У МОМ извештају, питање органа није уосталом у првом плану. На основу онога што смо могли да реконструишемо, "сматрамо да је неколико њих одведено у центар у Албанији где су били убијени, пре чега су им у импровизованој клиници извађени бубрези". За разлику од онога што се често тврдило, није немогуће замислити да су органи били вађени у незаконитим и рудиментарним структурама. Посебно што се бубрега тиче, то није компликовано за неког ко иоле познаје анатомију и коме уопште није стало да ненамерног донатора одржи у животу.

Треба сем тога располагати опремом неопходном за брзо хлађење, конзервацију (течним азотом), као и за транспорт. Ни то није тешко у условима организованог криминала. У многим земљама, културни и религиозни контекст ствара велику неравнотежу између понуде органа и потражње за њима: има много више тражилаца него донатора, а ови први су често толико очајни да су спремни да предузму лудачки ризик. Те међународне мреже су уосталом способне да поремете и фалсификују податке о пореклу органа.

У ЧЕМУ су били смисао и значај мог извештаја? Можда вреди репродуковати овај пасаж:

Реконструкција догађаја за време хаотичног и бурног периода између 1999. и 2000. године на Косову је, као што смо видели, веома тешко изводљива. Постојао је, а и даље постоји (изузимајући неколико истражитеља Еулекса), недостатак воље да се утврди истина и одговорност у вези са оним што се десило у том периоду. Низ показатеља који упућују на извесне високе старешине ОВК објашњава великим делом то оклевање.

Постоје сведоци тих догађаја који су елиминисани, други су били преплашени самом чињеницом да их неко пита о тим догађајима. Они уопште немају поверења у мере заштите које бисмо им могли пружити. Са неким саговорницима морали смо да предузмемо веома строге мере предострожности да бисмо осигурали њихову апсолутну анонимност. Ипак смо их сматрали достојним нашег поверења и могли смо да констатујемо да су њихове тврдње потврђене објективно проверљивим елементима.

НАШ циљ уосталом није био да спроведемо криминалну истрагу. Ми само тврдимо да смо прикупили елементе који су довољно јаки да бисмо одлучно захтевали да се међународне инстанце и укључене државе ангажују како би се утврдила истина, и како би се одговорни за дела идентификовали и позвали да проговоре о својим делима.

Показатељи дослуха између криминала и особа које имају политичку одговорност и институционалне функције превише су бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је право косовских грађана да сазнају истину, целу истину; то је такође неопходан услов да би између заједница дошло до помирења, и да би земља могла да постигне просперитетну будућност.

НАКОН одјека који је изазвао извештај, објављен у децембру 2010, и након веома повољне реакције Парламентарне скупштине, западне земље нису могле више да игноришу тешке сумње о ономе што се догодило приликом њихове војне интервенције на Косову. Решиле су да овласте специјалног тужиоца Клинта Вилијамсона, бившег америчког амбасадора задуженог за ратне злочине.

У Бриселу је у оквиру Еулекса оформљена специјална истражна јединица (SITF, Special Investigative Task Force) и стављена на располагање. После три године истраживања, Клинт Вилијамсон на конференцији за штампу обзнањује резултате постигнутог рада. У саопштењу прецизира да су резултати истраживања које је водила његова екипа:

... were largely consistent with the Council of Europe report of 2011 by Senator Dick Marty. The SITF found compelling evidence againste certain former senior officials of the Kosovo Liberation Army (KLA) and an indictment against these individuals for serious violations of international humanitarian law, including crimes against humanity and war crimes, was justified.

КЛИНТ Вилијамсон најављује да ће одговорна лица извести пред правду на суду који ће бити покренут у те сврхе. Учинило ми се да се стратези европских и америчких министарстава правде томе нису надали. То више није извештај обичног посланика Савета Европе, већ је реч о резултатима велике истраге коју је спровела личност на гласу, која је чак блиска са америчком администрацијом. Исто тако сензационално зазвучала је следећа вест која је саопштена истом приликом, која ме је још више изненадила: Клинт Вилијамсон даје оставку на место главног тужиоца SITF. Мотивације којима образлаже свој одлазак су класичне: нови изазови, породица.

Упознао сам Клинта Вилијамсона. То је шармантан и култивисан човек, који уме да слуша. Жалио се, дипломатски префињено, на услове у којима је био принуђен да ради: више од 90 одсто његовог посла тицало се исцрпљујућих задатака бирократске природе, затим контаката и преговора са представницима оних који су га овластили и са властима земаља у којима је требало да спроведе истрагу. Више од годину дана ће се чекати именовање његовог наследника. Стиче се утисак да се ником не жури и да се ствар одлаже. Дегутантно и забрињавајуће.

АКО и дође до суђења, проћи ће двадесет година од почињених дела. Како да не помислимо да је учињено све како би се ублажила експлозивна страна овог случаја, како би се што више ускладио са наративом којем је та страница историје требало да се подвргне? Помишљам на изузетне проблеме на које смо наилазили када је требало задобити поверење сведока: колико њих ће бити спремно да проговори пред судом после толико година, након што су изградили нови живот, са децом, па чак и унуцима, знајући притом колико су други сведоци морали скупо да плате своју сарадњу са правдом?

Сумњам да су ти сведоци гледали филм "Последње познато пребивалиште" (Dernier domicile connu), али може се лако претпоставити да се плаше да ће доживети сценарио који је замислио Жозе Ђовани. Време иде против потраге за истином. Са правом се питамо да ли се можда баш то жели.


СУТРА: Косово прћија Мадлен Олбрајт