је Црвени крст склопио са мултинационалним компанијама. Да ли смо заиста свесни ризика које такав потез доноси за саму институцију, али и за делегате на терену?

Ко мисли да су у тим компанијама људска права на првом месту, мора да болује од анђеоске кратковидости. Довољно је сетити се веома неугодне афере "Лафаж"-"Холцим" која, како би одбранила своје економске установе, није оклевала да финансира организацију Исламска држава. Како тврдити да Кубанци верују Црвеном крсту ако његов стратешки партнер, Credit Suisse, одбија да изврши исплате унутар Швајцарске ако се у наведеним сврхама уплате налази реч "Куба"; не из легалних разлога, већ само да би се додворио САД? Црвени крст је потребнији него икад.

ВРАТИМО се на почетак наше мисије. Једине конкретне информације којима располажемо тичу се авиона које је CIA унајмила како би пребацила осумњичене, отете у разним земљама, ка Гвантанаму или другим затворима. Први део посла састоји се у идентификовању тих авиона и реконструкцији њихових кретања. Како томе прићи? Један авион је већ познат захваљујући истрази случаја Абу Омар.

Захтевам да ме прими Европска комисија како бих добио приступ подацима агенције Eurocontrol из Брисела, која региструје и ауторизује све летове на европском континенту. Срећем Франка Фратинија, потпредседника Европске комисије, који је задужен за правду. Он изјављује да је постојање тајних затвора потпуно неприхватљиво и да Европска унија неће оклевати да предузме санкције ако се испостави да се неки затвори налазе у земљама чланицама. Одмах ми је јасно да мимо лепих речи (у том домену Фратини је веома надарен) нема спремности да се пређе на конкретна дела. Договорили смо се да ће на крају нашег сусрета доћи до конференције за штампу. Обавештавам га, можда не на довољно дипломатски начин у складу са пристојношћу коју налаже место, да би ми било веома жао да јавном мњењу саопштим да Европска комисија одбија да ми пружи увид у податке агенције Eurocontrol и да тако спречава потрагу за истином какву налаже Савет Европе. То је готово звучало као уцена, али зарад добрих циљева, и упалило је: "Потпредседник Фратини је у име Европске комисије поново потврдио своју подршку господину Мартију."

ОБИЛАЗИМ Eurocontrol: огромни екран показује проток ваздушног саобраћаја на нашем континенту: импресивно! Добијамо тражене податке и пред нама је огроман аналитички рад. Ипак, има једна цака: Eurocontrol региструје само летове који су најављени двадесет четири сата пре полетања, а то не морају да поштују сви летови. Констатоваћемо извесне аномалије у вези са авионима на које смо се наоштрили. Треба да добијемо информације од аеродромских власти, за шта највероватније неће бити изгледа, барем ако се прати званична процедура, пошто осумњичене земље уопште не желе да пруже сарадњу. Али наилазимо на занимљиве трагове.

Притисак је огроман. Мој број мобилног телефона објављен је у великом броју међународних медија и сви ме непрекидно зивкају. Са неким новинарима, да будем искрен, са веома малим бројем, успостављамо добре односе, добијамо неколико корисних сигнала, на пример у вези са политичком констелацијом и доносиоцима одлука у земљама које нас нарочито занимају. Према другима се односимо неповерљиво: имам утисак да су у вези са обавештајним службама. Сумњамо да нас све време изблиза посматрају.

У ИНТЕРВЈУУ за Sonntagsblick, један немачки експерт тврди да је апсолутно сигурно да ће америчке службе уложити све само да дођу до извора Дика Мартија и да се његови телефони сасвим сигурно прислушкују. Он такође тврди да ће учинити све што је потребно да дискредитују известиоца Савета Европе. Не правимо драму, али предузимамо неколико мера предострожности. На телефону често говоримо потпуне неистине, да планирамо, на пример, сутрадан да летимо за Пољску. Никад на телефону не заборављамо да учтиво поздравимо оне који нас можда слушају и да им изразимо саучешће због бедног посла којим морају да се баве. Да бисмо комуницирали, користимо информатичку цаку коју је, као што ће се то открити неколико година касније, користио и генерал Дејвид Петреус (David Paetreus) када је комуницирао са својом љубавницом, да би сакрио своју ванбрачну везу.

Смејали смо се кад смо то сазнали: нисмо ни имали појма да смо примењивали систем којем је прибегавао амерички генерал који ће уосталом постати директор CIA. Функцију ће морати да напусти чим је његова веза разоткривена. Притисак долази и из Савета Европе: неке моје колеге упућују ми подругљиве погледе, неки су ме прозвали Дон Кихот. Нико од њих не верује да ћемо заиста нешто и открити. У марту, Das Magazin излази са мојом фотографијом на насловној страни и не баш охрабрујућом легендом: Allegegen Marty ("Сви против Мартија")!

КАО што сам истакао у једној информативној ноти у јануару 2006, постојање Гвантанама и extraordinary renditions (бесправно пребацивање затвореника из једне земље), било је већ неко време јавно познато и није изазвало никакве дебате нити је нарочито интересовало медије. Тек после објављивања чланка у Washington Post и извештаја агенције Human Rights Watch, као и са истрагом коју је покренуо Савет Европе, случај тајних затвора почиње да заокупља читаву планету. Ипак, пре тих објава, Парламентарна скупштина је већ утврдила извештај поводом тога колико је законито да САД затварају људе у Гвантанамо Беју. У извештају се указивало на незаконитост extraordinary renditions и државама чланицама се препоручивало да "воде рачуна да њихове територије и инсталације не буду искоришћене да би се упражњавало тајно затварање или реституција, било каква пракса која би прекршила међународне принципе људског права". Le Monde Diplomatique је неколико месеци пре открића Washington Post објавио чланак са знаковитим насловом "САД смишљају делокализацију мучења", а Corriere della Sera је износио веома детаљне информације о случају Абу Омар. Зашто ови чланци нису дигли медијску прашину и изазвали међународни бес који се активирао тек неколико месеци касније?